Vladislav Obrenović: Bora je bio i ostao Srbin - i u dobru i u zlu

Sa tugom smo primili vest da je preminuo Bora Đorđević, izuzetna ličnost o kome je već mnogo toga rečeno, ali čije delo ostavlja dovoljno prostora da se o njemu uvek može reći „nešto više“.

O Borinoj muzici se mnogo pisalo i govorilo. Malo koji muzičar bi mogao da se pohvali sa toliko pažnje posvećene njegovom stvaralaštvu kao Bora Đorđević – i to gotovo uvek u superlativima. Malo ko je prodao toliko ploča i napunio toliko koncertnih hala na kojima se uvek čuo dobro poznati uzvik: „Boro, majstore!“ Muzika je Boru stavila u žižu javnog interesovanja i on je zahvaljujući moći tog svetla našem društvu dao mnogo više od odlične muzike. Ovde bih hteo da napišem nešto o tome.

Bora Đorđević i Riblja čorba obeležili su godine odrastanja moje generacije i zato mi je o Bori teško govoriti bez emocija i osvrta na sopstveno sazrevanje u jednom ne baš srećnom vremenu.

Melanholični „svedok vremena“

Podeliću jednu anegdotu iz svog života. Davne 1987. godine, čudnim spletom okolnosti, sam letovao u vojnom odmaralištu nedaleko od Briona. Svako veče posle večere, deca su pravila priredbu – gde su igrali, pevali ili recitovali. Tako sam i ja, tada sedmogodišnjak, nerado pristao da nešto otpevam.

Izabrao sam pesmu Neću da budem član mafije sa tek izdatog albuma moje najomiljenije grupe Riblje čorbe, čiju sam muziku veoma voleo, ali čije tekstove, tada nisam mogao u potpunosti da razumem.

Kada sam otpevao pesmu, u sali punoj generala, pukovnika i oficira JNA i njihovih porodica vladao je muk! A onda, posle nekoliko sekundi, prolomio se aplauz, mnogo jači i duži od onog koji su dobila druga deca, koja su pre i posle mene, sa mnogo više entuzijazma, pevala pesme daleko primerenije našem uzrastu.

Taj aplauz, nije bio upućen samo meni – već mnogo više Bori Đorđeviću – ne samo kao muzičaru, već i kao lucidnom svedoku vremena. „Mafija” o kojoj je pevao bila je dobro poznata prisutnima. Svi su imali „parče papira na kome piše da su članovi mafije” i iz prve ruke su znali kako je imati „leba bez motike”. Iako bi po prirodi posla trebalo da budu obazrivi i suzdržani, pljeskali su veoma jako i od srca.

Borina muzika bila je melanholični i bolni „svedok vremena“, vremena Jugoslavije pred raspadom, vremena ”post-titoističkog samoupravnog raja” u kome su nestajale i poslednje ideološke iluzije na kojima je država počivala. To je jedan od razloga zašto Borin muzički angažman izlazi izvan ustaljenih muzičkih okvira te direktno zadire u svet društveno-političkih zbivanja.

Imajući u vidu da je oficijelni post-titoistički diskurs funkcionisao po principima održavanja iluzije i zatvaranja očiju pred realnošću i sam „opis“ vremena – a Bora ga je u svojim pesmama i emotivno i realno opisao – postajao je oblik disidentstva. Ovo neslaganje sa etabliranom slikom sveta odlikovalo je Boru do kraja njegovog života – bilo da se radi o konformizmu svakodnevnog života, bilo o politici (bio „protiv svake vlasti“). No, ostao je dosledan u dve stvari: ljubavi prema ”običnom čoveku” i ljubavi prema svojoj zemlji Srbiji, čak i kad je sa gorkom ironijom pevao i pisao o njoj!

Bora i srpstvo

Bora je osvajao naša srca ne samo dobrom muzikom, nego je njegova ljubav prema Srbiji i običnom čoveku tu emotivnost produbljivala i davala joj još jednu posebnu dimenziju – dimenziju otpora protiv duha frivolnosti i elitističkog diskursa klanjanja prema moći i brisanja identiteta.

