Sergej Lavrov: „Slovo i duh” Dejtona – ključ mira i stabilnosti u Bosni i Hercegovini

 Pre tačno 30 godina, 14. decembra 1995, u Parizu je potpisan Opšti okvirni sporazum za mir u Bosni i Hercegovini, koji je zaustavio razorni oružani sukob. Budući da je prethodno bio parafiran u Dejtonu (Ohajo, SAD), poznat je kao Dejtonski sporazum.

Odjek bratoubilačkog sukoba i danas izaziva bol u srcima onih koji su izgubili svoje najmilije i svoja ognjišta. Rat je odneo preko 100.000 života i primorao više od dva miliona ljudi da napuste svoje domove. Žalimo za brojnim žrtvama, bez obzira na njihovu nacionalnu, etničku ili versku pripadnost. Na tragičnu prošlost podsećaju i tenzije u međuetničkim i međuverskim odnosima, koje traju do danas. Veliki deo teritorije Bosne i Hercegovine još je miniran, pa nedužni ljudi i dalje stradaju.

Dejtonski sporazum nije postao lek za sve nedaće i nesuglasice koje su zapljusnule društvo u BiH odmah nakon raspada federativne Jugoslavije. Njegova glavna zasluga je, ipak, to što je zaustavio krvoproliće i omogućio povratak mirnom životu.

Pritom Dejton predstavlja rezultat kako mukotrpnih posredničkih napora međunarodne zajednice, tako i teških kompromisa koje su snagom svoje volje napravili lideri sukobljenih strana. Time što su učinili ozbiljne ustupke, oni su dobili neuporedivo više zauzvrat: mir i nadu u prosperitetnu budućnost. Upravo ovakav pristup, koji podrazumeva potrebu za postizanjem obostrano prihvatljivih, konsenzualnih rešenja, definiše „duh Dejtona”.

Sporazumom, kojim su postavljeni temelji državnog uređenja BiH, bili su utvrđeni fundamentalni principi jednakosti između tri konstitutivna naroda (Bošnjaka, Srba i Hrvata) i dva entiteta – Republike Srpske (RS) i Federacije BiH – kojima su data najšira ustavna ovlašćenja. Pored toga, jasno su razgraničene sfere nadležnosti između različitih nivoa vlasti i potvrđena autonomija entiteta u okviru izrazito decentralizovane administrativne i institucionalne arhitekture zemlje. Pažljivo osmišljen sistem kontrole i ravnoteže, koji predviđa da se važne opštedržavne odluke donose isključivo putem konsenzusa i kompromisa između triju strana u BiH, ostaje temelj njihovog mirnog suživota.

Ruska Federacija, kao svedok potpisivanja Opšteg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini, postala je jedan od njegovih međunarodnih garanata kojima je pripala uloga da štite postulate Dejtona.

Vodeće zapadne zemlje tada su delovale kao partneri u obezbeđivanju sprovođenja Dejtona i promovisanju postkonfliktnog rešenja. Međutim, vođene svojim koristoljubivim interesima, one su gotovo odmah krenule da uništavaju konstrukciju Dejtonskog sporazuma. Na žestok otpor u zapadnim prestonicama naišla je želja Republike Srpske da dosledno brani svoja legitimna prava i poseban autonomni status svog entiteta, kao i da se odupre planovima za uvlačenje Bosne i Hercegovine u NATO protiv volje njenih naroda. Pritom je Banjaluka koristila – i nastavlja da koristi – isključivo one instrumente koji su predviđeni mirovnim sporazumom. Zapad je, u međuvremenu, pokrenuo višestruku kampanju protiv Srba, ciljajući na reformatiranje zemlje putem njene unitarizacije koja podrazumeva oduzimanje Srbima i Hrvatima njihovih dejtonskih prava.

Pod izgovorom navodnog obezbeđivanja funkcionalnosti državnog aparata Bosne i Hercegovine, nameće se takozvani građanski koncept s predumišljajem da se razvodni identitet konstitutivnih naroda. Pravi cilj, međutim, jeste stvaranje uslova u kojima političke elite samo jednog od triju naroda BiH mogu nesmetano da sprovode spolja diktirani plan na štetu interesa ostalih strana u Bosni i Hercegovini. Takve nepromišljene avanture imaju duboko negativan uticaj na situaciju u regionu. Podsetimo se da je upravo jednostrano proglašenje nezavisnosti od Jugoslavije od strane vlasti Republike Bosne i Hercegovine – zaobilazeći stav Srba u BiH – dovelo do početka građanskog rata.

