Sergej Baburin: Istina o Slobodanu Miloševiću je važna za duhovno-moralni preporod ne samo srpskog naroda već i drugih slovenskih naroda

 Sergej Baburin, kopredsednik Međunarodnog komiteta „Slobodan Milošević“, Predsednik Međunarodne asocijacije fondova mira, naučni rukovodilac Centra za integracijske i civilizacijske studije Instituta države i prava Ruske akademije nauka, Zaslužni delatnik nauke Ruske Federacije, doktor pravnih nauka, profesor, potpredsednik Državne Dume Ruske Federacije II i IV saziva, laureat Svetske nagrade „Imam Homeini“: Izlaganje na Međunarodnom okruglom stolu «Slobodan Milošević, slobodna Srbija i Novi svet», 10. marta 2026. u Pres-centru UNS-a u Beogradu.

Dragi prijatelji, draga braćo i sestre!

Zaista, prošlo je 20 godina od smrti Slobodana Miloševića, vodećeg državnika Srbije i Jugoslavije i velikog srpskog patriote. Tužno je pomisliti da je, kada smo se upoznali, on bio 18 godina stariji od mene. A sada sam već ja stariji od njega.

Istinu o Slobodanu Miloševiću, o epohi kada je, neko vreme, protiv Srbije bio ujedinjen ceo Zapadni svet, pa i Rusija, koja se okrenula Zapadu

Kada su maločas spominjana imena onih koji su pomagali Srbiji, koji su bili u komitetu solidarnosti i borili se za oslobođenje Slobodana Miloševića, bilo je tužno shvatiti koliko njih više nije sa nama. Vreme je neumoljivo, ali je zato još važnije da ispunimo našu konkretnu obavezu pred potomcima — da im ostavimo u nasleđe Istinu. Istinu o Slobodanu Miloševiću, o epohi kada je, neko vreme, protiv Srbije bio ujedinjen ceo Zapadni svet, pa i Rusija, koja se okrenula Zapadu. Budimo iskreni: pod predsednikom Jeljcinom, to je bila neka druga Rusija. Da smo u to vreme imali današnjeg predsednika Vladimira Putina, ali ne onog ranog Putina, koji je u prvim godinama svoje delatnosti na mestu predsednika Ruske Federacije takođe pokušavao da se dopadne Zapadu, već današnjeg Putina, koji odlučno brani tradicionalne duhovne i moralne vrednosti – sve bi bilo drugačije.

Ali tada je, naravno, bilo strašno vreme. Propast Sovjetskog Saveza, propast federativne Socijalističke Jugoslavije — to je bio početak svetskog bezakonja gospodara unipolarnog svetskog sistema. A prva žrtva tog unipolarnog sveta bila je Jugoslavija. Ovde, na Balkanu, su počeli ratovi.

Godine 1995, u Nemačkoj, u Bundestagu, koji je tada bio u Bonu, imao sam priliku da se sretnem sa Hans-Ditrihom Genšerom, veoma istaknutom nemačkom političkom figurom druge polovine 20. veka, koji je bio ministar spoljnih poslova i vicekancelar SR Nemačke od 1974. do 1992. godine. Sa mnom je kao nezvanični savetnik bio veliki sovjetski diplomata Jurij Kvicinski. On je i prevodio naš razgovor. I u susretu sa vodećim nemačkim diplomatom, otvoreno sam mu rekao: „Gospodine Genšer, to što se sada dešava u Bosni i Hercegovini, ceo taj rat na teritoriji Jugoslavije, to je vaša krivica; i ne samo Nemačke, već vaša lično. Time što ste, kršeći međunarodno pravo, priznali nezavisnost Hrvatske i Slovenije, Vi ste izazvali eksploziju na Balkanu.“ Genšer to nije negirao.

Slobodan Milošević, koji je postao predsednik Srbije 1989. godine, dobio je veoma teško političko nasleđe.

