Srpska pravoslavna crkva i vernici danas proslavljaju Đurđevdan, praznik Svetog Velikomučenika Georgija

 NOVI SAD - Srpska pravoslavna crkva obeležava danas praznik Svetog Velikomučenika Georgija, jednog od devet velikomučenika i prvih stradalnika za hrišćansku veru.

Njemu je posvećeno 330 hramova, više ih je samo u slavu svetog Nikole. Kult tog svetitelja rasprostranjen je svuda na Istoku i Zapadu.

, u Rusiji je njegov lik stavljen na najstariji kovani novac, on je zaštitnik Moskve.

Srpski ratnici u vreme Nemanjića slavili su ga, takođe, kao svog zaštitnika, piše Verska informativna agencija (VIA).

Pred pogubljenje, molio je Boga da bude milostiv prema njegovim ubicama i da ih urazumi kako bi i oni primili hrišćanstvo.

Hrišćani su njegovo telo, mošti, sahranili u mesto Lidi, današnji Izrael, gde su se dešavala brojna čuda i isceljenja zahvaljujući molitvama upućenim svetitelju.

Neki zanati ga po Evropi slave kao patrona: puškari, sedlari, zatim bolesni od lepre, sifilisa, kolere, smatra se i kao zaštitnik stoke, posebno konja.

U srpskim krajevima oduvek je postojao običaj da se na Đurđevdan u ranu zoru nabere određeno bilje i cveće i isplete venac, koji se stavlja na ogradu, ali i na tor za stoku. U venac se obavezno stavlja dren kao simbol zdravlja. Ponegde se venčići bacaju u reku ili potok.

Ako praznik ne pada u sredu ili petak, uobičajeno je da se ispeče jagnje i da bude narodno veselje.

U ikonografiji se sv. Đorđe predstavlja kao mladi vojnik sa oklopom, štitom i kopljem. Tek od Srednjeg veka se predstavlja na konju, kako ubija aždaju koja simbolizuje zlo. Time se slikovito iskazuje i pobeda hrišćanske vere nad svim zlim silama i protivnicima.

Slikanje ubijanja aždaje, zasniva se na jednom starom predanju. Kaže se, da je kraj grada Virita, nedaleko od Lide, postojalo jezero, iz koga se stalno pojavljivala neman, aždaja, povremeno izlazeći i grabeći ljude.

Oko 300. godine u Nikomidiji, u 30. godini života, mučenički je postradao za veru Hristovu mladi rimski vojnik Georgije (Đorđe), u vreme cara Dioklecijana. I pored muka na koje je stavljen, nije se odrekao vere. Na kraju je posečen mačem.

Narod nikako nije mogao da joj se suprotstavi dok je odlazila i do grada, šireći veliki smrad. Mesni vladar, koji nije bio hrišćanin, na traženje naroda da im da neki savet, kako da se aždaja savlada, rekao je da se neman može zadovoljiti i umiriti, ako joj se svakog dana za hranu da po jedno dete, da ga pojede.

Aždaja je tako danima proždirala decu. Na kraju je došao red i na samog vladara, da i on žrtvuje svoju jedinicu. Ona je, lepo obučena, otišla na obalu jezera, znajući šta je čeka.

Tuda je prolazio sv. Đorđe i videvši tužnu devojku, upitao je šta se dešava. Ona mu je ispričala celu povest zla, koje je pogodilo grad.

Kada je aždaja izašla iz vode, svetitelj se prekrstio i pomolio, te je kopljem prikovao za zemlju. Carevoj kćeri je naredio da svojim pojasom veže aždaju i povede je u grad, gde ju je on pred svima ubio mačem. Kad je narod video čudo, zajedno sa vladarem se krstio i primio Hristovu veru, ukupno njih dvadeset hiljada.

(Tanjug)