понедељак, 09. децембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Колумне Ђорђа Вукадиновића > Путин у Београду – опроштајни пољубац или „нови завет“
Колумне Ђорђа Вукадиновића

Путин у Београду – опроштајни пољубац или „нови завет“

PDF Штампа Ел. пошта
Ђорђе Вукадиновић   
четвртак, 24. јануар 2019.

Нема дилеме да је управо протекла посета руског председника Београду актуелној власти донела озбиљне политичке поене. Чак и ако занемаримо бројне потписане меморандуме и споразуме (од којих су неки мало конкретнији, а неки, то јест, већина, служе више за параду), режим је добио сјајне снимке и кадрове који ће засигурно имати централно место у спотовима за наредну предизборну кампању – кад год она била.     

Један део опозиционо настројених русофила је прилично разочаран већ и самом чињеницом да је до посете дошло. А орден Александра Невског за Вучића су доживели готово као лични шамар. Они, међутим, не разумеју да је управо то игра коју им Вучић намеће и удица на коју се они делимично пецају. Наиме, највећи део српског јавног мњења је русофилан и нема већег поклона за власт и Вучића лично уколико се читав тај бирачки корпус напросто препусти, односно гурне ка СНС-у. Такав сценарио, разуме се, савршено одговара власти, али и једном делу прозападних опозиционара, као и западним амбасадама које желе да у Србији имају што јаснију и по себе што повољнију сцену (реално прозападну власт и исто, или још више прозападну опозицију). Али нипошто не одговара ни Москви, нити српској опозицији у целини, наравно, уколико она уопште намерава да једног дана дође на власт.    
Домаћи русофили тешко могу да схвате и прихвате да – из различитих разлога – утицај Русије на Балкану и у Србији није доминантан, а свакако није ни изблиза онолики колико би они вероватно волели и хтели

Домаћи русофили тешко могу да схвате и прихвате да – из различитих разлога – утицај Русије на Балкану и у Србији није доминантан, а свакако није ни изблиза онолики колико би они вероватно волели и хтели. Узгред речено, ту чињеницу, по свему судећи, много боље разумеју у Москви него неке помало усијане главе у Београду и према њој заснивају своју стратегију и тактику према овом региону. С друге стране, бар када је о Србији и Србима реч, руски фактор је довољно значајан да је тешко замислити српску владу која би смела повлачити отворено антируске потезе, попут, на пример, оних који се вуку у Црној Гори. И унутар те две детерминанте – које улогу Москве у Србији маркирају као „недоминантну, али незаобилазну“ – као и компромисе који из такве позиције произилазе, крећу се српско-руски односи последњих деценија (а вероватно и много дуже).

Но, свест о реалној лимитираности свог утицаја на овог простору као да наводи Москву на једну одвећ дефетистичку и минималистичку стратегију („само не санкције и не у НАТО – остало како год“), и одвраћа је да користи чак и оне полуге утицаја – ту пре свега мислим на несумњиво проруско расположење српског јавног мњења – које јој реално стоје на располагању. И управо том пасивношћу и недовољним чињењем Москва дугорочно слаби и поткопава ту своју најјачу карту, неретко се претварајући у неку врсту таоца актуелне београдске власти.  

Управо том пасивношћу и недовољним чињењем Москва дугорочно слаби и поткопава ту своју најјачу карту, неретко се претварајући у неку врсту таоца актуелне београдске власти

Као да им већ сама Путинова посета (а о ордену да не говоримо) није била успех и више него довољан ветар у леђа, власт је прилично недипломатски покушала да руског председника увуче у унутрашње политичке сукобе и употреби као инструмент против опозиције, „спонтано“ окупљајући десетине хиљада присталица из целе земље, под фирмом поздрава руском председнику, а, заправо – што се јасно могло видети већ и по антиопозиционим паролама и скандирању – као неку врсту „утука“ на протесте који већ два месеца трају у Београду.

