Šainović: NATO agresija se nije mogla izbeći. Nismo imali iluziju da ćemo pobediti NATO. Lazarević: Srpska vojska pokazala antologijski heroizam

 Nekadašnji predsednik Vlade Srbije i potpredsednik Vlade SR Jugoslavije (SRJ) Nikola Šainović, izjavio je da se NATO bombardovanje 1999. godine nije moglo izbeći, jer tadašnje rukovodstvo zemlje nije htelo da potpiše kapitulaciju, okupaciju i gubitak suvereniteta.

"Rat je trajao sve dok se ultimatum 'potpiši Rambuje' nije zamenio Rezolucijom 1244, koja je garantovala suverenitet države, ostanak dela vojske i policije na Kosovu, zaštitu manastira, građana i razoružanje OVK. To su bili naši uslovi i to sve piše u Rezoluciji", rekao je Šainović za Tanjug.

Kada je rehabilitovana OVK i povratila snagu, a nas držali u kasarnama zbog sprovođenja sporazuma, onda su se stvorili uslovi za bombardovanje. Onda se održao Rambuje kao tranzitna stanica do bombardovanja, gde je od nas traženo da jednim potpisom prihvatimo okupaciju cele zemlje

On ističe da tadašnje rukovodstvo nije donosilo odluku o napadu, već agresor, naglašavajući da su uslovi SRJ postavljeni znatno pre bombardovanja. Prema njegovim rečima, pritisci su postojali godinama, a direktan pokušaj NATO-a da uđe na KiM počeo je u jesen 1998, nakon što je vojska SRJ porazila tzv. OVK.

Rambuje kao tranzitna stanica do bombardovanja

Šainović navodi da je dolazak verifikacione misije OEBS-a, na čelu sa Vilijemom Vokerom, služio isključivo za rehabilitaciju i jačanje albanskih snaga.

Dodao je da je odluka o napadu doneta još u oktobru 1998, ali je onda navodno suspendovana do daljnjeg jer je tzv. OVK bila poražena, a bombardovanje je, naglašava, bez pešadije neizvodljivo.

"Kada je rehabilitovana OVK i povratila snagu, a nas držali u kasarnama zbog sprovođenja sporazuma, onda su se stvorili uslovi za bombardovanje. Onda se održao Rambuje kao tranzitna stanica do bombardovanja, gde je od nas traženo da jednim potpisom prihvatimo okupaciju cele zemlje", objašnjava Šainović.

Šainović posebno ukazuje da je za tadašnje rukovodstvo, sporazum iz Rambujea bio potpuno neprihvatljiv jer je predviđao gubitak suvereniteta na Kosovu i Metohiji.

Od Srbije je traženo da prihvati da se za tri godine održi međunarodna konferencija koja će rešiti kosovski problem u skladu sa voljom naroda, ali ne srpskog, već bi se na KiM održao referendum o nezavisnosti

"Od Srbije je traženo da prihvati da se za tri godine održi međunarodna konferencija koja će rešiti kosovski problem u skladu sa voljom naroda, ali ne srpskog, već bi se na KiM održao referendum o nezavisnosti", podsetio je Šainović ističući da tadašnje rukovodstvo to nije moglo da prihvati.

On podseća da je sporazum predviđao i ulazak NATO trupa u celu zemlju, što "nijedna vlada ne bi mogla da prihvati".

Ispričao je da su u Rambujeu predstavnici Albanaca tražili da se odmah proglasi nezavisnost tzv. Kosova, što nije prihvaćeno, a da je tadašnji britanski ministar spoljnih poslova Robin Kuk na konferenciji za novinare rekao da "Albanci nisu normalni", jer takvim zahtevima remete planove da se bombarduju Srbi.

Šainović navodi da je Madlen Olbrajt već u februaru 1999. godine za zastoj u pregovorima isključivo krivila Srbe, uz otvorenu pretnju bombardovanjem. Ubrzo nakon toga, Holbruk je Miloševiću isporučio ultimatum: potpis na Rambuje ili napadi. Šainović naglašava da tadašnje rukovodstvo, vaspitano da se država ne predaje, nije moglo da prihvati rešenje koje nije bilo političko već vojno iznuđeno.

Mi smo učinili sve da se ostvari mir i da se ostvari samouprava na Kosovu. Sve smo to prihvatili. Čak smo prihvatili dolazak oružanih snaga pod uslovom da se usvoji sporazum i da je jasno čija je država, a ne čija je samouprava. Oni su to sve prekršili i krenuli u bombardovanje

Istakao je da je NATO tada napustio političko rešenje u okviru koga je Kristofer Hil, američki diplomata i u to vreme ambasador SAD u Skoplju bio posrednik u razgovorima Miloševića i tadašnjeg vođe Albanaca na KiM Ibrahima Rugove, i prešli na stranu tzv. OVK.

"Mi smo učinili sve da se ostvari mir i da se ostvari samouprava na Kosovu. Sve smo to prihvatili. Čak smo prihvatili dolazak oružanih snaga pod uslovom da se usvoji sporazum i da je jasno čija je država, a ne čija je samouprava. Oni su to sve prekršili i krenuli u bombardovanje, a pravda se vidi danas koliko su nastavili po svetu da bombarduju", naglašava Šainović.

Dodaje da je poslednja ponuda Beograda bila da SRJ uđe u NATO, pod uslovom da uđe cela, a da je Kristofer Hil na to rekao da to "uopšte nije tema".

Nismo imali iluziju da ćemo pobediti NATO 

Šainović navodi da je sukob trajao dok ultimatum iz Rambujea nije zamenjen Rezolucijom 1244, koju su nam ponudili jer se NATO snage nisu vojno probile.

