Rektor UB Vladan Đokić: Pobeda je sigurna. Studenti su budućnost. Nijedna vlast ne može da pobedi svoju mladost

“Studenti me jesu pitali da li bih hteo da budem na listi i ja sam potvrdno odgovorio”, kaže rektor Vladan Đokić u razgovoru za “Vreme”. Pričali smo o udarima na univerzitet, njegovim odlascima u Brisel i tome da li se boji da studentski pokret skreće udesno. A na konstataciju da će morati otići sa mesta rektora ako postane poslanik ili, ko zna, premijer, profesor Đokić kaže: “Videćemo da li će i kada doći taj trenutak. Može da bude pre, a možda i posle završetka mog rektorskog mandata”.

Vladan Đokić, rektor Univerziteta u Beogradu, čovek je sa mnogo obaveza, od kojih neke nije mogao ni da sanja kada je stupio na dužnost. Recimo – da će pokušavati da brani studente od progona, hapšenja i prebijanja ili po Briselu objašnjavati pod kakvim je pritiskom srpska akademska zajednica. Možda nije mogao da zamisli ni da će po režimskim glasilima biti nazivan “ubicom” i “lopovom”.

U samo jednome se, kada se priča o Đokiću, slažu vlast i protivnici vlasti – u pretpostavci da će baš on biti nosilac studentske liste kad izbori konačno budu raspisani. U razgovoru za “Vreme”, Đokić prvi put izričito kaže da ga studenti jesu pitali da bude na listi i da je on poziv prihvatio. Ali lista još nije sasvim gotova, a kamoli zvanična. Ovih dana je Đokić dobio moćan argument u ruke – Univerzitet u Beogradu već je u prvom upisnom roku primio više brucoša nego prethodnih godina. Izgleda, ipak, da “studenti-blokaderi” i sam Đokić nisu uspeli da upropaste univerzitet, kao što je sugerisala vlast.

“Prvo bih se osvrnuo na naziv ‘blokaderi’ kojim vlast i njeni mediji pokušavaju da diskredituju studente i da ih targetiraju”, kaže Đokić na početku razgovora za “Vreme”. “Valja dočarati svojim pristalicama da će studenti uništiti Univerzitet i državu, a istina je suprotna – studenti se zalažu za vladavinu prava i institucije, dakle za državu. Tako da ‘blokaderi’ nisu uništili ni upisni rok. Provladini mediji i predstavnici vlasti više od godinu i po dana obmanjuju građane tvrdeći da studenti napuštaju naše fakultete, da neće biti dovoljno brucoša. Jedan zvaničnik je pričao o ‘velikom egzodusu’, ministri preporučuju roditeljima da ne upisuju decu na državne univerzitete. To je nerazumna kampanja, oni omalovažavaju svoj državni univerzitet – najbolji, najstariji, najčuveniji u regionu.”

“VREME”: Da li možda pobuna studenata baš privlači brucoše Beogradskom univerzitetu?

Poverenje u Univerzitet raste jer mi prvi put posle osam godina imamo povećan broj prijavljenih i upisanih kandidata

VLADAN ĐOKIĆ: Očito sve neistine čine da vlast dodatno gubi legitimitet – građani im ne veruju. S druge strane, poverenje u Univerzitet raste jer mi prvi put posle osam godina imamo povećan broj prijavljenih i upisanih kandidata. U prvom upisnom roku upisano je oko 700 kandidata više nego prethodne godine. To je ohrabrujuće za Univerzitet. Imamo oko 15.300 mesta, popunjeno je već skoro 11.700, a imamo još dva upisna roka.

Za prvu godinu osnovnih studija imamo stotinak studijskih programa, a na trideset su popunjena sva mesta. Na još deset su popunjena sva budžetska mesta. Postoje i programi koji nisu tako popularni.

Zapravo je ogroman jaz – svi bi da studiraju psihologiju, arhitekturu, ekonomiju, organizacione nauke… Za nastavnika fizike prijavio se jedan student.

To je višegodišnji problem. Univerzitet je načinio platformu za rešenje, koju je uputio Vladi pre dve i po godine, ali nismo dobili nikakav odgovor o tome kako da zajednički rešimo problem.

Imamo nekoliko studijskih programa na kojima se po četiri kandidata prijavljuju na po jedno mesto – psihologija na Filozofskom fakultetu ili logopedija na Fakultetu za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju. Imamo tradicionalno fakultete koji popune kapacitet u prvom upisnom roku – arhitektura, stomatologija, medicina, elektrotehnika, FON… A ima i novih momenata, recimo građevinarstvo je ove godine već popunilo sva mesta.”

Najmanje zainteresovanih ima za profesorska i nastavnička zanimanja, na matematici, fizici, biologiji, geografiji i hemiji. Ali za rešenje je potrebna saradnja sa državom, a nje nema.

U toj platformi ste predlagali da studije budu kombinovane, recimo da neko završi za nastavnika matematike i fizike. Zar ne može Univerzitet nešto i sam, bez odgovora Vlade koji nećete dočekati?

Univerzitet mora da sarađuje u odlukama o broju budžetskih mesta ili kada se radi o tome koji će studijski programi biti favorizovani. Mi smo državni univerzitet, a druga je priča što nas država smatra neprijateljima.

S druge strane, mislite li da nam treba ovoliko novinara, politikologa, pravnika i ekonomista? Ili se taj broj mesta drži samo jer je popularno i isplativo fakultetima?

Država treba da ima politiku o tome koja su zanimanja potrebna i kako da se obrazovanje finansira. A mi imamo iste kvote po kriterijumima od pre deset godina. Potrebna je sveobuhvatna reforma celog obrazovnog procesa i univerzitet treba da bude pokretač toga, a ne da nam se nameće sa strane pretnjama i izjavama da univerzitet treba “umiriti” ili “uništiti”.

U svetu je u toku veliko istrebljenje belih kragni kroz veštačku inteligenciju. Kako se Univerzitet odnosi prema tome?

Pojedini fakulteti, naročito tehnički, imaju studijske programe u koje je veštačka inteligencija već uključena. Veštačka inteligencija ima prednosti i nedostatke koje valja uočiti i osvestiti obrazovanjem. Naravno, ona može da bude od velike pomoći i studentima i profesorima, ali može voditi i zloupotrebama. Pojedini fakulteti su za to već postavili principe, ali će u narednom periodu to biti još važnija stvar u obrazovanju kod nas i u svetu.

Varaju li studenti mnogo uz pomoć veštačke inteligencije?

Mogao bih da govorim o mojoj disciplini, arhitekturi. Ima i tu situacija da studenti mogu uz pomoć veštačke inteligencije da projektuju čitavo naselje začas, uz ubacivanje određenih podataka. Ali projektovanje je dugotrajan proces u kojem se kroz faze vidi napredak, put od ideje do kraja. Jasno je onda da li student sam dolazi do rešenja ili ga je u trenu “proizveo” na bazi podataka.

Nas, izgleda, čeka epidemija fakulteta. Ministar Dejan Vuk Stanković i drugi opet zazivaju “veću konkurenciju” i strane univerzitete. Vidite li to kao pretnju?

Univerzitet u Beogradu je po mnogim kriterijumima među dva odsto najboljih u svetu i nema bojazan da će ga neko ugroziti

To nije pretnja ukoliko strani univerziteti imaju iste uslove kao naši. Univerzitet u Beogradu je po mnogim kriterijumima među dva odsto najboljih u svetu i nema bojazan da će ga neko ugroziti. Svi koji žele da rade u Srbiji dobrodošli su, ali mora da se zna red u pogledu kriterijuma, akreditacija, broja nastavnika, prostora…

Da li se bojite da bi strani univerziteti mogli biti dovedeni po labavim kriterijumima, praveći neke ispostave?

Protiv toga se zalažemo. Bio je pokušaj pre godinu i po dana, pre početka protesta, da se izmenama zakona omogući stranim univerzitetima da dođu bez procesa akreditacije i tako da se ne zna ko nastavu izvodi. Čak je bila ideja da država Srbija omogući budžetsko finansiranje na takvim fakultetima. Tome smo se usprotivili i tražili da svi ispunjavaju iste uslove kao naši fakulteti. Bojazan, dakle, nije od stranih fakulteta nego od toga da oni ne budu na brzinu privilegovani pa ugroze naš višedecenijski angažman.

Ima i druga šema. U Nišu se pokušava osnivanje Fakulteta srpskih studija, pa Vlada uskraćuje budžetska mesta smerovima srbistike, istorije i ruskog, vršeći tako pritisak da se ti smerovi izdvoje. Preti li i Beogradu nekakav “Fakultet srpskih studija”?

Sa ovom vlašću moguće su svakakve egzibicije. To što pominjete je klasičan primer kršenja autonomije univerziteta, jer se formira nova visokoškolska ustanova bez znanja, mišljenja i odobrenja akademske zajednice. Mnogi profesori u Nišu su se usprotivili, ustala je cela akademska zajednica. Nadam se da više neće biti takvih primera nametanja novih fakulteta.

Tokom blokada fakulteta videli smo da privatni univerziteti umeju efikasno da uguše i primisao pobune. Šta vam to govori?

Pa dobro, kod njih je dominantan ekonomski interes jer se finansiraju isključivo školarinama. To je, mislim, bio osnovni motiv da se nastava nekako realizuje. Iako su mnogi studenti sa privatnih univerziteta bili veoma aktivni u protestu i još uvek učestvuju u pokretu i donošenju odluka.

Pričamo o raznim vidovima zadiranja u autonomiju univerziteta. Eksplicitan je bio ulazak policije u Rektorat krajem marta, kada je studentkinja poginula na Filozofskom fakultetu. Rečeno je da je u toku predistraga i zbog mogućih nepravilnosti u radu Rektorata. Ima li oko toga nešto novo?

Nemamo baš nikakve informacije. Uprava kriminalističke policije tada je upala u Rektorat, bili smo taoci od deset ujutru do deset uveče. Specifično je što je slučaj poveren Odeljenju za borbu protiv korupcije, što pokazuje da to nije vezano za tragediju na Filozofskom fakultetu jer bi za nju bilo zaduženo Odeljenje za krvne delikte. Dakle, oni su se u Rektoratu samo usmeno pozivali na slučaj sa Filozofskog, a u stvari su vršili pritisak tražeći elemente korupcije. Ceo dan su pretraživali prostorije, otvarali fioke i ormare, tražeći navodno koruptivne materijale i naravno da ništa nisu našli.

I danas ne znamo gde je taj proces, ima li istrage ili je to još predistražni postupak. Nemamo informacije iako smo vrlo voljni da sarađujemo gde god treba. Isto tako, pre godinu i po dana podneta je krivična prijava protiv mene jer tobože ne dozvoljavam studentima da studiraju. Ni o tome nemam informaciju da li prijava vodi nekoj istrazi ili je odbačena. To je princip rada vlasti – traži mogućnost da ućutka i zastraši sve koji drukčije misle i javno to pokazuju.

Pored svega ostalog, vi ste krajem marta u režimskim medijima postali i “ubica”. Kako se nosite sa tim strašnim prozivkama?

Da, to je bio novi momenat. Ali vlast je poznata po tome da pravi metu od svakoga ko se suprotstavi, bio to univerzitetski profesor, poljoprivrednik, advokat ili inženjer. Specifično je u akademskoj zajednici zbog toga što studentski pokret nema lidera, ravnopravno donosi odluke i istupa, pa je lako naći nekog drugog, među profesorima koji podržavaju studente, da se ta osoba proglasi za glavnog krivca, pa i “ubicu”, “ustašu”, “teroristu” i “lopova”, dovodeći u pitanje integritet osobe.

Insistiraću još jednom – kako se vi lično osećate zbog toga?

Vidite, ja znam da su sve to laži. Svestan sam šta radim kao rektor i profesor. Radim ispravnu stvar – zalažem se za autonomiju i podržavam studente koji se bore za pravedno društvo. Nemam nikakvu dvojbu da treba tako da nastavim.

Ima vaših kolega profesora koji drukčije gledaju na stvar, pa i nekih dekana po Srbiji. Evo, jedan profesor je postao i premijer. Koliko je podeljen nastavni kolektiv?

