Тимоти Снајдер: Како је америчка суперсила под Трампом извршила самоубиство

 Сједињене Државе троше милијарде долара да би изгубиле рат у Ирану који обогаћује њихове олигархе, осиромашује њихове грађане, саботира њихове савезе и јача њихове непријатеље.

Рат открива водећи принцип спољне политике америчког председника Доналда Трампа – самоубиство суперсиле. Империје се уздижу и падају, али колико ја знам, ниједна држава никада није намерно и систематски уништила сопствену моћ – а камоли таквом брзином.

Ово стратешко самоубиство може бити тешко признати – још увек се надамо да су Трампове незгоде засноване на неком разумевању америчког националног интереса. Е па нису.

Ово стратешко самоубиство може бити тешко признати – још увек се надамо да су Трампове незгоде засноване на неком разумевању америчког националног интереса. Е па нису

Најмање, суперсила мора да буде модерна држава која кроз владавину права и друге институције укључује значајан број грађана, посвећених заједничком подухвату. Али Трампова администрација третира САД не као модерну државу већ као комерцијалну прилику за одабране.

Суперсила такође мора имати осећај за национални интерес. Иако се стручњаци за међународне односе не слажу око тога како лидери дефинишу овај концепт, нисмо спремни за ситуацију у којој је председник равнодушан према добру народа или државе.

Да би остала суперсила, држава мора да се одржи током времена. Континуитет зависи од принципа преноса политичке власти. Тежећи да остане на власти неограничено и поткопавајући веру у изборе, Трамп доводи у питање принцип који омогућава политичку сукцесију у САД.

Наравно, постоје и други начини да се то постигне, попут династичке владавине или одлуке политбироа. Прелазак на један од ових аранжмана – могао би се замислити ковен технолошких олигарха одговорних за успон потпредседника Џеј Ди Венса као капиталистички политбиро – окончао би америчку републику.

Осигуравање да су прави људи на власти је кључно да би држава стекла и одржала моћ. Историјски гледано, моћне државе су тражиле начине да идентификују и уздигну квалификоване људе да служе на позицијама власти, без обзира на рођење. Древна Кина је имала систем испитивања. Наполеон је успоставио принцип заслуга и у цивилном, и у војном животу.

САД су, са своје стране, некада имале државну службу која је била предмет зависти целог света, као и високо меритократску војску. Али Трампова администрација је уништила државну службу и извршила чистку у вишим војним редовима – процес који су спровели људи који су сами неквалификовани за позиције које заузимају.

Чињеница да су Тулси Габард, Каш Пател и Пит Хегсет сада, редом, директор Националне обавештајне службе, директор ФБИ-ја и министар одбране је јасан показатељ да суперсила извршава самоубиство.

У дубљем смислу, суперсила мора имати образовни систем који може да припреми њено становништво, а самим тим и њене политичке лидере, да се суоче са глобалним изазовима. Али у Трамповој Америци јавно образовање је лишено ресурса, универзитети се суочавају са одмаздом због поштовања академских слобода, а школске библиотеке, укључујући и оне у војним академијама, чисте се од корисних књига.

Слично томе, прихватање науке које је подстакло успон многих великих сила нашло се на удару у Трамповим Сједињеним Државама. Попут древних Месопотамаца, чији су астрономи осмислили научне методе за мапирање небеса, и Римљана, који су операционализовали грчку науку да би изградили и одбранили царство, Америка је постала суперсила оснивањем државних институција за финансирање науке и привлачење научника (често имиграната).

Међутим, Трампова администрација је покренула запањујућу офанзиву против науке. Она ускраћује финансирање истраживања на основу политичке идеологије, обесхрабрује амбициозне и етаблиране научнике да се преселе у САД и баца сумњу на фундаментална научна открића, попут климатских промена, изазваних људским деловањем.

Као резултат тога, Трампова администрација је нагло зауставила енергетску транзицију Америке и уместо тога субвенционисала фосилна горива, која постају еколошки и економски застарела. Као што показује једна величанствена предстојећа књига, друштва која су пионири нових облика енергије уздижу се; она која то не чине падају.

Ово би могла бити најдубља истина у људској историји, чинећи Трампов избор егзистенцијалном грешком која ће убрзати америчку ирелевантност и ставити Кину, њеног главног ривала и светску суперсилу чисте енергије, у јачи положај.

Ово би могла бити најдубља истина у људској историји, чинећи Трампов избор егзистенцијалном грешком која ће убрзати америчку ирелевантност и ставити Кину, њеног главног ривала и светску суперсилу чисте енергије, у јачи положај.

Исто важи и за технологију и иновације које су у основи војне моћи. САД су одувек трошиле огромне суме новца на наоружање, али администрација се фокусира на опрему из прошлости, попут нове класе бојних бродова који ће бити названи по Трампу. План је чиста фантазија. Чак и ако се ови бојни бродови некако изграде, били би потпуно неадекватни за модерно ратовање, чије су контуре откривене високотехнолошким ратом између Русије и Украјине. О њима размишљајте као о потопљеним по доласку.

Рат у Украјини је одличан пример како Трампова администрација занемарује уметност дипломатије у корист „склапања договора“.

Ипак, постоје бројни докази – укључујуц́и и његово умиљавање руском председнику Владимиру Путину – да Трамп не зна како да преговара. Штавише, амерички савезници су злостављани и маргинализовани без икаквог разлога осим личног незадовољства.

Без осећаја националног интереса не може бити разумевања чему служе савези. Нити може бити поштовања међународног система – закона, правила и норми које су биле темељ америчког глобалног примата.

Тешко је преценити колико је Трампов приступ примитиван и колико радости доноси америчким непријатељима.

То нас враћа на Иран. У међународним сукобима, суперсила побеђује барем понекад. Али Трампова администрација губи изнова и изнова. Рат против Ирана је јасан стратешки пораз; уколико су САД имале било какве циљеве, они нису постигнути.

Трампова политика је оставила више обогаћеног уранијума у рукама тврдокорнијег иранског режима, који држи нове изворе економске моћи (контрола над Ормуским мореузом; застрашивање земаља Залива) и учинила је готово немогућим да САД утичу на иранско друштво.

Администрација такође слави пораз симболичким терминима, карактеристичним за државе у пропадању. Размотрите Хегсетово поређење спасавања обореног америчког пилота са васкрсењем Исуса – вриштеће богохуљење које би нас могло одвратити од основне стратешке беспомоћности.

Такве христолошке слике се користе да се пораз у стварном свету претвори у победу у неком имагинарном. Пољски романтизам, на пример, сматрао је колапс републике (углавном због неједнакости у богатству) доказом да је Пољска била „Христос народа“.

На крају, многе државе губе моћ јер не могу себи да приуште да је задрже. По први пут од 1945. године амерички национални дуг је већи од америчког БДП-а. То је корисна тачка поређења – велики дефицити су нормални када се суочавамо са изазовом попут Другог светског рата.

Реформе и поправке више нису релевантне јер је самоубиство америчке суперсиле под Трампом симптом демократских изобличења и неједнакости које су омогућиле такву светско-историјску стратешку лакрдију.

Али Трампова администрација то чини из сасвим другог разлога – да би избегла опорезивање богатих појединаца и корпорација. Тај приступ – влада као услуга ултрабогатима – није у складу са победом у ратовима или одржавањем социјалних услуга које омогућавају функционисање модерног друштва.

Реформе и поправке више нису релевантне јер је самоубиство америчке суперсиле под Трампом симптом демократских изобличења и неједнакости које су омогућиле такву светско-историјску стратешку лакрдију.

Оно што је САД учинило суперсилом омогућило је и тренутни покушај самоуништења. Уместо тежњи повратку на претходни статус кво, сада се морају уложити снажни напори да се реструктурира америчка политика на начине који људима дају већу моћ да створе праведнију будућност.

Аутор је први председник Катедре за савремену европску историју на Манк школи за глобална питања и јавну политику Универзитета у Торонту и стални сарадник Института за хуманистичке науке у Бечу. Аутор је или уредник двадесет књига.

(Данас)