Kao deo muzičke rok elite, Bora Đorđević se izdvajao od svojih kolega. Dok su mnogi od njih bili (kako je napisao Vladan Vukosavljević na Fejsbuku) „prozapadnjačke pokondirene tikve, anacionalni politički idioti sa rimtutituki estetikom i shvatanjima“, Bora Đorđević je uvek bio pre svega srpski muzičar. A odluka ”biti Srbin” je tada, devedesetih, u antisrpskoj histeriji vođenoj spolja i iznutra, bio čin hrabrosti i integriteta – posebno u određenom tipu socijalnog okruženja kome je i sam pripadao.

Srpstvo je bilo Borin neodvojivi deo. Dok su se ostale rok grupe tog vremena mogle prostorno grupisati po muzičkom stilu (beogradski rok, zagrebački rok, sarajevski rok itd.), one su po svom sadržinskom karakteru bile anacionalne. Tekstovi pesama drugih beogradskih rok bendova mogli su biti napisani u bilo kom drugom gradu bivše Jugoslavije. U njima nije bilo ničega što bi ih moglo učiniti prepoznatljivo srpskim.

Nasuprot tome, Bora Đorđević je napisao pesmu Pogledaj dom svoj anđele koja je mogla da nastane samo u Srbiji. Ta pesma je izvanrednom muzikom i stihom opisivala ono što je srpski narod doživeo i osetio. Pesma je postala antologijska u svakom smislu, a sam Bora je o njoj u više navrata rekao da je to njegova najbolja pesma koja se „sama pisala“ i da se odnosila na „svet oko nas“.

Da li je taj svet bio Kosovo kako neki tvrde, ili je ona ogledalo „Jugoslavije“ ostaće na volji slušaoca. Pesma je izabrana za „pesmu decenije“ (80-ih) i kao takva bila je kruna, ali i „labudova pesma” čitave generacije jugoslovenskog roka, čija popularnost i relevantnost (zbog raspada zemlje i promena društvenih prilika koje su uticale i na muzičke tokove) ubrzano opada.

Suočeni sa nemilim ratnim dešavanjima, zagrebački rokeri u vojnim uniformama pevali su „Ružu hrvatsku“ i „E moj druže beogradski“, dok su tadašnje beogradske rok grupe na Trgu Republike priređivale koncerte pod sloganom „Ne računajte na nas“, uz nadmenu, moralističku ali pre svega ispraznu i društveno paralizujuću poruku: „mir brate mir“.

To je bio njihov odnos prema odbrani Jugoslavije, zemlje u kojoj su rođeni i odrasli, i zemlje sa kojom se neki od njih i danas sa nostalgijom identifikuju. Imajući u vidu da nisu bili spremni da brane Jugoslaviju, do koje im je, navodno, bilo jako stalo, lako se da zaključiti da je njihovo ”jugoslovenstvo” zapravo bilo samo paravan za identitetsku prazninu, prikrivenu pomodnim kosmopolitizmom (građanin sveta) i neobavezujućom i apstraktnom moralističkom retorikom.

Bora Đorđević nije učestvovao u tim političkim idiotijama. On je bio spreman da izabere stranu, prihvati rizik i preuzme odgovornost u vremenu demonizacije svega srpskog. Bio je u Republici Srpskoj Krajini. Pevao srpskim borcima. Za razliku od njegovih kolega, srpski narod je mogao da računa na njega! Uz jasno iskazanu solidarnost, Bora je svoje srpstvo povezao i sa svojom pojavom. Od četničke šubare do istetovirane kokarde, Bora se stilom i izgledom, jasno i svesno razlikovao od svojih kolega.

