Vojislav Žanetić: Izbori su ekskluzivna kupovina

Iz­bo­ri su vr­sta ku­po­vi­ne, u ko­joj po­li­tič­ke pro­iz­vo­de, ro­bu u toj ku­po­vi­ni,ne mo­žeš da ku­pu­ješ sva­ki dan – kao što mo­žeš pi­vo. Bo­ri­sa Ta­di­ća i To­mi­sla­va Ni­ko­li­ća, i to sa­mo jed­nog od njih, ku­pu­ješ sa­mo jed­nom u če­ti­ri go­di­ne. Či­nje­ni­ca eks­klu­ziv­no­sti te ku­po­vi­ne go­vo­ri da na ove iz­bo­re ne­će iza­ći mno­go ma­nje lju­di ne­go na ne­ke pret­hod­ne, za­to što to ne mo­gu da ra­de sva­ki dan.

Ni­je, da­kle, pi­ta­nje ono­ga šta mo­žeš da ku­piš, ne­go sa­mog či­na ku­po­vi­ne. Po­go­to­vo u Sr­bi­ji, gde go­to­vo ni­šta od ras­po­lo­ži­vih do­ga­đa­ja ni­je to­li­ko „ve­li­ko” i „spek­ta­ku­lar­no” kao kad sto­jiš is­pred gla­sač­ke ku­ti­je i raz­mi­šljaš da li ćeš jed­noj ili dru­goj mu­šte­ri­ji fo­to­šo­pa da­ti svoj glas i ti­me od­lu­či­ti o bu­duć­no­sti svo­je ze­mlje – re­kao je za „Po­li­ti­ku” Vo­ji­slav Vo­ja Ža­ne­tić, sa­ti­ri­čar i re­klam­ni kre­a­ti­vac.Nje­go­va knji­ga „Gde smo ono sta­li”, s pri­god­nim do­dat­kom pod na­zi­vom „Ka­ko do­bi­ti iz­bo­re”, ovih da­na sti­že u knji­ža­re.

Ko­li­ko ste vi lič­no mo­ti­vi­sa­ni za iz­la­zak na iz­bo­re?

Na iz­bo­re ne iz­la­zim da bih oda­brao pa­stu ko­jom ću po­sle pra­ti zu­be,već da bih svo­jim gla­som dao oce­nu oni­ma ko­ji vla­da­ju. Ako su vla­da­li do­bro, od me­ne mo­gu do­bi­ti glas, ako ni­su, ne­ka se bo­lje vla­da­ju sle­de­ći put. De­mo­krat­ski par­la­men­tar­ni ili pred­sed­nič­ki iz­bo­ri su ne­ka vr­sta oce­nji­va­nja ono­ga ko je dr­žao po­lu­ge vla­sti. Iz­bo­ri ne mo­gu bi­ti oce­nji­va­nje ne­ko­ga ko je bio u opo­zi­ci­ji, jer ja ne iz­la­zim na iz­bo­re da bih bi­rao opo­zi­ci­ju ne­go da bih bi­rao vlast. I to pra­vi­lo ne­mam na­me­ru da me­njam.

Is­tra­ži­va­nja po­ka­zu­ju da na ve­li­ki broj bi­ra­ča pred­iz­bor­na kam­pa­nja pre­sud­no uti­če na od­lu­ku za ko­ga će gla­sa­ti i za­to na­še stran­ke mno­go pa­žnje po­kla­nja­ju pro­mo­ci­ji?

Bil­bord je sa­mo eti­ke­ta ko­ju sta­viš na pro­iz­vod ko­ji si pre to­ga osmi­slio. Na­ma ni­je pro­blem što ne­ma­mo eti­ke­te, ima­mo eti­ke­ta ko­li­ko ho­ćeš, ali ne­ma­mo po­li­tič­kih pro­iz­vo­da, ma­kar ne do­ma­ćih. Na­ši se pro­iz­vo­di re­al­no pra­ve u Bri­se­lu, Mo­skvi, Va­šing­to­nu ili u am­ba­sa­da­ma na­čič­ka­nim po Be­o­gra­du, pa se on­da šraf­ci­ge­rom sa­sta­vlja­ju u par­tij­skim cen­tra­la­ma. I taj ne­do­sta­tak su­ve­re­ni­te­ta po­li­tič­kih par­ti­ja, od­no­sno ne­do­sta­tak do­ma­ćih si­ro­vi­na za pra­vlje­nje po­li­tič­kog pro­iz­vo­da, su­štin­ski gle­da­no, i je­ste raz­log za­što na­ma ovo što je na uli­ca­ma i te­le­vi­zi­ja­ma iz­gle­da to­li­ko is­pra­zno. I za­to mno­gi lju­di ni ne raz­mi­šlja­ju o to­me ko bi tre­ba­lo da bu­de na vla­sti, do dan pred iz­bo­re, jer ima­ju pa­met­ni­ja po­sla. A mo­gu da tvr­dim da od­lu­ku uop­šte ne do­no­se na osno­vu re­kla­ma, go­vo­ran­ci­ja i iz­gle­da.