Naravno, daleko sam od toga da idealizujem bilo koga. Svako od nas ima mane, imao ih je i Slobodan Milošević, ali ne onakve kakvim su počeli da ga prikazuju nakon njegovog svrgavanja i nezakonite predaje Haškom tribunalu

Naravno, daleko sam od toga da idealizujem bilo koga. Svako od nas ima mane, imao ih je i Slobodan Milošević, ali ne onakve kakvim su počeli da ga prikazuju nakon njegovog svrgavanja i nezakonite predaje Haškom tribunalu. Na primer, je i dalje ne verujem da je on na bilo koji način bio umešan u ubistvo Ivana Stambolića u avgustu 2000. Ne verujem ni mnogim drugim lažnim, nedokazanim optužbama koje su iznete Miloševiću u Hagu, u pokušaju da ga predstave kao strašnog monstruma, pristrasno odbacujući iskaze svedoka koji nisu ostavili kamen na kamenu od optužnice. Njegova herojska odbrana u Hagu je posebna velika priča ne samo za narod Srbije, već i za celo čovečanstvo. Nije slučajno što je patrijarh srpski Pavle, koji se ljutio na Miloševića zbog odnosa prema crkvi, rekao da ga Srpska Pravoslavna Crkva poštuje i spremna je da služi opelo predsedniku Savezne Republike Jugoslavije, koji je poginuo u Hagu.

U martu 2006. godine, bio sam uključen u organizaciju sahrane predsednika Slobodana Miloševića. Danas se malo ko seća da je tadašnje „demokratsko“ rukovodstvo Jugoslavije odbilo da ga sahrani u domovini. Bilo je planirano je bilo da se Milošević sahrani na zatvorskom groblju u Hagu. Mi, ruski prijatelji Srba (tada sam bio potpredsednik Državne dume Rusije), izjavili smo da Rusija to neće dozvoliti. Ako Beograd nije spreman, onda će Moskva primiti i sahraniti posmrtne ostatke palog velikog Srbina. I uspeo sam da rešim to pitanje. U stvari, čak sam uspeo da dogovorim dve varijante sahrane. Prva je bila svetovna sahrana u prestonici, na našem glavnom svetovnom groblju. Druga – uz saglasnost Njegove Svetosti Patrijarha Moskovskog i sve Rusije Aleksija II – bila je sahrana u Novospaskom manastiru. U Carskom manastiru, gde se nalaze grobovi predaka dinastije Romanov.

I tek posle toga, zahvaljujući čvrstom stavu tadašnjeg rukovodstva Srpske radikalne stranke (Šešelja nije bilo, i on je bio u Hagu), Tomislava Nikolića, Dragana Todorovića, Aleksandra Vučića i drugih istaknutih srpskih političara, data je dozvola da se Slobodan Milošević sahrani u Srbiji. Veliku ulogu je odigrao ultimatum Ivice Dačića i Socijalističke partije Srbije, kada su zapretili izlaskom SPS iz vladajuće koalicije ako sahrana pokojnog predsednika u Beogradu bude zabranjena. Milošević je ipak formalno bio lider njihove partije; pa bi ih ravnodušnost prema njegovoj sudbini ozbiljno pokosila na izborima.

Međutim, tada smo opet bili prevareni. Pri polasku iz Moskve za Beograd, obavešten sam da je usaglašena sahrana u Aleji velikana. Ali po sletanju u glavni grad Srbije, saznao sam da je čim je avion sa Miloševićevim kovčegom sleteo u Beograd, državna sahrana zabranjena, a Aleja velikana otkazana. „Sahranite ga gde hoćete, ali privatno.“

Sada sam uveren da oni koji znaju istinu o toj epohi, tu istinu moraju da zabeleže i ostave potomstvu. Dok postoji mogućnost. Ne smemo dozvoliti da istoriju pišu samo naši zajednički neprijatelji

