Sajmon Tisdal: Da li će Marko Rubio biti Trampov "izabrani naslednik"

Gledano iz Stejt departmenta u Vašingtonu, svet je u plamenu — ali za to nisu krivi rekordni toplotni talasi. Nerešeni rat sa Iranom ozbiljno je naneo štetu Donaldu Trampu.

Njegova vojna kampanja doživela je potpun neuspeh, cene energenata i hrane i dalje rastu, a poraz republikanaca na novembarskim izborima za Kongres sve je izvesniji.

Ponižavajuće po Trampa, Izrael je ove nedelje otvoreno odbacio njegove najnovije predloge za mir u Gazi, samo nekoliko dana nakon što je Tramp sam sebe pohvalio zbog „istorijskog proboja“.

U Evropi, ruski napadi na saveznike NATO-a postaju sve otvoreniji, preteći da prerastu u širu eskalaciju. Rat u Ukrajini, za koji je Tramp obećao da će ga okončati, sada je duboko zakoračio u petu godinu dok civili na obe strane strahuju od novih stradanja.

A ovo su samo najveće krize. Ima ih još mnogo, primećuje spoljnopolitički komentator Gardijana Sajmon Tisdal.

Retko kada je potreba za efikasnom i profesionalnom diplomatijom bila veća. Zato na scenu stupa Marko Rubio, američki državni sekretar i glavni američki diplomata.

Ako bi uspešno rešio ove izazove, to bi moglo da 55-godišnjeg sina kubanskih imigranata i bivšeg senatora sa Floride dovede u prvi plan za republikansku predsedničku nominaciju 2028. godine.

To je prilika za Rubija da demantuje kritičare koji ga odbacuju kao Trampovog ulizicu i čoveka za izvršavanje njegovih naloga i da se transformiše u uglednog državnika na svetskoj sceni.

Njegov šef ga je 2016. godine, kada su bili rivali na izborima, ismevao nazivajući ga „malim Markom“ i „gubitnikom“. Rubio je tada Trampa nazvao prevarantom.

Sada Rubio ima priliku da napravi veliki iskorak, bude hrabar i dokaže da je pobednik.

Ili možda ne.

Rubio se razlikuje od novijih američkih državnih sekretara — od političkih teškaša poput Hilari Klinton i Entonija Blinkena, ili DŽona Kerija, poznatog po energičnoj „šatl diplomatiji“.

Rubio nema mnogo strpljenja za „mirovne procese“. Umesto toga, on pokazuje grubu američku moć kako bi nametnuo rešenja po principu „uzmi ili ostavi“, koja unapređuju interese SAD onako kako ih definiše Tramp.

To je savremeni oblik imperijalizma. Ciljanim zemljama ostavlja se izbor – da postanu države klijenti, poput Venecuele, a potencijalno i poput Kube i Grenlanda, ili da budu slomljene.

Kada je reč o Iranu, politika nije promena režima, a kamoli demokratska obnova. Cilj je poslušnost režima.

Rubio se ponaša manje kao posrednik u mirovnim pregovorima, a više kao kolonijalni namesnik sa šlemom za sunce, koji od poniznih satrapa zahteva odanost.

Govoreći u Minhenu u februaru, Rubio je izložio svoju izrazito jastrebovsku, retrogradnu doktrinu američkog primata. Žalio je zbog propadanja „velikih zapadnih imperija… ubrzanog bezbožnim komunističkim revolucijama i antikolonijalnim ustancima“ i upozorio da se Evropa suočava sa „civilizacijskim brisanjem“.

SAD, rekao je, ne žele mlake saveznike „okovane krivicom i stidom“ zbog svoje imperijalne prošlosti. „Želimo saveznike koji su ponosni na svoju kulturu i nasleđe… i koji su, zajedno sa nama, spremni i sposobni da ih brane.“

Bio je to poznati iskaz američke hegemonije, ali lišen lažnog altruizma i pretvaranja.

Zvučao je kao posmrtno zvono diplomatiji.

Tramp je tokom protekle godine napao osam zemalja. Kuba, koja je Rubijeva posebna opsesija, mogla bi biti sledeća.

Rubijeva nespremnost da se lično uključi u mirovne pregovore možda se delimično može objasniti njegovom drugom, protivrečnom ulogom — Trampovog savetnika za nacionalnu bezbednost.

On je prihvatio da Bela kuća pregovore o Ukrajini i Palestini prepusti neprofesionalnim izaslanicima ograničenih sposobnosti — Trampovom zetu DŽaredu Kušneru i poslovnom savezniku Stivu Vitkofu.

U širem smislu, Rubio je izbegavao i direktno učešće u pregovorima sa Iranom, prepustivši potpredsedniku DŽej Di Vensu, svom glavnom potencijalnom rivalu za republikansku nominaciju 2028. godine, da snosi posledice i kritike.