Od Čačka do Ljubljane

Ovo, iz današnje perspektive prenaglašeno srbovanje, je tada i te kako imalo smisla. Nije ono bilo upućeno „tankoćutnim estetama“ iz „akademskih mehura“ i frivolnoj beogradskoj omladini okupiranoj trendovima na zapadu – nego običnom čoveku koji je bio na krajiškom i bosanskom ratištu, koji je trpeo sankcije, snalazio se da preživi i omogući deci kakvu takvu budućnost. Ova simbolika je dakle bila svojevrstan vid protesta protiv tzv „drugosrbijanskog duha“ koji je uveliko vladao kulturnim prostorom Beograda i solidarnosti sa običnim Srbinom koji je tada prolazio kroz egzistencijalne i identitetske turbulencije, od Jugoslavije do Srbije.

To je ujedno bilo i vreme kada je Bora kao nikad do tada bio u fokusu javnosti. Bora je početkom 90-ih objavio album „Labudova pesma“. Tako je nazvan jer se Bora u to vreme premišljao da li da „ostavi mikrofon“. Iako je to vremenski bio još daleko od kraja njegove muzičke karijere, „Labudova pesma“ je simbolički stavljala tačku na jedno istorijsko poglavlje u Borinom ali i našim životima.

Krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih njegov muzički rad se nastavio, kao i njegov javni angažman, prvo kroz podršku smeni Miloševića, a kasnije i kroz funkciju u vladi Vojislava Koštunice. Po sopstvenim rečima, najveći uspeh tokom svoje kratke „političke karijere“ bilo je to što je svojevremeno sprečio privatizaciju KST-a. Nešto što je njemu kao rokeru i emotivno i simbolički bilo važno, no, suštinski, to je bila marginalna stvar.

Kraj života Bora je proveo na relaciji Ljubljana – Beograd. Tamo je otišao na zalasku karijere, kako je sam rekao, zbog ljubavi prema svojoj drugoj ženi. Samo zlonamerni mogu to da mu zamere – a na društvenim mrežama mu „zameraju“. Zanimljivo je da zamerke ne stižu iz Slovenije, koja jeste svojevremeno bila meta veoma oštrih Borinih reči. Naprotiv, zamerke dolaze od onih koji ne mogu da mu oproste ni prežale što je oduvek bio na „srpskoj strani istorije“. Kažem „prežale“ jer je glas jednog Bore Đorđevića, vredeo više nego „horsko pevanje o evropskim vrednostima“ njegovih kolega.

Bora je uvek pevao tamo gde su želeli da ga čuju, i kao muzičara, ali i kao Srbina. On to nije razdvajao. Pevao je za one koji su ga voleli i na Tašmajdanu, i na Kosovu, i u Kninu kada je bilo najteže! Ipak, površni, histerični i večito nezadovoljni „Tviter“ (tj. X) mu je zamerao nastup na mitingu za Kosovo i Metohiju u organizaciji SNS-a. Bora je svojevremeno i sam odgovorio na te kritike. Osim salve povratnih kritika na račun „žute opozicije“, Bora je rekao i ono što je suština njegovog dela: „Podržao sam borbu za Kosovo i Metohiju. (…) Bili oni sendvičari ili ne, oni su iz Srbije!“ To njegovi neistomišljenici ne žele da razumeju!

Dakle, Bora je ostao Srbin, ponosan na svoju prošlost, čovek hrabrog i nemirnog duha. Takav čovek nije mogao da ostane sa one strane politike. O njegovim političkim izborima možemo da imamo različita mišljenja ali ono što je sigurno, to je da je njegova ideja vodilja, najviša vrednost, bila sloboda, nezavisnost i odbrana ličnog i nacionalnog integriteta. On je bio čovek koji se nije klanjao moćnima. Takav je i otišao sa ovog sveta.

Kao što je Bora otišao prvo iz Čačka u Beograd, onda iz Beograda u Ljubljanu, on ni Čačak, ni Beograd i naravno, ni Srbiju nikad nije napustio. I sada, kada odlazi, on nas ne napušta, već ide među besmrtne! Njegova muzika i ljubav prema Srbiji će ostati da žive večno!

Vladislav Obrenović je politikolog sa prebivalištem u Australiji. Ekskluzivno za Novi Standard.

(Novi Standard)