Dodaje da je poslednja ponuda Beograda bila da SRJ uđe u NATO, pod uslovom da uđe cela, a da je Kristofer Hil na to rekao da to "uopšte nije tema

"UN su to usvojile i mi smo zaključili da je to osnovno što smo tražili, očuvanje suvereniteta i mogućnost za dalju političku borbu. To je sve što smo mogli da ostvarimo pod napadom NATO-a. Mi nismo imali iluziju da ćemo NATO pobediti, ali smo imali ubeđenje da nešto budućim generacijama moramo da ostavimo od prava na sopstvenu državu", istakao je Šainović.

Dodao je da bi odbijanje UN značilo gubitak poslednje adrese za pomoć, zbog čega je tadašnje rukovodstvo prihvatilo taj istorijski momenat kao jedini izlaz.

"Prihvatili smo sporazum kao jedini način da UN pravno garantuje naš suverenitet, i ta borba traje i danas", istakao je on.

Otkrio je da je rat trajao pet dana duže jer je Beograd odbio da povuče vojsku pre dolaska međunarodnih snaga, čime je sprečen "bezbednosni vakuum" koji je tzv. OVK planirala da iskoristi za uništenje preostalog srpskog stanovništva. Na kraju je iznuđeno sinhronizovano povlačenje pod odgovornošću KFOR-a.

Šainović smatra da su tadašnje rukovodstvo i narod učinili sve što je bilo u moći države. Posebno je istakao požrtvovanost pilota koji su se suprotstavili ogromnoj nadmoći NATO-a.

General-pukovnik Lazarević: Srpska vojska pokazala antologijski heroizam

General-pukovnik u penziji Vladimir Lazarević, ratni komandant Prištinskog korpusa, izjavio je povodom godišnjice NATO agresije da je srpska vojska tada pokazala antologijski heroizam, vrhunsku osposobljenost i efikasno komandovanje nasuprot daleko nadmoćnijem neprijatelju.

Posebno je naglasio da nijedan vojnik martovske klase nije dovodio u pitanje produženje vojnog roka.

Suprotstavljali smo se beskonačno nadmoćnijoj vojnoj sili. U odnosu na njih bili smo gotovo ništa, ali smo imali ono što oni nisu – svoje strateške prednosti

"Suprotstavljali smo se beskonačno nadmoćnijoj vojnoj sili. U odnosu na njih bili smo gotovo ništa, ali smo imali ono što oni nisu – svoje strateške prednosti", rekao je Lazarević za Tanjug.

Prema njegovim rečima, u zvaničnim dokumentima Pentagona stoji zapisana tadašnja taktika Vojske Jugoslavije pod šifrom "4M".

"Mi smo to dešifrovali kao maskiranje, manevar, mobilnost i moral. Zahvaljujući tome, vojska je uspela da sačuva i sebe i srpski narod na Kosovu i Metohiji", ističe Lazarević.

General naglašava da je "tajno oružje" srpske vojske bio princip da vojnička efikasnost ne sme biti iznad humanosti. Navodi da su svesno trpeli gubitke kako bi spasavali civile.

"Kao komandant sam naredio, da svaka jedinica od bataljona pa naviše ima odrede za spasavanje civilnog stanovništva. Nijedna vojska se ne bavi time, to rade snage unutrašnje bezbednosti", ukazao je Lazarević.

Istakao je da je vojsci od velike pomoći bila i neraskidiva veza sa srpskim narodom.

"Naš narod je na trgovima i mostovima slao poruke da izdržimo. Naša poruka narodu i crkvi bila je – nama otadžbina komanduje, granice ćemo odbraniti po svaku cenu", rekao je Lazarević.

Dodao je da vojska nije odlazila u rat gledajući snagu agresora, već svetinje koje treba odbraniti.

Lazarević se prisetio i poslednjih reči Ljiljane Žikić Karađorđević, majke šestoro dece i vojnika dobrovoljca, koja je 1. aprila 1999. godine poginula u selu Ljubenić kod Peći, nakon što je sa još dva srpska vojnika upala u zasedu.

"Za ovu zemlju vredi ginuti, i mrtva ću braniti Srbiju", glasile su njene reči, kaže general.

Albanci su dočekali Račak – najveću prevaru 20. veka

Lazarević navodi da je NATO agresija bila izvesna znatno pre prvih projektila, budući da je američki Senat o planu napada raspravljao još u avgustu 1998. godine.

"Imali su svoj plan i samo su čekali pogodan povod. Albanci su dočekali Račak – najveću prevaru 20. veka, kako bi svetu objavili da kreću u agresiju", navodi Lazarević.

Imali su svoj plan i samo su čekali pogodan povod. Albanci su dočekali Račak – najveću prevaru 20. veka, kako bi svetu objavili da kreću u agresiju

General ističe da je primarni zadatak Prištinskog korpusa bio očuvanje žive sile i tehnike, odbrana državne granice i slamanje napadne moći agresora. 

"Ali kako da sačuvate živu silu kada vas napada agresor šesto puta jači? Kada vas napada svim sredstvima, kada se vodi jedan višedimenzionalni rat, propagandni, psihološki, informacioni. Reklo bi se da je bilo beskonačno naspram jedan", kaže Lazarević.

Kao najbolniji trenutak celog rata, general izdvaja izmeštanje vojske sa prostora Kosova i Metohije nakon potpisivanja sporazuma.

"To je najteži dan za vreme odbrane otadžbine. Nisam mogao da prihvatim da ostavljamo neizvučene borce. Ni dan danas ne znamo gde su tela njih osmorice", rekao je Lazarević.

Posebno je naglasio da je srpski narod na Kosovu i Metohiji tada bio u očaju.

"Morali su da napuste sve svoje, mali broj njih je ostao. Bila je to dramatično teška situacija", napominje Lazarević.

(RT)