Institucija visokog predstavnika postala je jedan od glavnih izvora nestabilnosti u Bosni i Hercegovini. Zamišljena kao pomoćni mehanizam za međunarodni nadzor civilnih aspekata rešavanja krize, ona se postepeno razvila u marionetsku strukturu, omogućavajući zapadnim manipulatorima skoro neograničeno uplitanje u unutrašnje poslove BiH. Umesto svoje neposredne dejtonske funkcije – doprinosa dijalogu između strana u Bosni i Hercegovini – visoki predstavnici, koji svi do jednog predstavljaju zapadnu zajednicu, vrše pravno nasilje nad suverenom zemljom. Namerno izazivaju unutrašnje političke turbulencije kako bi opravdali potrebu za održavanjem protektorata nad BiH. Istovremeno, odgovornost za krizu, bez ijednog dokaza, prebacuju na Republiku Srpsku.

Maske su bile konačno skinute nakon tajnog „imenovanja” penzionisanog nemačkog političara Kristijana Šmita na poziciju visokog predstavnika uz kršenje svih procedura, bez bilo kakvog pokušaja da se sačuva makar privid legalnosti. To je bilo sasvim u duhu ozloglašenog „poretka zasnovanog na pravilima”. Pravno beznačajni „dekreti” samoproglašenog „visokog predstavnika”, koji nema mandat Saveta bezbednosti UN, u suprotnosti su s demokratskim principima i nanose nepopravljivu štetu unutarbosanskom dijalogu.

Nema sumnje da prvi korak ka normalizaciji stanja u Bosni i Hercegovini treba da bude hitno i bezuslovno zatvaranje Kancelarije visokog predstavnika (OHR). To je bilo očigledno i pre 20 godina – međunarodna zajednica je donela principijelnu odluku u tom smislu još 2006. godine. Samo postojanje takvog kolonijalnog instrumenta u suverenoj državi članici UN u 21. veku je nezamislivo. Već davno je došlo vreme da narodi BiH steknu istinski suverenitet i nezavisnost, da sami odrede svoju budućnost i sudbinu svoje države. Zapadnjaci, ipak, čine sve što mogu da se suprotstave ukidanju kontrole spolja.

Osim toga, u pokušaju da zaobiđe ključnu ulogu Saveta bezbednosti UN u procesima stabilizacije u Bosni i Hercegovini, Zapad stalno pokušava da „privatizuje” pitanje rešavanja krize, kao i da zameni SB UN alternativnim formatima za „posmatranje” situacije, u kojima se ne bi čuo glas onih koji se ne slažu.

Ono što se dešava u Bosni i Hercegovini, kao što znamo, daleko je od jedinog primera nepoštovanja međunarodnog prava. Tu spada i sabotiranje od strane kijevskog režima i njegovih evropskih kuratora, Berlina i Pariza, sprovođenja Minskog „paketa mera”, koji je odobrio Savet bezbednosti UN.

Zapadni pokrovitelji Prištine dugi niz godina ignorišu odredbe Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN, koja predstavlja temelj za rešavanje kosovskog pitanja i kojom se garantuje teritorijalni integritet Srbije. Priznavši jednostrano proglašenu „nezavisnost” pokrajine, oni nastavljaju da podstiču srbofobično bezakonje koje čini prištinska „vrhuška”, uključujući korake ka stvaranju ilegalne kosovsko-albanske „vojske”. Pored toga, iniciraju formiranje vojnih saveza u kojima Priština učestvuje ravnopravno sa suverenim državama. Uočavaju se opasni trendovi povećanja vojnog potencijala i pomeranja ravnoteže snaga na Balkanu. Smatramo da je ovo istovremeno i direktno kršenje Dejtonskog sporazuma, posebno onih odredbi koje se sadrže u aneksima 1-A „O vojnim aspektima mirovnog rešenja” i 1-B „O regionalnoj stabilizaciji”.

Ubeđeni smo da se isključivo na međunarodnoj pravnoj osnovi Dejtona može postići trajno međuetničko pomirenje u Bosni i Hercegovini i osigurati stabilnost na celom Balkanu. Bilo kakve izmene Dejtonskog sporazuma mogu biti sprovedene samo na osnovu konsenzusnih odluka koje samostalno donose svi narodi Bosne i Hercegovine – u okviru dijaloga uz međusobno poštovanje, bez spoljnog mešanja i striktno u skladu s utvrđenim ustavnim procedurama.

Rusija, kao stalna članica Saveta bezbednosti UN i odgovorna učesnica u regulisanju situacije u BiH, principijelno i dosledno podržava Dejtonski sporazum i njegove temeljne principe koji predviđaju jednaka prava za tri konstitutivna naroda i dva entiteta sa širokim ovlašćenjima u praksi. Pozivamo i međunarodnu zajednicu, kao i sve strane u Bosni i Hercegovini, da ga takođe podrže u interesu uspešnog i održivog razvoja BiH i oba njena entiteta, te prosperiteta i blagostanja svih građana ove zemlje i uspostavljanja stabilne bezbednosti na Balkanu.

*Ministar spoljnih poslova Ruske Federacije

Autorski tekst Sergeja Lavrova za „Politiku” povodom 30. godišnjice potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma (14. decembar 2025. godine)

(Politika)