Morao sam i da koordiniram rad na tome da se Marku Miloševiću, sinu pokojnog predsednika, omogući da preuzme očev kovčeg iz Haga. Nije bilo lako, jer je i za sinom izdata poternica. Tek što sam stigao u Beograd, naša parlamentarna delegacija sastala se sa predsednikom Narodne skupštine Srbije. Moj zadatak je bio da pokušam da obezbedim dozvolu srpskih vlasti da njegova supruga, Mira Marković, istaknuti jugoslovenski političar, prisustvuje Miloševićevoj sahrani. Kao odgovor na moju molbu, predsednik Skupštine je rekao da nije protiv, iako i za njom postoji poternica, ali da će Mira Marković morati da po dolasku preda vlastima svoj pasoš. Kada sam pitao za šta je ona optužena, rečeno nam je da je zloupotrebila svoj položaj, utičući na Miloševića da dodeli stan ženi sa detetom mimo redosleda. Morao sam da se gorko našalim da sam lično verovatno zaradio doživotnu robiju, pošto sam godinama pomagao svojim biračima oko stanova, telefona i drugih sličnih stvari. Ali morao sam da pozovem Moskvu i obavestim ih da će dolazak udovice morati da se otkaže jer njena bezbednost ne može da se obezbedi.

Ali zato smo videli da hiljade ljudi žele da se oproste od svog predsednika. Muzej revolucije, gde su jedino mogli da izlože Miloševićev kovčeg radi oproštaja, nisu mogli da zatvore ni noću, jer je reka ljudi neprekidno tekla. Sledećeg dana, kovčeg je izložen na montiranoj bini sa nadstrešnicom ispred Narodne skupštine (i korišćenje prostorija Skupštine nije bilo dozvoljeno). Ispraćaj je bio grandiozan! Stav naroda prema poginulom u Hagu lideru Jugoslavije je bio drugačiji od stava vlasti. Da ga isprate, došle su ne desetine, već stotine hiljada žitelja Srbije. Istupajući na ispraćaju, govorio sam o Slobodanu Miloševiću kao o heroju ne samo Srbije, ne samo Jugoslavije, već i celog slovenskog sveta.

Sada sam uveren da oni koji znaju istinu o toj epohi, tu istinu moraju da zabeleže i ostave potomstvu. Dok postoji mogućnost. Ne smemo dozvoliti da istoriju pišu samo naši zajednički neprijatelji.

Mi moramo razumeti da je Slobodan Milošević odavno za ceo svet postao oličenje ličnog heroizma i državničke mudrosti. On je znao je da Jugoslavija ne može da dobije rat protiv NATO-a. Ali je kategorički odbio da kapitulira. Rekao je: „Borićemo se.“

Neću kriti da sam bio zapanjen i ožalošćen kada su sadašnje srpske vlasti odlučile da na mestu zgrade jugoslovenskog Generalštaba, koju su NATO agresori bombardovali 1999. godine izgrade američki hotel, neboder Tramp Tauer. To ne bi bilo samo apsurdno, to bi bila srpska civilizacijska kapitulacija. NATO bombardovanje 1999. godine ubilo je više od 2.500 ljudi, a porušena zgrada Generalštaba nije dala da se to zaboravi. Hvala Bogu, suočeni sa narodnim protestima Srba, Amerikanci su sami odustali od tog provokativnog projekta.

Ne želim više da zadržavam vašu pažnju; treba da govore i moje kolege. Ali završiću svoje istupanje samo jednom tvrdnjom.

Istina o Slobodanu Miloševiću je važna za duhovno-moralni preporod ne samo srpskog naroda već i drugih slovenskih naroda. Kao minimum! Mi moramo razumeti da je Slobodan Milošević odavno za ceo svet postao oličenje ličnog heroizma i državničke mudrosti. On je znao je da Jugoslavija ne može da dobije rat protiv NATO-a. Ali je kategorički odbio da kapitulira. Rekao je: „Borićemo se.“

Neka mu je svetla pamjat!

(srbratstvo.rs)