Kolumne Đorđa Vukadinovića

Po(s)kidane maske

PDF Štampa El. pošta
Đorđe Vukadinović   
ponedeljak, 06. avgust 2018.

 U Srbiji se trenutno sprovodi neka vrsta brutalnog političkog eksperimenta na temu – kako uz pomoć ambicioznog lidera, maksimalnu medijsku kontrolu i spoljnu podršku, od jedne ideje koja izvorno može da računa na, najviše, desetak odsto glasača (nekadašnji LDP plus – ne sve – stranke manjina) napraviti apsolutnu većinu i tu većinu navesti da svojeručno potpiše i prizna ono sa čim se intimno ne slaže. Taj eksperiment je možda zanimljiv i možda će nekome od učesnika doneti kratkoročnu političku i ličnu korist. Ali svakako ne doprinosi ni demokratiji, ni regionalnoj stabilnosti. A o nacionalnom interesu da i ne govorimo.    

Ako je još do pre koji mesec postojala dilema oko stvarnih namera aktuelne vlasti (čitaj, Vučića) po pitanju tzv. „unutrašnjeg dijaloga“, kao i „razgovora sa Prištinom“ u Briselu, dileme više gotovo da nema. Baš kao što, uprkos povremenim laviranjima, patriotskim sedativima i medijskim anesteticima, praktično nema nedoumice oko Vučićevog političkog kursa. 

Ako je još do pre koji mesec postojala dilema oko stvarnih namera aktuelne vlasti (čitaj, Vučića) po pitanju tzv. „unutrašnjeg dijaloga“, kao i „razgovora sa Prištinom“ u Briselu, dileme više gotovo da nema. Baš kao što, uprkos povremenim laviranjima, patriotskim sedativima i medijskim anesteticima, praktično nema nedoumice oko Vučićevog političkog kursa.  

Pisac ovog teksta, autori NSPM, kao i većina vas čitalaca, doduše, dileme nismo ni imali. Ali čovek uvek – ukolikom nije fanatik ili plaćeni apologeta – treba povremeno da se preispituje i proverava da li je na ispravnom putu.

S druge strane, ubeđeni i službeni branioci „lika i dela“ nisu imali nikakve dileme – i svaku Vučićevu skandaloznu i izdajničku nepodopštinu su  pravdali na različite, više ili manje (ne)uverljive načine: „real-patriotizam“, „politička mudrost“, „kupovina vremena“, „balansiranje“. Stalno su najavljivali neki veliki spoljnopolitički „zaokret“, i govorili: polako, čekaj samo do proleća, leta, zime...Ovih ili onih izbora. Ove ili one Putinove posete i inauguracije. I svi su sa indignacijom odbacivali samu pomisao da je istina upravo ono što se čini da jeste. To jest, pomisao da bi i ovde u Srbiji na delu mogao biti već viđeni „crnogorski scenario“, odnosno dugoročni projekt koji je, mic po mic, korak po korak, od Mila Đukanovića, nekadašnjeg mlađanog Miloševićevog jurišnika i promotera „dubrovačke operacije“, napravio glavnog izvođača istorijskog i geopolitičkog odvajanja Crne Gore ne samo od Srbije i Rusije, nego i od svoje vekovne identitetske vertikale.

vlast gotovo svakodnevno lansira različite „scenarije“ (ukrajinski, makedonski), odnosno više ili manje fantastične teorije ko sve i zašto Vučiću i SNS-u neprestano radi o glavi. Ali niko ne pominje ovaj đukanovićevski projekt „zarobljene države“ i temeljnog nacionalnog i geopolitičkog „preumljenja“

