Ko su „pravi“, a ko „takozvani“ – Srbi, institucije i ljudi

Kraj godine se bliži, a Srbija nastavlja svoje geopolitičko i društveno glavinjanje, koje se, kao u nekoj „kameri obskuri“,  u izjavama predstavnika vlasti i u naslovima režimskih medija preokreće u optimističku mantru poput one „svakoga dana, u svakom pogledu, sve više napredujemo“. Samo nabrajanje tih, navodnih, uspeha odnelo bi prostora za tri kolumne. A njihovo raskrinkavanje i osvetljavanje iz drugačijeg ugla, još duplo toliko.

Samo jedan primer. Premijer i ministar unutrašnjih poslova neprekidno najavljuju „odlučnu borbu protiv kriminala“ i diče se brojkama i statistikama koje tu odlučnu borbu, navodno, dokazuju. A proteklih meseci kriminalni obračuni, rat narko klanova i mafijaška ubistva masovniji su nego ikad ranije. A samo u par meseci ubijena su dva „žestoka momka“ (takozvane „vođe navijača“ – izvesni „Sale Mutavi“ i Dragan Jovanović Gidra ) sa popriličnim kriminalnim dosijeom – i u oba slučaja, bilo kao žrtva, ili kao saučesnik, bili su prisutni službenici ministarstva pravde i unutrašnjih poslova (policajac i zatvorski čuvar). Uostalom, interesantnim „sticajem okolnosti“, od dolaska SNS na vlast optužnica su oslobođeni, bez robije ostali ili sa znatnim umanjenjem kazne prošli Stanko Subotić Cane, Joca Amsterdam, Dušan Stupar, Bogoljub Karić i još nekoliko više ili manje manje istaknutih pravednika i finansijera SNS-a.   

***

„Ti si jedini koji još piše o Kosovu“ – više začuđeno nego prekorno primetio je nedavno jedan kolega. On, razume se, malo preteruje. Naravno da nisam jedini. Ali jeste činjenica da je sa dolaskom nove SNS-ovske vlasti kosovska tematika je sistematski potiskivana na medijsku i političku marginu, i tek tu i tamo podgrevana kada je trebalo dokazati da Kosovo „nije izdano“ i da ga, za razliku od Miloševića, Đinđića, Koštunice i Tadića, Vučić brani na najbolji i najpametniji mogući način.    

 Upravo u trenutku dok nastaje ovaj tekst, stiglo je saopštenje sa sastanka  Aleksandra Vučića sa predstavnicima Srba sa KiM (gradonačelnici, poslanici funkcioneri u „Kosovskom parlamentu“ i „Vladi Kosova“), na kojem im je, po rečima šefa Kancelarije za KiM Marka Đurića, dat rok da do 31. decembra povuku sve štetne odluke, ako žele da učestvuju u onome što je jedinstvena politika Srba i države Srbije na KiM“.

Ono što se ovih dana i nedelja dešava sa tzv. „Srpskom listom“ savršena je ilustracija tzv. „kosovske politike“ aktuelne vlasti i koliko simbolički, toliko i real-politički pokazatelj nedoslednosti, licemerja i besperspektivnosti aktuelne politike, i to ne samo na kosovskom frontu. Najpre su, milom i silom, naterali Srbe sa KiM da izađu na kosovske lokalne i parlamentarne izbore. I pri tom „izdajnicima“ srpske stvari i Tačijevim „saučesnicima“ proglasili sve one legalne i legitimne predstavnike srpskih vlasti koji su se tom izlasku protivili, sa više nego dobrim argumentima. A onda su „Tačijevim Srbima“ i „rušiteljima jedinstvene državne politike“ proglasili i one koji su na izbore izašli, ali nisu bili u koloni i listi „Srpske liste“. Da bi se na kraju i sami međusobno teško posvađali i sada uzajamno optužuju za to ko je koga izdao i ko radi za Albance (a rade i jedni i drugi).   

Da i ne govorimo o tome da je upravo ovih dana okončan proces dodele međunarodnog telefonskog broja za „Kosovo“, a da to vlast ili prikriva ili pokušava farsično objasniti kako se radi o telefonskom broju za „geografsku oblast u Srbiji“. Ukratko, i doslovno. Sve je upravo i potpuno suprotno onome što se govori – s tim da se to na primeru politike prema Kosovu i Metohiji možda nabolje vidi. Štaviše, koncesijama, ustupcima i generalnim kapitulantstvom po praktično svim tačkama kosovskog spora aktuelna vlast (čitaj, Vučić) kupuje podršku uticajnih (zapadnih) centara moći. A oni mu, zauzvrat, gledaju kroz prste  (gušenje slobode medija, Savamala) i dopuštaju da se povremeno junači i kroz medijskog toplog zeca provlači njihove lokalne diplomatske predstavnike. Od tog junačenja država Srbija i Srbi na Kosovu nemaju nikakve koristi – ali zato koristi ima premijerov rejting, jer se na taj način sakupljaju jeftini politički poeni i slabo obrazovano i još slabije informisano biračko telo stiče utisak kako se vlast junački bori za Kosovo i Metohiju i čak ni po cenu ugrožavanja sopstvenog života („atentati“ i „državni udari“)  ne popušta pod pritiscima i ucenama. 

Slika postaje još sumornija kada se na ovakvo ponašanje srpske vlade i „srpskih predstavnika“ na KiM, doda i sramno, ili u najmanju ruku oportunističko držanje Ustavnog suda koji je, pod pritiskom izvršne vlasti, izbegao da se izjasni o tzv. Briselskom sporazumu. Indikativno je, takođe, kako je primetio kolega Slobodan Orlović, da u Ustavni sud, prilikom najnovije popune ove institucije, nije ušao niko od ustavnih pravnika koji su javno kritikovali „briselsko sporazumevanje“, bilo na javnoj raspravi u Ustavnom sudu, bilo u medijima i javnom mnjenju, baš kao što su, sticajem okolnosti, bez sudijske funkcije ostale dosadašnje ustavne sudije, koje su glasale protiv i objavili svoja izdvojena mišljenja o (ne)ustavnosti Briselskog  sporazuma.  

Za to vreme, sa gorčinom i tugom to moram da konstatujem, kosovski „Ustavni sud“ je više puta vraćao i obarao neke odredbe u vezi famozne „Zajednice srpskih opština“, za koje je smatrao da nisu u skladu sa tamošnjim ustavom. I ma koliko da se mi, možda poslednji Mohikanci u srpskim medijima (mislim tu na NSPM, Politiku i, verovatno, Novosti) trudili da nazive kosovskih istitucija  stavljamo u navodnike (ili uz dodatak onog „takozvani“), mora se priznati da su u ovoj stvari prištinske institucije uglavnom delovale kao organi prave i suverene države. A navodnici i oznaka „takozvani“, nažalost, mnogo više su pristajali kao atribut uz naš, srpski „ustavni sud“, „Premijera“ i „Vladu Srbije“.   

(Kraća verzija teksta je objavljena u Politici)