Rubijev pristup sa bezbedne distance deluje proračunato. Ili je možda jednostavno van svoje lige. Možda ni sam nema jasnu predstavu šta zaista misli o tim pitanjima i jednostavno sledi Trampove nepredvidljive naloge.

Ovakvu predstavu o političkom kameleonu bez čvrstih principa, doslednih stavova i snažnog moralnog kompasa dodatno potvrđuje njegova biografija.

Njegov biograf Manuel Roig-Francija smatra da Rubijeva lična i politička prevrtljivost — svojevremeno je postao mormon, da bi se kasnije vratio katoličanstvu — potiče iz potrebe još iz detinjstva da pripada određenoj grupi, da bude na pobedničkoj strani, bez obzira na cenu.

Kao senator, Rubio je bio veliki kritičar Kine. Sada se povinuje Trampovom pomirljivom stavu prema Pekingu. Nekada je žestoko kritikovao Rusiju; sada zauzima pomirljiviji stav. Zalagao se za pomoć drugim zemljama, ali je kao državni sekretar drastično smanjio ulogu USAID-a i nastoji da demontira Međunarodni krivični sud, jedan od stubova međunarodnog poretka.

Oštro je kritikovao nuklearni sporazum Baraka Obame sa Iranom. Sada podržava dogovor koji bi Teheranu ponudio dodatne ustupke. Nakon što ga je Vatikan optužio da vodi nemoralan i nepravedan rat, otputovao je u Rim i održao lekciju papi.

Ironija ili tragedija Rubijeve situacije jeste u tome što ima moć da učini mnogo dobrog — samo kada bi imao hrabrosti da zauzme jasan stav.

Ruski predsednik Vladimir Putin, koji gubi i na bojnom polju, i kod kuće, slabiji je nego u bilo kom trenutku od 2022. godine. Ukrajinskom predsedniku Volodimiru Zelenskom nedostaju presretačke rakete, vojnici i politička podrška.

Dogovor o primirju kojim bi se sukob zamrznuo moguće je postići i to bi mogla da učini jedina zemlja — SAD — koja ima dovoljno uticaja da izvrši ozbiljan pritisak na obe strane.

Slično tome, u Izraelu, Benjamin Netanjahu, arhitekta genocida u Gazi i katastrofalnih ratova sa Hamasom, Iranom i Hezbolahom, suočava se sa mogućim porazom na izborima u oktobru.

To predstavlja retku priliku da se Trampove besmislene ideje o Odboru za mir diskretno sklone u stranu, zaustavi nasilje jevrejskih doseljenika na Zapadnoj obali i započne novi, inkluzivni proces zasnovan na rezolucijama Ujedinjenih nacija.

Rubio bi mogao mnogo da doprinese Bliskom istoku, svetskoj ekonomiji, američkim potrošačima i sopstvenoj političkoj karijeri kada bi preuzeo vođenje zamrlih mirovnih pregovora sa Iranom i oživeo junski memorandum o razumevanju, za koji Teheran tvrdi da je jedini izlaz iz zastoja oko Ormuskog moreuza.

Time bi Rubio imao snažnu podršku većine Amerikanaca, evropskih i zalivskih vlada, proizvođača energenata i poslovne zajednice, kao i pristalica pokreta MAGA, koji s pravom strahuju da je Tramp uvukao SAD u još jedan beskrajni rat.

Čak bi i Tramp mogao da mu bude zahvalan. On zna da se nalazi u nevolji. Potreban mu je neko ko će mu pomoći da se iz nje izvuče.

Činjenica da Rubio, uprkos svojoj naizgled jedinstveno moćnoj poziciji, verovatno neće učiniti ništa od navedenog čini ga najopasnijim čovekom u američkoj administraciji posle samog Trampa.

Opasan je zato što omogućava i podstiče Trampove najgore instinkte — i zanemaruje svoju dužnost. Opasan je zato što daje privid intelektualne legitimnosti krajnje desničarskim fantazijama o neograničenoj američkoj nadmoći.

Za razliku od impulsivnog Vensa, koji se na društvenim mrežama upušta u detinjasto vređanje, i „ministra rata“ Pita Hegseta, bučnog ultranacionaliste, Rubio je opasan zato što može da deluje i govori razumno.

Postoji velika mogućnost da upravo on postane Trampov izabrani naslednik i naslednik političkog brenda MAGA.

Možda će se pre nego što do toga dođe ponovo promeniti. Možda će ponovo otkriti nekoliko principa, pronaći diplomatsku hrabrost i ugasiti neke od požara.

Više puta je pokazao da svoje stavove može da menja gotovo bez ograničenja.

Rubio još uvek može da uradi sjajne stvari. A može i da postane problem veliki koliko i Tramp — ili čak veći od njega.

(Danas)