Za mno­ge bi­ra­če je ipak bit­no ka­ko iz­gle­da onaj za ko­ga gla­sa­ju?

Is­ku­stvo bi­ra­nja sa­mo na osno­vu iz­gle­da i uti­ska već ima­mo iz vre­me­na Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća. Zna­mo ka­ko smo pro­šli, i ni­smo baš to­li­ko glu­pi da po­na­vlja­mo iste gre­ške. Ali ni­su is­klju­če­ne ne­ke no­ve gre­ške, da ne pre­po­zna­mo ne­ke no­ve pre­va­ran­te. Naj­va­žni­je je da ti do­bi­ješ rad­no me­sto dr­ma­to­ra, a da li će njih hi­lja­du zbog tvog dr­ma­nja iz­gu­bi­ti rad­no me­sto baš te bri­ga, ti si svoj pro­blem re­šio. A da bi ga re­šio, mo­raš da na­pa­liš lju­de da za te­be gla­sa­ju. Du­go­roč­no gle­da­no i onaj ko je „pa­lio” i onaj ko se „na­pa­lio” –svi su na gu­bit­ku. I plus je to pred­iz­bor­no lic­ka­nje ta­ko za­sta­re­lo i za­o­sta­lo, a ni­ko ovim lu­me­ni­ma da ka­že da su de­mo­de, za­o­sta­li i po­tro­še­ni u vre­me­nu. Pa evo, ja ću re­ći –ili se mo­der­ni­zuj­te ili se vi­še go­ni­te.

Ko­li­ko bi­ra­ča raz­mi­šlja na taj na­čin?

Na­rav­no da o to­me ne mo­gu da mi­sle lju­di ko­ji se­de is­pred te­le­vi­zo­ra i še­ta­ju se iz­me­đu „Ve­li­kog bra­ta” po­sle Dnev­ni­ka i „Ve­li­ke bra­će” za vre­me Dnev­ni­ka. Iz­bo­ri ni­su kon­cert po­sle ko­ga iza­đeš na­sme­jan i do­bro za­ba­vljen ne­go je to je­dan čin po­sle ko­ga sle­de­će če­ti­ri go­di­ne ima da se če­šeš ako si iza­brao va­šku da ti se­di na gla­vi.

Ka­ko vam iz­gle­da ova kam­pa­nja i slo­ga­ni ko­ji se ko­ri­ste u od­no­su na ne­ke iz­bo­re pret­hod­nih go­di­na?

Ovi iz­bo­ri su na iz­ve­stan na­čin re­pri­za iz­bo­ra od pre če­ti­ri go­di­ne. Mo­žda ne­ki od uče­sni­ka pe­va­ju ne­ku za ni­jan­su dru­ga­či­ju me­lo­di­ju, ali ge­ne­ral­no gle­da­no – to je ista pe­sma. Ima­mo po­li­tič­ku uli­cu u ko­joj svi lo­ka­li pri­pa­da­ju istim onim vla­sni­ci­ma ko­ji­ma su pri­pa­da­li i pre če­ti­ri go­di­ne i ista je ro­ba iz­lo­že­na kao pre če­ti­ri go­di­ne. I na­rav­no da je ku­po­vi­na jad­na. Ka­da gle­daš bil­bord ili spot iz ove se­zo­ne, pa kad se se­tiš obe­ća­nja iz pret­hod­ne dve de­ce­ni­je, a znaš ka­ko si pro­šao, mo­žeš sa­mo da se na­je­žiš kad po­mi­sliš ka­ko ćeš pro­ći ovog pu­ta.

