RTS: Šta sa radioaktivnim otpadom ako Srbija dobije nuklearnu elektranu

 Ukidanje moratorijuma na izgradnju nuklearnih elektrana ponovo je pokrenulo pitanje o kojem javnost malo zna, a koje izaziva opravdanu zabrinutost – kako će se zakonski regulisati skladištenje i odlaganje radioaktivnog otpada i ko je za njega pravno odgovoran. O normativnom okviru, kaznama i primerima iz prakse za emisiju "U središtu pažnje" Prvog programa Radio Beograda govorila je Maša Mišković, docentkinja Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Iako Srbija još nema nuklearnu elektranu, pitanje radioaktivnog otpada nije novo. Ono dobija na značaju u svetlu novih energetskih strategija. Docentkinja Maša Mišković objašnjava da u ovoj oblasti najpre treba precizno razlikovati dva ključna pojma – privremeno skladištenje i trajno odlaganje.

"Terminološki precizno, skladištenje je privremeno čuvanje radioaktivnog otpada, dok je odlaganje trajno rešenje, odnosno konačno zbrinjavanje. Mi imamo normativno-pravni okvir za oba procesa. Ipak, konačno odlaganje je dugoročni cilj o kome nismo spremni sada da govorimo. Na kratak i srednji rok ne možemo imati to trajno rešenje", ističe Miškovićeva.

Finski i ruski model – kako to rade uspešni

Kada se govori o globalnim standardima, mali broj zemalja uspeo je da u potpunosti zaokruži ovaj proces. Kao jedan od najboljih primera u svetu izdvaja se Finska.

"Finska ima model trajnog geološkog odlagališta visokoradioaktivnog otpada u granitu, na dubini od 400 do 500 metara. Taj finski model je dokaz u praksi da je trajno odlaganje moguće. S druge strane, Rusija se fokusira na takozvano zatvaranje nuklearnog gorivnog ciklusa. Oni istrošeno nuklearno gorivo ponovo koriste radi veće efikasnosti i zaštite životne sredine, pa ne moraju primarno da razmišljaju o trajnom odlaganju", ovjašnjava sagovornica Prvog programa Radio Beograda.

Šta predviđaju zakoni u Srbiji

Ključni propis koji uređuje ovu oblast u Srbiji jeste Zakon o radijacionoj i nuklearnoj sigurnosti i bezbednosti, uz brojne pravilnike koje donosi nadležni Direktorat. Srbija istovremeno primenjuje i međunarodne standarde.

"Međunarodne konvencije, nakon ratifikacije u Narodnoj skupštini, postaju sastavni deo srpskog pravnog sistema i u hijerarhiji su iznad zakona. Jedna od najznačajnijih je Zajednička konvencija o sigurnosti upravljanja istrošenim gorivom i radioaktivnim otpadom iz 1997. godine, koju je Srbija ratifikovala 2017. Dakle, mi taj okvir već imamo", smatra Miškovićeva.

Osim civilnih propisa, ova oblast regulisana je i Krivičnim zakonikom. Član 266 predviđa kazne zatvora od šest meseci do pet godina, kao i novčane kazne, za unošenje opasnih materija i otpadaka, kao i za neovlašćenu preradu, skladištenje ili odlaganje. Za teže oblike krivičnih dela, u kojima se dodatno ugrožava životna sredina, propisane su i strože kazne.

Ukidanjem moratorijuma, član 267 Krivičnog zakonika, koji se ranije odnosio na samu zabranu izgradnje nuklearnih postrojenja, dobija novu funkciju. Svaka izgradnja nuklearnog postrojenja koja bi bila suprotna propisima ili postupku licenciranja povlačiće krivičnu odgovornost.

Ko je odgovoran

U Srbiji trenutno postoji samo nisko i srednje radioaktivni otpad, dok visokoradioaktivnog otpada nema jer zemlja nema nuklearne elektrane. Izvori takvog otpada su uglavnom medicina i industrija.

Pravni lanac odgovornosti jasno definiše trenutak u kojem država preuzima brigu o opasnim materijama: proizvođač otpada (na primer bolnica ili fabrika) u potpunosti je odgovoran za upravljanje otpadom do trenutka predaje ovlašćenom operateru; jedini ovlašćeni operater u Srbiji je Javno preduzeće "Nuklearni objekti Srbije", na osnovu odluke Vlade.

"Od momenta predaje, operater postaje glavno odgovorno lice za dalje postupanje i upravljanje – bilo da je reč o transportu, skladištenju ili odlaganju. JP 'Nuklearni objekti Srbije' upravlja centralizovanim skladištem, istraživačkim reaktorima, istorijskim otpadom u Vinči, kao i zatvorenim rudnikom urana kod Kalne", zaključuje Miškovićeva.

Srbija u svojim zakonima već ima predviđene pojmove i procedure koji se odnose na zatvaranje postrojenja i kontrolu lokacije nakon trajnog odlaganja otpada. Ipak, Miškovićeva zaključuje da bi, u slučaju izgradnje nuklearne elektrane i trajnog odlagališta u budućnosti, čitav sistem morao biti znatno preciznije i strože regulisan, jer je reč o izuzetno složenom pravnom i tehnološkom procesu.

(RTS)