Ово је спектакл који је по гледаности, односно пажњи медија, потукао "Фарму" и "Великог брата", како би народ видео да му се на челу налази "честит и правичан" политичар, који ни себе не ставља изнад закона.

За бомбардовање, за побијене цивиле, за уништену привреду, за комадање државе, за санкције, за осиромашени уранијум, за спаљене возове, за порушене мостове, за заборав свега тога и пријем у друштво зликоваца који су то урадили – Бели Шенген.

За разлику од Чекуа, Кустурица је прекидан у речи, оптуживан за различите криминалне активности. Ко зна, можда новинар Б92 који је интервјуисао Кустурицу једноставно није био толико професионалан? Најзад, једно је интервју са неким-тамо-режисером, а друго интервју са премијером самосталне и суверене државе.

Нобелов комитет изјавио је да је Обамина заслуга његов „огромни напор за учвршћивање међународне дипломатије и сарадње међу народима“. Скоро као Брежњев! Обамина међународна делатност углавном се до сада сводила на попуштање по иницијативама које су на сто поставиле друге стране.

У ријалити шоу програму који се зове Србија, главне улоге у епизоди "Пети октобар" играли су Коштуница и Милошевић. Зато бих о годишњицама петог октобра више волео да чујем и прочитам шта има да каже Војислав Коштуница, него шта ми поручују живковићи, јовановићи, мићуновићи, илићи, љајићи, Милош Васић...

Друго, до отказивања „посете“ Хрвата је дошло јер наводно полиција није сигурна да ли им може гарантовати безбедност?! У овој земљи полиција годинама уназад не може да гарантује безбедност ни сама себи јер не ради по закону, него по вољи политичара.

Интересантан је још један парадокс, организације као што су Пешчаник и остале које се диче залагањем за одбрану људских права, дијалога и толеранције тако олако захтевају забрањивање других политичких организација.

У већини српских медија за ксенофобију се сматра исказивање критичких ставова према Западу, који у геополитичком смислу обухвата највише милијарду људи, али не и простачко пљување "азијских хорди" и "афричких племена", односно Истока и Југа.

Теофил Панчић примећује како је све то проистекло из идентичног миљеа: сплитски градоначелник и његови београдски пандани за Панчића су производи "специјалног васпитања" које је карактеристично за ово поднебље (а које спроводи, између осталих, и овај сајт, односно ми НСП мислиоци).

Најпре, чудно је да МУП ту своју успешну акцију проналажења ових реквизита није документовао ниједним снимком. За њих је био ускраћен чак и свевидећи и свезнајући Б92, па и наш јавни сервис, односно право да не знамо ништа.