Гост је на себи својствен начин ту ствар елегантно разрешио, јасно ставивши до знања да не прихвата да буде монета за унутрашњеполитичко поткусуривање. Али је, опет, то извео довољно дипломатски да не буде увредљиво према насртљивом домаћину. Јавно је, на конференцији за медије са Вучићем, рекао да у плану посете није предвиђено присусутво на неким скуповима, али је – након што је Вучић „замолио патријарха да замоли Путина да се обрати са три реченице“ – окупљене испред Храма ипак поздравио са три речи: „Хвала за пријатељство“. Тако да су на крају скоро сви били задовољни. (Мада остаје опор утисак да се односи са једном тако великом и важном земљом и лидером као што су Русија и Путин покушавају искористити за прикупљање дневнополитичких поена.)

Но, оно што Путин изведе једноставно и суптилно, не полази баш увек за руком његовим чиновницима и дипломатама нижег ранга, тако да они почесто делују као свесне или несвесне жртве Вучићевог таблоидног маркетинга

Но, оно што Путин изведе једноставно и суптилно, не полази баш увек за руком његовим чиновницима и дипломатама нижег ранга, тако да они почесто делују као свесне или несвесне жртве Вучићевог таблоидног маркетинга, и са своје стране, намерно или не, добрано доприносе залуђивању српског бирачког тела.   

 Ипак, најважнији аспект ове посете и истовремено онај о којем је у званичним извештајима било најмање речи, јесте Путинова поновљена чврста подршка територијалном интегритету Србије („узајамно прихватљиво решење на основу Резолуције 1244“) Другим речима, ако је у претходном периоду и било неких дилема по питању „омекшавања“ руског става према независности Косова (мислим ту на кафанске „геополитичке“ анализе типа:  „ма, трампиће Руси Крим за Косово“) и ако је неко Београду или Приштини по том питању гајио нека очекивања – те су дилеме овом посетом распршене.

Најважнији аспект ове посете и истовремено онај о којем је у званичним извештајима било најмање речи, јесте Путинова поновљена чврста подршка територијалном интегритету Србије („узајамно прихватљиво решење на основу Резолуције 1244“)

 Уосталом, поштено говорећи, нису резултати анкета јавног мњења, већ управо руско противљење багателисању резолуције 1244 навели Александра Вучића да последњих месеци све мање говори о „разграничењу“, „подели“ или размени територије као свом „плану“ за решење косовског чвора. Јер оно што је у том плану или идеји најпроблематичније није толико сама подела (коју би напредњачка пропагандна машина већ некако представила као још једну „велику победу“ и „мудар потез“) већ детаљ који се у српским медијима слабо или никако не помиње – да би онда то, за једну или две општине смањено „Косово“ требало да буде од Србије формално и фактички признато, а од Русије неблокирано приликом пријема у УН. Али Москва то, за сада, енергично одбија и на више или мање отворене и дипломатске начине то српској власти ставља до знања.

У том се контексту можда може гледати чак и онај фамозни орден. Односно, није искључено да је и он Вучићу дат више као нека врста посредне поруке, обавезе, вересије, али и упозорења. (Друго је, пак, питање да ли ће то упозорење имати ефекта, или неће.)

У сваком случају, ако је, гледано из српског угла (и остављајући по страни личне и партијске интересе), смисао Путинове посете био да се ојача принципијелна подршка Србији да истраје по питању КиМ – Вучић и Дачић могу бити потпуно и у целини задовољни. Али ако је циљ био да се Русија и Путин на мала врата учине саучесником у операцији прећутног мирења са косовском независношћу онда разлога за велико задовољство у врху власти баш и нема много. И добро је што је тако.     

(уредник НСПМ и народни посланик)

Видети још: Ђорђе Вукадиновић: Путин поново међу Србљима

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате формирање „малог Шенгена“ између Србије, Македоније и Албаније?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер