Ova utakmica će se igrati do poslednjeg zvižduka

„Niko srećan, a niko dovoljan“. Mislim da ovi Njegoševi stihovi iz Gorskog Vijenca“, iz čuvene besede Igumana Stefana, možda najbolje ilustruju nalaz našeg julskog istraživanja. Sa sve onim nastavkom koji kaže: „Niko miran, a niko spokojan“.

Većina naših izveštaja prethodnih godinu dana se otprilike svodila na konstataciju i naslove tipa: „Ista meta, isto odstojanje“. Ovaj put, međutim, nije sasvim tako. Promene ima, i ona nije mala. Ali, opet, nije ni tolika da bismo mirne duše mogli reći: „Gotov(o) je“.

Promene ima, i ona nije mala. Ali, opet, nije ni tolika da bismo mirne duše mogli reći: „Gotov(o) je“

Glavna promena je svakako uporni i kontinuirani rast „studentske liste“, koja je za relativno kratko vreme porasla sa tridesetak, na blizu četrdeset procenata opredeljenog biračkog tela. Istini za volju, taj rast je u najvećoj meri posledica toga što smo u poslednjem istraživanju potpuno ukinuli dotadašnju opciju „protiv sam vlasti, ali ne znam tačno za koga bih glasao“, što je onda većinu iz ove kategorije gurnulo ka „studentima“ – a jedan deo vratilo u „neopredeljene“ (koji su tako u ovom istraživanju sa nekadašnjih dvadesetak „skočili“ na oko 25 odsto). Ali i to je neki pokazatelj trenda.

Ipak, ostaje da, barem u ovom trenutku, niko još ne može biti potpuno srećan, miran i spokojan. „Studentska lista“ jeste drastično porasla, ali još je daleko od apsolutne većine i pitanje je da li i kako uopšte do nje može stići.

Parlamentarna opozicija nije „mrtva“ kao što joj već više od godinu dana sladostrasno predviđaju kako naprednjaci u parlamentu, tako i apostoli „studentske liste“ po društvenim mrežama, ali jeste u ozbiljnoj krizi, neizvesno stešnjena između dva dominantna politička bloka

Što se tiče Vučića i vlasti, oni su u ovom nalazu ostali na približno istom nivou, a kada-ako se svi saberu (SNS+SPS+SRS), kao što najverovatnije hoće, mogu očekivati da opet budu prvoplasirani. 

Parlamentarna opozicija nije „mrtva“ kao što joj već više od godinu dana sladostrasno predviđaju kako naprednjaci u parlamentu, tako i apostoli „studentske liste“ po društvenim mrežama, ali jeste u ozbiljnoj krizi, neizvesno stešnjena između dva dominantna politička bloka.   

Oni koji su trenutno iznad „crte“ ne mogu biti potpuno spokojni, baš kao što i oni ispod nisu bez šansi da se u nekom povoljnom scenariju cenzusa dokopaju. I to je realnost, a ne tek uteha, alibi ili upozorenje (mada elemenata upozorenja definitivno ima). U ovom trenutku, nije još do kraja jasno čak ni to ko zaista izlazi na izbore, niti u kom formatu. Na stranu što liste nisu formirane (a što, pogotovo kada je reč o tzv. „studentskoj listi“, nipošto nije bez značaja), nego nisu do kraja definisane čak ni koalicije, i ovo što smo mi ovde ponudili samo je uslovno i na osnovu procena trenutnog stanja i skorašnjih izjava.

Oni koji su trenutno iznad „crte“ ne mogu biti potpuno spokojni, baš kao što i oni ispod nisu bez šansi da se u nekom povoljnom scenariju cenzusa dokopaju. I to je realnost, a ne tek uteha, alibi ili upozorenje (mada elemenata upozorenja definitivno ima)

Ne zna se da li će SNS i SPS ići zajedno (mada ja mislim da sigurno hoće, uprkos nekim rezervama i na jednoj i na drugoj strani). Vučiću je i psihološki i politički i vizuelno stalo da njegova lista, odnosno lista sa njegovim imenom u nazivu, osvoji „40 plus“ glasova (a koliko će na kraju biti to „plus“ u ovom trenutku ni milicija ne zna), zbog čega mu na listi trebaju i socijalisti i radikali – i tako će na kraju skoro sigurno i biti.

S druge strane, ne zna se takođe da li će „građanska“ stranačka grupacija (nekadašnja „Srbija protiv nasilja“, sa prošlih izbora) sada izaći u jednoj koloni – što se do pre koji mesec činilo sasvim izvesnim, i što bih im ja preporučio – ili ipak u dve, sa SSP-om i NPS-om kao gravitacionim tačkama. U iole „normalnim“ političkim okolnostima imalo bi smisla razmišljati i o tome (jedni više „pro-EU“, drugi više „centar“), ali bojim se da u sadašnjim, u različitim aspektima nenormalnim uslovima, to deluje kao suvišan i riskantan luksuz.  

Na tzv. „desnici“, trenutno stanje je verovatno još i gore neko kod njihovih „proevropskih“ i građanskih kolega. Iako bi ujedinjeni, imali praktično osiguran cenzus, a možda čak i šansu da budu „jezičak na vagi“, tog – a i bilo kog – ujedinjenja na desnici teško da će biti. I ne bih rekao da su tu u pitanju samo „sujete“. Vučiću je i sada, kao i 2022. i 2023. veoma stalo da tog „desnog“ opozicionog objedinjavanja ne bude (sem, eventualno, u njegovoj režiji i pod njegovom kontrolom) i u tome je do sada bio više nego uspešan.

Trenutno, Nestorović na papiru stoji nešto bolje – pre svega zbog specifične harizme i svojih „medicinskih“ internet objava (zdravstveni benefiti sode bikarbone, belog luka itd). Ali politički bilans mu je katastrofalan, veliko je pitanje koliko se uopšte može računati u opoziciju, inicijalna politička i poslanička grupa mu se više puta raspadala i, ako izuzmemo jednu kratku repliku, imao je tačno nula nastupa u Skupštini.

S druge strane, uprkos u poslednje vreme mnoštvu – iz mog ugla – vrlo dobrih izjava i saopštenja Miloša Jovanovića, Predraga Marsenića i drugih čelnika „Novog“ DSS-a  i „Monarhista“, čini se da nad koalicijom „NADA“ i dalje lebde neke senke iz prethodnog perioda, kao i generalna frustracija tog desnog i nacionalnog dela političkog spektra zbog razjedinjenog nastupa nacionalnih stranaka na decembarskim izborima 2023.         

U principu, lično bih svim pomenutim akterima (i „desnim“ i „levim“) predložio što ukrupnjeniji nastup, ne samo zbog sigurnosti cenzusa, nego i zato što se u ostrašćenoj i polarizovanoj atmosferi, sa dva dominantna subjekta, svima ostalima sužava prostor za inače logične i legitimne ideološke razlike.

I dalje stoji činjenica da je, u celini gledano, protivnika ove vlasti u Srbiji nesumnjivo više od podržavaoca. I to čak za nekih desetak procenata. (Uostalom, nezavisno od ovih stranačkih rejtinga, pogledajte na primer, rezultate odgovora na pitanje o EKSPO-u?!)

Bilo kako bilo (a ne treba sumnjati da će Vučić učiniti sve da ispadne što povoljnije po njega), i dalje stoji činjenica da je, u celini gledano, protivnika ove vlasti u Srbiji nesumnjivo više od podržavaoca. I to čak za nekih desetak procenata. (Uostalom, nezavisno od ovih stranačkih rejtinga, pogledajte na primer, rezultate odgovora na pitanje o EKSPO-u?!)

Šta je onda što, potencijalno, može ugroziti taj, čini se, pobednički pohod? Kao prvo, eventualna brutalna krađa, koja bi direktno prekrojila volju građana. Ali ona, iako se nipošto ne može isključiti, teško da može imati dramatične razmere. Uostalom, uprkos popularnim predstavama, najveće neregularnosti i krađe u srpskom izbornom procesu već poodavno se ne dešavaju na sam izborni dan nego mnogo pre toga – od neravnopravnosti u kampanji, do manipulacija biračkim spiskovima.

Druga stvar je, bojim se, mnogo opasnija. Da ono što je godinama radio sa opozicijom, Vučić sada fokusira i primeni na „studentsku listu“. Može pokušati da je kompromituje, ili da je pocepa. Odnosno, i jedno i drugo. I mislim (a voleo bih da grešim) da u narednim danima treba očekivati pojačane napore režima u tom pravcu, tj. da će, koristeći pojedine uočene slabosti studentskog organizovanja i svoju zloglasnu „sivu“ logistiku, pokušati da SL podeli, ili barem spusti na „prihvatljivih“ tridesetak odsto.

Da li „studentska lista“ na Vučićevim izborima može sama pobediti Vučićevu listu? Možda, ali nije sigurno. I zato se, rekao bih, ne treba olako odricati opcija koje bi tu pobedu činile nešto verovatnijom

Šta ako Vučićev plan uspe?

Realno i objektivno gledajući (a to je u srpskoj politici i srpskoj javnosti, a i šire, definitivno „put kojim se ređe ide“), odgovornost, i to ne mala, u slučaju eventualnog neuspeha leži na obe strane. Proporcionalno veća na onom ko je veći – a to je u ovom trenutku nesumnjivo „studentska lista“. Dakle, inspiratori, tvorci i „očevi osnivači“ ove liste snosiće odgovornost (razume se, i zasluge) za poteze koje vuku, a prvenstveno za odluku o radikalnom otklonu od parlamentarne opozicije, kao i skoro svih građanskih pokreta i organizacija. 

Iako nepravedna (pogotovo kad imamo na umu pojedina imena koja su se u do sada procurelim verzijama našla na „studentskoj listi“ ili oko nje) nije ta odluka bila sasvim bez rezona. U SNS Srbiji opozicija je proskribovana čak i kao reč, a pogotovo personalno, te se nekome moglo učiniti da je ograđivanje od nje „mudar taktički potez“ u cilju pridobijanja „mekših“ naprednjačkih glasača. No, da se ne lažemo – osim, eventualno, na samom početku protesta, takvo ograđivanje nije imalo velikog uticaja na armiju Vučićevih sledbenika, dok je na drugoj strani, postalo ozbiljan kamen razdora unutar antirežimskog fronta.

U SNS Srbiji opozicija je proskribovana čak i kao reč, a pogotovo personalno, te se nekome moglo učiniti da je ograđivanje od nje „mudar taktički potez“ u cilju pridobijanja „mekših“ naprednjačkih glasača. No, da se ne lažemo – osim, eventualno, na samom početku protesta, takvo ograđivanje nije imalo velikog uticaja na armiju Vučićevih sledbenika, dok je na drugoj strani, postalo ozbiljan kamen razdora unutar antirežimskog fronta

Umesto da se smanjuje, taj je razdor vremenom samo još više rastao. A nešto što se s početka moglo činiti kao „lukava strategija“ pretvorilo se u jedan od važnijih stubova režimske kampanje za opstanak na vlasti. I pružio Aleksandru Vučiću skoro neograničene mogućnosti da seiri, „dinsta“, „prži“ i mešetari po opozicionom, tj. antirežimskom korpusu.

Od prvog dana mi je smetao ekskluzivizam i svojevrsni mesijanizam kod nosilaca i najvatrenijih podržavaoca studentskog pokreta. Pri tome, pošteno govoreći, toga je bilo mnogo više kod „navijača“ i „kandidata za kandidate“ na studentskoj listi, nego kod samih studenata. A opoziciona javnost, željna konačno neke pobede ili barem nade u pobedu, u tome im je generalno išla na ruku.

U svakom slučaju, očekivanja „studenata u blokadi“ i njihovih aktivnih promotera da se svi drugi antirežimski akteri povuku i odustanu u njihovu korist nisu bila realna. Ali jesu teško ranila i oštetila manje-više sve opozicione formacije, bacivši ih na ivice cenzusa, frustracije i očajanja. A slično kao i u pravim ratovima koje trenutno gledamo u svetu, periodični „apeli za mir“, dogovor ili barem primirje uglavnom nemaju mnogo odjeka.

I kao što se i u pravom ratu „zločini“ (u ovom slučaju, srećom, samo verbalni) nižu na svim stranama, tako ni ovde nema potpuno nevinih. Ali za trenutno stanje u antirežimskom frontu (i u dobrim i u lošim aspektima) najzaslužniji je i najodgovorniji ipak onaj najjači na tom delu spektra – a to je, već više od godinu dana, nesumnjivo „studentska lista“. Oni su se odlučili za ovakvu strategiju („Mi, narod – i ništa između“), oni su kategorički, permanentno i s indignacijom odbijali svaku pomisao o zajedničkom nastupu svih antirežimskih snaga i de fakto praktično bez borbe pristali da na predstojeće izbore izađu pod nepromenjenim tj. „Vučićevim uslovima“.

Očekivanja „studenata u blokadi“ i njihovih aktivnih promotera da se svi drugi antirežimski akteri povuku i odustanu u njihovu korist nisu bila realna. Ali jesu teško ranila i oštetila manje-više sve opozicione formacije

Po meni, sve je to bilo prilično pogrešno i problematično. Ali je, mora se reći (a i vidi se golim okom), donelo podršku do koje opozicija u Vučićevoj eri nikada nije bila dobacila. I sada pred stratezima „studentske liste“ stoji dilema (samo naizgled „slatka“) da li će nastaviti da gaze i urnišu parlamentarnu opoziciju u nadi da će preuzeti njihove preostale birače, ili će sa opozicijom da naprave neki taktički kompromis, ne bi li u zbiru obezbedili većinu nad Vučićevom listom. (Ja bih im preporučio ovo drugo, i to ne iz sentimentalnih razloga – od Makijavelija do boljševika i naših dana znamo da u politici nema sentimentalnosti – već zbog režimskog udara koji sam gore pomenuo i koji im se po mom osećaju sprema.)

Oni su se odlučili za ovakvu strategiju („Mi, narod – i ništa između“), oni su kategorički, permanentno i s indignacijom odbijali svaku pomisao o zajedničkom nastupu svih antirežimskih snaga i de fakto praktično bez borbe pristali da na predstojeće izbore izađu pod nepromenjenim tj. „Vučićevim uslovima“ 

S druge strane, opozicija koja u ovakvim okolnostima reši da izađe na izbore mimo volje „studentske liste“ preuzima na svoja pleća ogromnu odgovornost ne samo za sopstveni rezultat (što se podrazumeva), nego se izlaže i povećanoj opasnosti od opšte stigme u slučaju neuspeha.

Rekoh već da je parlamentarna opozicija u proteklom periodu bila meta i žrtva strahovite kampanje kako režimskih medija, tako i sopstvenih disidenata i razočaranih sledbenika. (Pri čemu često nije bilo jasno koji od tih napada su bili brutalniji, suroviji i nepravedniji.)

Čak i uz neretko diskutabilnu kadrovsku politiku, mini-kartelizaciju i oligarhijske tendencije, što su, manje-više, endemske boljke svakog partijskog organizovanja, srpske opozicione stranke su, zajedno sa malobrojnim medijima i kritičkim intelektualcima, ipak predstavljale barem kamičak u cipeli Vučićevom svevlašću, i godinama su, uz ne male žrtve svojih aktivista i lidera, bile kakva-takva brana pred zloćudnim tendencijama rastućeg autoritarizma i kulta ličnosti.

Da li im je potrebno idejno i kadrovsko zanavljanje i provetravanje? Da, svakako. Da li ima mesta i potrebe za novim ljudima i novim političkim subjektima? Sigurno ima. Čak su i dobrodošli. I taj proces se prirodno i spontano dešava. Da li „studentska lista“ na Vučićevim izborima može sama pobediti Vučićevu listu? Možda, ali nije sigurno. I zato se, rekao bih, ne treba olako odricati opcija koje bi tu pobedu činile nešto verovatnijom.

Da li treba svi da nestanu sa scene, da bi na istorijsku pozornicu umarširale nove, „mlade, l(ij)epe i pametne“ političke snage? Nikako. Tačnije, niti je to moguće (sem u kičastim socrealističkim filmovima i „antipolitičkim“ snovima), niti je izvodivo, niti bi nužno i automatski rezultiralo pozitivnim ishodima

Da li treba svi da nestanu sa scene, da bi na istorijsku pozornicu umarširale nove, „mlade, l(ij)epe i pametne“ političke snage? Nikako. Tačnije, niti je to moguće (sem u kičastim socrealističkim filmovima i „antipolitičkim“ snovima), niti je izvodivo, niti bi nužno i automatski rezultiralo pozitivnim ishodima. (Uostalom, kao što poneki čitaoci sigurno pamte, ovo „mladi, lijepi i pametni“ je aluzija na slogan pod kojim su na crnogorsku političku pozornicu svojevremeno zakoračili Milo Đukanović, Momir Bulatović i Svetozar Marović, pa znamo kako je i u čemu to završilo.)

Sve ovo, razume se, nipošto ne znači da nema mesta umerenom optimizmu u pogledu budućnosti (naprotiv!), kao i konstataciji da Vučić (barem na republičkom nivou) po prvi put ulazi u izbornu priču  koja, u najmanju ruku, nema onaj već unapred poznati i zagarantovan kraj.

Ova utakmica će se igrati do poslednjeg zvižduka.

Videti još: NSPM: Studentska lista ispred SNS-a, još četiri liste preko cenzusa