Ali bez ob­zi­ra na to ko­li­ko se op­ti­mi­zma ši­ri u vre­me pred­iz­bor­ne kam­pa­nje i šta se vi­di kroz ru­ži­ča­ste pred­iz­bor­ne na­o­ča­re ko­je nam sta­vlja­ju na gla­vu, ipak, lju­di ni­su mo­ro­ni. Oni vr­lo do­bro zna­ju ko­li­ko je ve­li­ka nji­ho­va pla­ta, ko­li­ko su sku­pi nji­ho­vi hle­bo­vi i sa­la­me, ko­li­ko je skup pa­ra­dajz ko­ji si od­ga­jio jer ti dr­ža­va ni­je da­la sub­ven­ci­je za raz­li­ku od svih osta­lih ze­ma­lja u oko­li­ni.

Pre­ma obe­ća­nji­ma sve to će se pro­me­ni­ti po­sle iz­bo­ra?

Ka­ko da ne. Te­ško to ide sa oni­ma ko­ji vo­de sa­mo svoj iz­bor­ni port­fo­lio, a ne dr­žav­nu po­li­ti­ku. Oni se bri­nu o rej­tin­zi­ma ko­je par­ti­je ima­ju u is­tra­ži­vač­kim ta­be­la­ma, a ne o za­du­že­no­sti ze­mlje. Oni se bri­nu o bro­ju se­lja­ka ko­ji će da idu da gla­sa­ju, a ne o sta­nju u po­ljo­pri­vre­di. I ta obr­nu­ta per­spek­ti­va ko­ju oni ima­ju o ži­vo­tu, to jed­no su­lu­do ve­ro­va­nje da je re­kla­mom mo­gu­će ube­di­ti ne­ko­ga u ku­po­vi­nu šam­po­na od ko­ga ti uvek opa­da ko­sa, to je ne­što od če­ga sa­mo oni ima­ju po­sla i do­bro ži­ve, a mi svi osta­li, kao što vi­di­mo, ne­ma­mo od to­ga ni­ka­kve vaj­de. U srp­skim par­ti­ja­ma je sad va­žni­je da imaš ne­kog ko do­bro iz­gle­da pred ka­me­ra­ma ne­go ne­kog ko ume do­bro da vo­di ze­mlju. Va­žni­je je da imaš ne­kog ba­ju ko­ji „osta­vlja uti­sak” dok la­pr­da ni o če­mu, ne­go ne­ko­ga struč­nja­ka ko­ji mno­go zna, a ne vo­li da se sli­ka.

Da li bi even­tu­al­ni do­la­zak Še­še­lja „raz­mr­dao” pred­iz­bor­nu kam­pa­nju?

Što se me­ne ti­če, do­la­zak Še­še­lja je vi­še pi­ta­nje od­no­sa pre­ma Ha­škom tri­bu­na­lu i nje­go­voj efi­ka­sno­sti ne­go pi­ta­nje iz­bo­ra. Od­nos pre­ma efi­ka­sno­sti Ha­škog tri­bu­na­la mo­gao sesti­ca­ti za osam go­di­na, ko­li­ko je Še­šelj u pri­tvo­ru. Ja ni­sam po­li­tič­ki lju­bi­telj tog čo­ve­ka, a s dru­ge stra­ne sam si­gu­ran da bih, kao ta­kav ne­lju­bi­telj nje­go­vog po­li­tič­kog de­lo­va­nja, dr­žav­ne ga­ran­ci­je za nje­go­vo even­tu­al­no pri­vre­me­no pu­šta­nje iz osmo­i­po­go­di­šnjeg pri­tvo­ra mo­gao da dam i kad ni­je iz­bor­na kam­pa­nja u to­ku. Ako, na­rav­no, mi­slim da ta ga­ran­ci­ja tre­ba da se da.

Da­kle, po va­ma to su dve po­ve­za­ne stva­ri?

Ne mi­slim da je to usko po­ve­za­no, sa­mo uka­zu­jem na ko­in­ci­den­ci­ju da se to baš sa­da de­ša­va i uvi­đam mo­guć­nost da je do to­ga mo­glo da do­đe i ra­ni­je, s ob­zi­rom na pri­ro­du tog slu­ča­ja. A ni­je. Na stra­nu pi­ta­nje ka­kav to sud, a po­go­to­vo onaj ko­ji tre­ba da do­ne­se prav­du po­sle jed­nog od­vrat­nog ra­ta, mo­že se­bi da do­zvo­li luk­suz da bi­lo ko­me, kri­vom ili ne­vi­nom, ras­te­že i su­đe­nje i pri­tvor to­li­ke go­di­ne. A po­seb­no je blju­ta­vo to što je ras­te­za­nje na­sta­lo da bi tvo­ji tu­ži­o­ci ima­li pra­vo da sva­kog da­na po­sle po­sla u pet sa­ti po­pi­ju svoj ko­nja­čić u svom re­sto­ran­či­ću .

Sve to mi ide na ner­ve.

Da li ste oče­ki­va­li da će se u ovoj kam­pa­nji ko­ja je sva usred­sre­đe­na na eko­no­mi­ju, po­teg­nu­ti i ne­ke „te­že” te­me?

Ne­ma­mo mi te­že te­me. Sr­bi­ja je u jed­nom vr­lo gad­nom po­lo­ža­ju. Ona je na iz­ve­stan na­čin iz­gu­bi­la su­ve­re­ni­tet. Za raz­li­ku od Ne­mač­ke ko­ja je ima­la sre­ću da iz­gu­bi rat 1945. go­di­ne i do­bi­je ame­rič­ku oku­pa­ci­ju, mi ne mo­že­mo da sa­zna­mo da li smo iz­gu­bi­li rat, pa sa­mim tim ne­ma­mo ni oku­pa­to­ra ali ni slo­bo­du. Imaš ilu­zi­ju da vo­diš sop­stve­nu po­li­ti­ku, a on­da do­đe ne­ki am­ba­sa­dor ko­ji ti ob­ja­sni da ti ne­maš pra­vo na sop­stve­nu po­li­ti­ku i ako baš nje­mu ne ve­ru­ješ on­da do­đe pre­mi­jer te ze­mlje, ne­bit­no da li je to Ame­ri­ka, Ru­si­ja ili ne­ka ze­ma­lja EU, ko­ji ti isto to ka­že. Te­ma Ko­so­va je po­sta­la jed­na od naj­za­o­bi­la­že­ni­jih te­ma od ka­da je An­ge­la Mer­kel od­lu­či­la ka­ko to ima da se od­i­gra. I na kra­ju kra­je­va mo­žda ta­ko i tre­ba, s tim što bi u tom slu­ča­ju od An­ge­le Mer­kel tre­ba­lo tra­ži­ti spi­sak svih te­ma o ko­ji­ma ima ne­kog smi­sla da pri­ča­mo. Pa nek obe­ća­va­ju da će po­ve­ća­ti broj sun­ča­nih da­na u Sr­bi­ji, ili ne­što što od njih mo­že vi­še da za­vi­si ne­go sta­nje pri­vre­de i pi­ta­nje gra­ni­ca ili pi­ta­nje auto­no­mi­je od­re­đe­nih obla­sti u Sr­bi­ji.

Ka­kvo ob­ja­šnje­nje oče­ku­je­te ako vla­du na­pra­ve oni ko­ji se sad za­kli­nju da ni­ka­da ne­će za­jed­no?

Pre ne­go što su po­če­li da se za­kli­nju na to ko s kim ne­će bi­lo bi zgod­no da su o to­me pi­ta­li lju­de ko­ji se­de kao am­ba­sa­do­ri ne­kih ze­ma­lja ov­de. Da ih na pri­mer pi­ta­ju da li po­sle ovih iz­bo­ra tre­ba da osta­ne isti Ustav ko­ji sad ima­mo. Ako am­ba­sa­do­ri mi­sle da ne tre­ba da osta­ne isti Ustav, on­da bi mo­gli da pi­ta­ju te am­ba­sa­do­re ka­ko mi­sle da taj Ustav pro­me­ne i ka­kve bi oni ima­li ko­ri­sti od to­ga... Ali o to­me ne­ka se oba­ve­ste ka­da se iz­bo­ri za­vr­še ili su se već oba­ve­sti­li, ali ne­će da nam ka­žu. Ili nek raz­mi­sle šta to zna­či kad evrop­ski funk­ci­o­ne­ri kao pa­pa­ga­ji po­na­vlja­ju već me­sec da­na da nam tre­ba sta­bil­na vla­da.

Jelena Cerovina

(Politika)