Direktno, ili preko svojih medija, vlast gotovo svakodnevno lansira različite „scenarije“ (ukrajinski, makedonski), odnosno više ili manje fantastične teorije ko sve i zašto Vučiću i SNS-u neprestano radi o glavi. Ali niko ne pominje ovaj đukanovićevski projekt „zarobljene države“ i temeljnog nacionalnog i geopolitičkog „preumljenja“. U Srbiji je na delu nešto slično. Ali to kao da niko ne primećuje, ili nikome ne smeta. Ili su svi već „oguglali“ na, najblaže rečeno, problematične i neumesne poteze, izjave i gestove našeg premijera-predsednika. Nekada su u pitanju „braća Nemci“ i snishodljivo divljenje Angeli Merkel, a nekada „braća Turci“, car Murat i („car“) Redžep Erdogan. Nekada je reč o gotovo „autošovinističkoj“ i funkciji koju obavlja apsolutno neprimerenoj grdnji  Srba kao „neradnika“ i „lenjivaca“. Ali uvek se radi o nekoj nepotrebnoj i simboličkoj intervenciji u nacionalno tkivo – i te su intervencije potencijalno isto toliko pogubne i opasne koliko i ono što se po Briselu i drugim prestonicama potpisuje i obećava.

I, verovali ili ne, uvek se radi o Kosovu. Mada, naravno, ne samo o Kosovu, nego i onome za šta je „Kosovo“ simbol i sinonim. I zato predsednikove reči kako „mi na Kosovu nemamo ništa“, imaju veću težinu i zlokobnije značenje od  pukog dnevnopolitičkog konteksta i razloga zbog kojeg su verovatno izgovorene

I, verovali ili ne, uvek se radi o Kosovu. Mada, naravno, ne samo o Kosovu, nego i onome za šta je „Kosovo“ simbol i sinonim. I zato predsednikove reči kako „mi na Kosovu nemamo ništa“, imaju veću težinu i zlokobnije značenje od  pukog dnevnopolitičkog konteksta i razloga zbog kojeg su verovatno izgovorene.  

Pre više godina, jedan strani sagovornik, na moju opasku kako ni jedna srpska vlada ne bi preživela priznanje nezavisnosti Kosova i Metohije, nehajno je konstatovao: „Pa, recite da je Kosovo izgubio Milošević, i da aktuelna vlast sa tim nema ništa“. Ja sam odmahnuo rukom. Ali Vučić je očigledno prihvatio savet, s tim da je ideju još malo razradio i proširio, a odgovornost za Kosovo protegao i na jednu i na drugu stranu – od Kneza Lazara, do Miloševića, Đinđića, Koštunice, Tadića, i njihovih političkih naslednika.

Ko je, kada i koliko doprineo „gubitku Kosova“, sudiće vreme, istoričari i potomci. Ono što je na nama, tj. ovoj generaciji i onima koji su trenutno u Srbiji na vlasti i u opoziciji jeste da sa svoje strane tom gubitku – koji, očigledno baš i nije tako apsolutan, inače se od nas ne bi tražilo da ga i zvanično prihvatimo i svojeručno zapečatimo – makar ne doprinosimo

Ko je, kada i koliko doprineo „gubitku Kosova“, sudiće vreme, istoričari i potomci. Ono što je na nama, tj. ovoj generaciji i onima koji su trenutno u Srbiji na vlasti i u opoziciji jeste da sa svoje strane tom gubitku – koji, očigledno baš i nije tako apsolutan, inače se od nas ne bi tražilo da ga i zvanično prihvatimo i svojeručno zapečatimo – makar ne doprinosimo, ako već ne možemo da ga anuliramo. I tu ne pomaže nikakvo demagoško zaklanjanje iza „budućnosti naše dece“ kojima, eto, kao savesni roditelji,  nećemo u nasleđe da ostavljamo „zamrznuti konflikt“.

 Nepristojno je i nedostojno potezati takvo opravdanje za sopstvenu političku iznudicu. Kao što je i, u suštini, i lično i politički nemoralno za sopstvenu preuzetu obavezu tražiti saučesnike i pokušavati podeliti odgovornost sa nedovoljno informisanom i traumatizovanom  javnošću. Ukratko, činite što hoćete, ili ono što morate. Ali barem priznajte da to ne radite zbog naroda, zbog budućnosti i zbog dece – već zbog svog opstanka na vlasti.

 (urednik NSPM i narodni poslanik)

 

Od istog autora

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, Rio Tinto otvoriti rudnik litijuma u dolini Jadra?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner