Najgore je iza nas – iako režim nastavlja da „prži i dinsta“

Ukoliko ima barem malo istine u sentenci kojom se opoziciona javnost povremeno tešila tokom dugih godina Vučićeve diktature („noć je najtamnija pred svitanje“), onda se čini da je ono najgore ipak iza nas i da je svitanje u toku. Hoću reći – bez obzira na sve probleme i nemala iskušenja o kojima će, delom, biti pomena i u ovom tekstu – stvari definitivno nisu više onako crne. To, uprkos nekim senkama, kazuju i naši rezultati. To kazuje i nervoza, sa naletima panike i straha, u režimskim redovima. A na to, mada na potencijalno štetan i svadljiv način, ukazuje i akutna euforija koja je zahvatila deo opozicionih snaga.

Na opštem (ukupnom) uzorku podrška vlasti je oko 32-33 odsto, dok je onih koji se izjašnjavaju kao protivnici vlasti desetak procenata više (42-43). uz oko 25 odsto „neizjašnjenih“. (I očito je da će se oko tih „neizjašnjenih“ u budućnosti lomiti koplja.)

Na opštem (ukupnom) uzorku podrška vlasti je oko 32-33 odsto, dok je onih koji se izjašnjavaju kao protivnici vlasti desetak procenata više (42-43). uz oko 25 odsto „neizjašnjenih“. (I očito je da će se oko tih „neizjašnjenih“ u budućnosti lomiti koplja.) Ukoliko, pak, ponudimo konkretne liste, i ukoliko sklonimo „neizjašnjene“, režimska lista (odnosno Vučićev „Pokret za...“ dobacuje do solidnih, ali opet nedovoljnih 40,2 odsto.

Teoretski gledano, desetak posto (i to „bruto“) je velika i teško nadoknadiva razlika. I na tome opozicione formacije (pa i autor ovih redova) zaista mogu i imaju šravo da grade svoj optimizam. Ali ne treba zanemariti ni potencijalnu opasnost i senku koja bi se, u najnepovoljnijoj varijanti, mogla nadviti nad ovom računicom. Naime, ova „Vučićeva trećina“ na izbore izlazi skoro sigurno i bez suvišnih pitanja (te na kutijama može „porasti“ i znatno preko ovih 40 odsto), dok se ovih „oporbenih“ četrdesetak i više odsto – barem tako je bivalo do sada – lako može „smoriti“, posvađati ili razočarati, i ode mast u propast. A samo kada su svi na broju, uključujući „studente“, stranke i ove preostale „protiv vlasti, ali još uvek ne znam za koga“, mogu se nadati sigurnoj pobedi.

S druge strane, jasno je da su studenti, odnosno „studentska lista“ koja bi imala njihovu podršku, trenutno vodeći i dominantan politički faktor u opoziciji. Uostalom, tako je bilo i u majskom nalazu, kada su studenti tek najavili svoj direktan politički angažman. U odnosu na tu sredinu maja, „studentska lista“ je porasla za oko tri odsto (sa 20,5 na 23,2 odsto). A ako bismo im pridodali i procente onih stranaka (DS, „Kreni-promeni“ i drugi) koje najavljuju da će pozvati svoje pristalice da glasaju za tu listu, kao i s obzirom na atmosferu trenutnog sveopšteg „hajpa“ unutar opozicione javnosti, onda bi njihov rezultat možda mogao da bude još i viši, tj. da ide negde između 25 i 30 „neto“ procenata.

Ipak, određeni problem za ovu političku grupaciju mogao bi predstavljati nalaz da se nakon 15. marta podrška studentskim protestima i acijama postepeno, ali konstantno smanjuje. Početkom marta je iznosila gotovo 60 odsto (tačnije, 59,4), da bi u maju pala na 47,4 odsto (što je i dalje veliko, ali dvanaestak procenata manje). Da bi sada (u julu) da u nekom obliku „podržava studentske proteste i blokade“ reklo ukupno 42 odsto punoletnih građana.

Odakle dolaze procenti podrške „studentskoj listi“? Najvećim delom iz grupacije onih koji su se ranije izjašnjavali kao „protiv vlasti, ali ne znam tačno za koga“, a neki procenat uzimaju i od svih ostalih opozicionih grupacija (najviše od onih koje su im potencijalno najbliže). Što se tiče ostale opozicije, „studentsku seču“, mada ne bez gubitaka, preživljavaju samo grupacija oko NPS (Aleksić, Ćuta i Parandilović) i savez SSP-SRCE. Teoretski, realnu šansu  imaju i „desni“ („Nada“ tj. NDSS, POKS, kao i Nestorovićev „Mi“), ali pre svega ukoliko bi išli zajedno. A iskustvo kazuje da kod „desnih“ i „nacionalista“ to sa udruživanjem obično teško ide.

Šta ostaje kao ključna dilema iz ugla antirežimske borbe? Da li je bolje da se protiv Vučića ide u jednoj opozicionoj koloni, ili da ih bude, eventualno, dve ili tri. U prevodu, da li je bolji „dosovski“ scenario iz dvehiljadite, ili onaj „crnogorski“ od avgusta 2022. (Građani, očekivano, najviše preferiraju jedinstvo, ali obe varijante imaju nekih prednosti i mana.)

No, u poslednje vreme opoziciona javnost zahvaćena je jednom novom, pomalo čudnjikavom dilemom koja preti da proguta sve ostale. Pojavila se, naime, ideja da svi opozicioni akteri, sve stranke, pokreti i grupe građana, treba da se povuku iz buduće izborne trke (koja još nije raspisana) u korist „studentske“ izborne liste – koja još nije formirana?! I ta, kao što rekoh, prilično neobična ideja dobila je u julu podršku oko četvrtine (23,9 odsto) ukupnog opoziciono nastrojenog biračkog tela. Apsolutna većina tj. 55,5 odsto opozicionih glasača, očekivano, podržava da izađu „svi zajedno“, tj. i opozicione stranke i studenti u jednoj koloni, dok njih desetak odsto misli da je najbolje da studenti, građanske i nacionalne opozicione stranke izađu u tri kolone.

Pojavila se, naime, ideja da svi opozicioni akteri, sve stranke, pokreti i grupe građana, treba da se povuku iz buduće izborne trke (koja još nije raspisana) u korist „studentske“ izborne liste – koja još nije formirana?!

I to bi sve bilo u redu, sve dok ostane u ravni racionalnog sameravanja boljih ili manje dobrih formi opozicionog grupisanja, odnosno ukoliko ne preraste u „bratoubilački“ opozicioni rat, koji bi, razume se, koristio samo Vučiću. I upravo toj opasnosti posvećen je najvećim delom ostatak ovog teksta.

Slon u našoj sobi

Već mesecima u srpskoj opozicionoj javnosti traje jedna nekritična idealizacija studentskog protesta i to je, s jedne strane, psihološki razumljivo, ali u nekom trenutku može postati medveđa usluga kako samim studentima, tako i onom što bi valjda trebalo da bude primarno – ukupnoj antirežimskoj borbi za smenu autoritarne vlasti.

Koliko još vremena treba da prođe pre nego što ovaj deo javnosti prizna sebi da je studentsko ignorisanje i odbacivanje opozicionog zahteva za „prelaznom“, odnosno ekspertskom vladom bilo ozbiljna greška, napravljena, delom, usled prevelike ("revolucionarne") euforije, a delom usled bojazni da im na taj način opozicija ne "ukrade žurku" (a što nije bilo moguće, čak i pod pretpostavkom da je neko to hteo). Kao i da je isto tako velika greška bilo onoliko femkanje i ograđivanje od „politike“ i „političkih zahteva“ u vreme kada je protest bio najžešći i energija najveća. Sad, kada je i jedno i drugo splasnulo (i to, nemojmo se zavaravati, NE SAMO zbog vrućine i leta), sve će ići sporije i teže.

Da, dobro ste čuli. Nije splasnulo samo zbog vrućine i leta. Splasnulo je i zbog konceptualnog lutanja, zbog kašnjenja u pojedinim potezima, kao i – ne na posledem mestu – zbog, delom, realne, ali uglavnom prenaduvane kontroverze o odnosu prema opoziciji i „bivšoj vlasti“.

 Uostalom, setimo se samo prošlogodiših protesta protiv litijuma, tj. protiv preko noći obelodanjene namere vlasti da Rio Tinto otvori rudnik u dolini Jadra. I tada je bilo vruće leto, čak i vrelije nego ove godine. Ali su desetine i desetine hiljada ljudi pokuljale na ulice srpskih gradova i sela. A čak 50 hiljada (po nekim procenama, i svih osamdeset) sjatilo se 10. avgusta na veliki antilitijumski protest u centru Beograda.

Nije, dakle, sve u vrućini i letu. Ima nešto i u motivaciji i u osećaju odsudnosti trenutka. A taj osećaj je poslednjih meseci (tj. posle 15. marta) poprilično izostajao i zakazao kod organizatora aktuelnih protesta. Bilo je, naravno, i kod pomenute antilitijumske kampanje grešaka, preterivanja i zaletanja (na primer, ona blokada „Prokopa“), ali generalno, ti su protesti zapravo pokrenuli Srbiju i preokrenuli raspoženje javnog mnjenja, i to neposredno nakon trijumfalno dobijenih parlamentarnih i lokalnih izbora od strane naprednjaka. I nisam siguran da su njihovi pokretači i lideri dobili ni približno adekvatne pohvale, pažnju i zahvalnost. 

Bilo je i prošle godine varničenja i sumnjičenja na relaciji stranke-organizatori, ali su se na kraju ipak svi našli u antilitijumskom stroju. I „levi“ i „desni“, i „politični“ i „apolitični“. I upravo na toj litijumskoj temi Vučić je prošle godine doživeo najveći poraz i najveći pad rejtinga – zato je čitavu stvar sa litijumom prividno i privremeno „odložio“, odnosno gurnuo pod tepih.

Bilo je i prošle godine varničenja i sumnjičenja na relaciji stranke-organizatori, ali su se na kraju ipak svi našli u antilitijumskom stroju. I „levi“ i „desni“, i „politični“ i „apolitični“

Nije ovde u pitanju samo zakasnela pohvala organizatorima litijumske pobune, već dobronamerno upozorenje akterima studentskih i sadašnjih protesta. Gledajte šta režimu najviše smeta i ne činite ono što ga potencijalno jača. I zar vam, ako ništa drugo, bar neki znak i indikator nije bilo to što su Vučić i svi njegovi doglavnici, agitatori i spineri, sve vreme, svih ovih meseci, najžešće pljuvali i kategorički odbacivali upravo ideju i zahtev za prelaznom ili ekspertskom vladom. (A nije iza njega, nažalost, stao čak ni deo opozicionih aktera.)

„Ali to sa prelaznom vladom je sada već prošla tema“, reći ćete. Možda jeste. Ali zato primenite sličan test i lakmus na sada aktuelnu temu i dilemu – da li ići bezuslovno na izbore, i u kom pakovanju tj. u kom formatu i kojim kolonama. I razmislite koje stvari, koje akcije i koje polemike unutar opozicije Vučića trenutno najviše raduju.

Elem, ne treba odustajati ni od zahteva za izborima, ni od zahteva za koliko-toliko boljim izbornim uslovima. Ali, da se ne lažemo, i jedan i drugi zahtev imali bi daleko veću šansu da iza njih stoji ona februarsko-martovska energija i masa od nekoliko stotina hiljada ljudi.

Če Gevare sa tvitera

Možemo se razlikovati ideološki i politički, kao što se i razlikujemo, i to ne treba skrivati (mada je i preterano naglašavanje tih razlika u ovom trenutku takođe prilično sumnjivo). Ali nešto drugo hoću da kažem. Naime, neke stvari su prosto stvar elementarne struke i zanata. Dakle, AKO hoćete revoluciju, onda vam trebaju odlučni i na sve spremni jurišnici, i broj nije presudan. Ali, ako se spremate za izbore, onda vam treba većina i onda vam, pored ostalog, trebaju upravo oni kolebljivi, neodlučni, „metiljavi“ i neopredeljeni, oni koji kažu da „nisu za Vučića, ali ne podržavaju ni ove blokade“ itd. Drugim rečima, onda vam trebaju baš oni koji se ovde, tj. po društvenim mrežama, masovno preziru i pljuju.

Ne treba odustajati ni od zahteva za izborima, ni od zahteva za koliko-toliko boljim izbornim uslovima. Ali, da se ne lažemo, i jedan i drugi zahtev imali bi daleko veću šansu da iza njih stoji ona februarsko-martovska energija i masa od nekoliko stotina hiljada ljudi

I to je prosto politička abeceda. Ako niste Če Gavare, Zapate i Principi, a to, je li, iz ovih ili onih razloga, većinom nismo, onda niko nema prava da previše osuđuje nekog ko se „tek juče“, ili možda još uvek nije dovoljno i u potpunosti opasuljio.

I ne kažem to samo zato što sam „dobar“ ili „meka srca“ (mada se nadam i verujem da je pomalo i to), već kažem prvenstveno zato što bez toga, bez širokog i suštinski jedinstvenog fronta „tvrdih“, „mekih“, „levih“, „desnih“, „stranačkih“ i „vanstranačkih“, „studentoljubaca“ i „studentoskeptika“, nas anti-naprednjačkih veterana i onih „odskora progledalih“ –  nema i neće biti promene koju svi priželjkujemo i za koju nam se čini da je na dohvat ruke.

Na kraju krajeva, ne moraju i verovatno neće svi biti u istoj koloni i na istoj listi. Ali, ukoliko se stvarno i iskreno želi smena ovog nakaradnog režima, svi koji su protiv njega moraju biti u istom stroju i istom frontu.

Vučić „dinsta“ godinama

I, još jednom. Ne zaboravimo da nas Vučić „dinsta“ i kuva godinama, i da su mu, sem skoro neograničenih materijalnih i medijskih resursa, dva glavna elementa u tom procesu igranje na ideološke razlike protivnika, kao i bacanje kvazi-dilema tipa: Da li „građanski“ ili „politički“ protesti? Ko je lider?Da li je opozicija dovoljno dobra ili ne – i sličnih koski. I pomalo je deprimirajuće što se uvek iznova nađe neko spreman da se na te koske baca i zaleće.

Po pitanju EU srpska javnost je već neko vreme podeljena na dve gotovo podjednake polovine – i to se i u ovom istraživanju potvrdilo. Generalno, iz različitih razloga, ali prevashodno zbog ambivalentnog stava čelnih ljudi EU prema Aleksandru Vučiću, pro-evropsko raspoloženje kod građana Srbije je prilično splasnulo, ali je i dalje većinsko, pogotovo u opozicionim redovima. Istovremeno, i rusofilija je takođe osetno manja nego pre nekoliko godina, mada je i dalje velika, pogotovo u odnosu na tradicionalno omraženi NATO.

Na kraju krajeva, ne moraju i verovatno neće svi biti u istoj koloni i na istoj listi. Ali, ukoliko se stvarno i iskreno želi smena ovog nakaradnog režima, svi koji su protiv njega moraju biti u istom stroju i istom frontu

Hoću reći da je podgrevanje kontroverze „za“ i protiv“ EU (pisac ovih redova je, kao i većina čitalaca NSPM, naravno protiv) trenutno nepotrebno i opoziciono kontraproduktivno – sem za Vučića, čiji birači ionako u apsolutnoj većini slepo glasaju za njega, gde god da vodi i šta god da kaže.  

Isto tako: Da li zbilja verujete da je u zemlji u kojoj skoro polovina biračkog tela veruje da im Vučić lično daje penzije, plate i „jednokratnu pomoć“ moguće masama objasniti razliku između „terorizma“ i „legitimne građanske neposlušnosti“? Kao i da većinu protivnika ovog režima trenutno zanimaju te razlike i nijanse? A i da to objašnjenje zanima ili teši onoga kome se na putu ili povratku s pijace ili posla isprečila ko zna koja po redu blokada raskrsnice ili ulice.

Nas je više, ali...

Najvažnije je, ipak, da od drveća ne previdimo šumu. U Srbiji je neosporno više onih koji su protiv vlasti i Vučića, nego onih koji ih podržavaju. Ali ta razlika od nekih desetak procenata još uvek nije tolika koliko bismo možda želeli i nije takva da se ne može prosuti pogrešnim koracima sa ove strane.

U Srbiji je neosporno više onih koji su protiv vlasti i Vučića, nego onih koji ih podržavaju. Ali ta razlika od nekih desetak procenata još uvek nije tolika koliko bismo možda želeli i nije takva da se ne može prosuti pogrešnim koracima sa ove strane

I zato, nije da je "gotov(o)" i nije da je, tobože, sad samo pitanje i glavna briga da li će nam „zasesti“ Lompar, Đokić ili Mila Pajić?! I nije da „niko nije umoran“ (iako dobro zvuči). Naprotiv. Svi su umorni. I nije da baš svi koji su protiv vlasti podržavaju ove ulične blokade. (Ne podržavaju ih.) I nije da mu rejting „pada svakodnevno“. (Kao što rekoh, već nekoliko meseci mu uglavnom stagnira, što treba da nam bude upozorenje i opomena, a ne još jedan povod za unutaropozicionu svađu.)

Dakle, pamet u glavu. Jer od svih pomenutih i sličnih „nijansi“ zavisi da li ćemo na sledećim izborima gledati pad autoritarnog režima Aleksandra Vučića – ili, pak, samo još jednu promenu na čelu antivučićevske opozicije.