Slavoj Žižek: Svedoci smo „dezintegracije zapadnog sveta“

 Pad režima Bašara al-Asada u Siriji iznenadio je čak i opoziciju, predvođenu Hajatom Tahrir al-Šamom Abu Mohameda al-Golanija, nudeći plodno tlo za teorije zavere.

Koju su ulogu u ovom iznenadnom preokretu odigrali Izrael, Turska, Rusija i Sjedinjene Države? Da li se Rusija uzdržala od intervencije u Asadovo ime samo zato što ne može sebi priuštiti još jednu vojnu operaciju van ukrajinskog teatra, ili je postojao neki dogovor iza kulisa?

Da li su SAD ponovo upale u zamku da podržavaju islamiste protiv Rusije, ignorišući lekcije naučene iz pružanja podrške mudžahedinima u Avganistanu 1980-ih? Šta je Izrael uradio? Svakako ima koristi od skretanja pažnje sveta sa Gaze i Zapadne obale, pa čak i zauzima novu teritoriju u južnoj Siriji za sebe.

Kao i većina komentatora, jednostavno ne znam odgovore na ova pitanja, zbog čega više volim da se fokusiram na širu sliku. Opšta karakteristika priče, kao u Avganistanu nakon povlačenja SAD i u Iranu tokom revolucije 1979. godine, jeste da nije bilo velike, odlučujuće bitke. Režim se jednostavno srušio poput kuće od karata. Pobeda je otišla na stranu koja je zapravo bila spremna da se bori i umre za svoj cilj.

Činjenica da je režim bio univerzalno prezren ne objašnjava u potpunosti šta se dogodilo. Zašto je sekularni otpor Asadu nestao, ostavljajući samo muslimanske fundamentaliste da izvuku maksimum od datog trenutka?

Isto pitanje bi se moglo primeniti na Avganistan. Zašto je više hiljada ljudi bilo spremno da rizikuje svoje živote da bi uhvatilo let i pobelo iz Kabula, ali ne i da se bore protiv talibana? Oružane snage starog avganistanskog režima bile su bolje naoružane, ali jednostavno nisu bile posvećene toj borbi.

Sličan skup činjenica fascinirao je filozofa Mišela Fukoa kada je posetio Iran (dva puta) 1979. Bio je zapanjen onim što je video kao ravnodušnost revolucionara prema sopstvenom opstanku. Njihov je bio „stranački i agonistički oblik kazivanja istine“, objašnjava Patrik Gamez. Težili su „transformaciji kroz borbu i iskušenje, suprotno pacifičkim, neutrališućim i normaliziujućim oblicima moderne zapadne sile. … Ključno za razumevanje ovog gledišta jeste koncept istine na delu…koncept istine kao subjektivne, rezervisane za poslušnike.“

Kako je sam Fuko to rekao:

„…ako ovaj subjekt koji govori o pravu (ili bolje rečeno, pravima) govori istinu, ta istina više nije univerzalna istina filozofa. … Totalitet ga interesuje samo u onoj meri u kojoj može da je sagleda jednostrano, izvrne je i sagleda sa svoje tačke gledišta. Drugim rečima, istina je istina koja se može primeniti samo iz svoje borbene pozicije, iz perspektive tražene pobede i na kraju, da tako kažem, opstanka samog subjekta koji govori.”

Može li se ova perspektiva odbaciti kao dokaz predmodernog „primitivnog” društva koje još nije otkrilo moderni individualizam? Svakom ko je minimalno upoznat sa zapadnim marksizmom odgovor je jasan. Kao što je mađarski filozof Georg Lukač tvrdio, marksizam je „univerzalno istinit“ upravo zato što je „pristrasan“ prema određenom subjektivnom stavu.

Ono što je Fuko tražio u Iranu – agonistički („ratni”) oblik kazivanja istine – bilo je tu od početka kod Marksa, koji je uvideo da učešće u klasnoj borbi nije prepreka za sticanje „objektivnog” znanja o istoriji, već pre preduslov za to.

Pozitivistički koncept znanja kao „objektivnog” izraza stvarnosti – ono što je Fuko okarakterisao kao „pacifički, neutrališući i normaliziujući oblici moderne zapadne sile” – jeste ideologija „kraja ideologije”.

S jedne strane, imamo navodno neideološka ekspertska znanja; s druge strane, imamo raspršene pojedince, od kojih je svaki fokusiran na svoju idiosinkratičnu „brigu o sebi“ (Fukoov termin) – male stvari koje unose zadovoljstvo u nečiji život. Sa ovog stanovišta liberalnog individualizma, svaka univerzalna posvećenost, posebno ako uključuje rizikovanje života, sumnjivo je i „iracionalno“.

Ovde nailazimo na zanimljiv paradoks – iako tradicionalni marksizam verovatno ne može da pruži ubedljiv prikaz uspeha talibana, on pomaže da se razjasni šta je Fuko tražio u Iranu (i šta bi trebalo da nas fascinira u Siriji). U vreme kada je trijumf globalnog kapitalizma potisnuo sekularni duh kolektivnog angažovanja u potrazi za boljim životom, Fuko se nadao da će pronaći primer kolektivnog angažovanja koji se ne oslanja na verski fundamentalizam. Ali nije pronašao.

Najbolje objašnjenje zašto se čini da religija sada drži monopol na kolektivnu posvećenost i samožrtvovanje dolazi od Borisa Budena, koji tvrdi da religija kao politička snaga odražava postpolitičku dezintegraciju društva – raspad tradicionalnih mehanizama koji su garantovali stabilne komunalne veze. Fundamentalistička religija nije samo politička; to je politika sama po sebi. Za njene pristalice, ona nije više samo društveni fenomen, već sama struktura društva.

Dakle, više nije moguće razlikovati čisto duhovni aspekt religije od njene politizacije – u postpolitičkom univerzumu, religija je kanal kroz koji se vraćaju antagonističke strasti. Nedavni događaji koji izgledaju kao trijumfi verskog fundamentalizma ne predstavljaju povratak religije u politiku, već jednostavno povratak političkog kao takvog.

Pitanje je, dakle, šta se desilo sa sekularnom radikalnom politikom (veliko zaboravljeno dostignuće evropske moderne)? U njenom odsustvu, Noam Čomski veruje da se približavamo kraju organizovanog društva – tački bez povratka iza koje ne možemo čak ni da usvojimo zdravorazumske mere da bismo „sprečili kataklizmičko uništavanje životne sredine“.

Dok se Čomski fokusira na našu ravnodušnost prema životnoj sredini, ja bih njegovo gledište proširio na našu opštu nespremnost da se generalno uključimo u političke borbe. Donošenje kolektivnih odluka da bi se sprečile predvidljive nedaće je izrazito politički proces.

Problem Zapada je u tome što on nije voljan da se bori za veliki zajednički cilj. Na primer, „mirovnici“ koji žele da okončaju rat Rusije u Ukrajini pod bilo kojim uslovima, na kraju će braniti svoje lagodne živote i spremni su da žrtvuju Ukrajinu u tu svrhu. Italijanski filozof Franko Berardi je u pravu. Svedoci smo „dezintegracije zapadnog sveta“.

Autor je profesor filozofije na European Graduate School, kao i međunarodni direktor Instituta za humanističke nauke Birkbek Univerziteta u Londonu. Njegova najnovija knjiga nosi naziv: „Hrišćanski ateizam: Kako biti pravi materijalista“ (Bloomsbury Academic, 2024).

(Danas)