Siguran sam da i dalje velika većina akademske zajednice stoji uz svoje studente, ali još je bitnije što sve više građana podržava studente 

Najveća većina akademske zajednice podržala je prvobitne studentske zahteve, koji nisu bili politički, već usmereni na odgovornost za pogibiju šesnaest ljudi. Na našem Univerzitetu su iza studentskih zahteva stali svi dekani, direktori instituta, svi prorektori i ja kao rektor. U toj podršci zahtevima ništa se nije promenilo.

Studenti su potom, pošto su videli da zahtevi neće biti ispunjeni, sve preusmerili na raspisivanje parlamentarnih izbora. To znači političku artikulaciju, ali studenti zapravo žele da se tako omogući rešavanje prvobitnih zahteva. Većina profesora podržava i to, ali neki od njih imaju drukčije stavove o tome kako do cilja doći.

I studenti se zalažu za demokratsko društvo, u kojem svako ima pravo da iznese stav – u tome nema ništa sporno. Siguran sam da i dalje velika većina akademske zajednice stoji uz svoje studente, ali još je bitnije što sve više građana podržava studente jer je pitanje čitavog društva u kakvoj zemlji želimo da živimo i šta su nam prioriteti.

Mnogi tvrde da je samo uzak krug studenata ostao u plenumima i da priprema izbore dok su se drugi malo distancirali. Šta znate o tome?

Nemam informacije o tome koliko studenata ide na plenume, to je studentska stvar. Ovo je dugačak proces pa je logično da ima uspone i padove. Menjaju se strukture studentskog pokreta, neki su završili fakultete, drugi su došli, menja se i način donošenja odluka i komunikacije. No, i dalje je jasno da oni stoje jedinstveno i da imaju veliku podršku.

Profesori koji podržavaju studente, uključujući i vas, vidno se trude da tim studentima ne dele nikakve savete, makar ne javno. Pitaju li vas nešto iza zatvorenih vrata?

Nema zatvorenih vrata. Sa studentima smo više puta razgovarali i grupno i pojedinačno, kao dekani, prorektori, rektori, o raznim problemima. Dakle, postoji komunikacija studenata i profesora, kao što postoji komunikacija studenata i predstavnika nekih drugih disciplina, od kojih studenti dobijaju savete recimo po pitanju pravosuđa, ekonomije ili drugih važnih oblasti.

Mislite na izradu izbornog programa studentske liste, koji je neka vrsta javne tajne?

Studenti prave program, on je u jednoj meri već gotov, na ostatku se radi

Studenti prave program, on je u jednoj meri već gotov, na ostatku se radi. Biće spreman kad izbori budu raspisani. Nema razloga da brinemo da li će studenti biti spremni kada kucne čas.

Vi ste sedeli sa premijerom Đurom Macutom i, kako ste rekli u prošlom intervjuu za “Vreme”, normalno razgovarali. Zašto studenti u pobuni ne mogu da sednu sa opozicijom i drugima da dogovore izbornu taktiku?

To je pitanje za njih. Mislim da su studenti u sve krenuli sa idejom da sa svojom listom idu na izbore. Treba pohvaliti to što su odmah rekli da ih vlast ne interesuje, da na listi neće biti studenata već predstavnika kojima oni veruju i koji će moći da zastupaju njihove stavove. Na listi bi, dakle, trebalo da budu ljudi od poverenja, većina bez ikakvog političkog iskustva, kako su studenti i hteli, ali ljudi na koje studenti mogu da se oslone.

Dakle, od početka su istakli “antipartijski” odnos, čak i ne formiraju stranku već pokret i grupu građana za izbore. Pred studentima je i dalje pitanje odnosa prema nekim strankama i imaće odgovor na to. Kao što znate, tražili su najpre da ih opozicione stranke podrže, neke su to prihvatile, druge nisu. Ali sve su još nagađanja dok ne znamo da li će, kada i kojih izbora biti. Dok se to ne zna, nije potrebno ni poželjno ulaziti u pojedinosti daljeg delovanja.

Postoji samo jedna pretpostavka o vama oko koje se slažu i režim i opoziciona čaršija – da ćete vi biti nosilac studentske liste. Hoćete li?

Lista još nije zaokružena. Studenti su u pravu kad neće da iznose imena kandidata sa liste pre nego što su izbori raspisani

Odavno sam rekao da bi mi bila čast, zadovoljstvo i ponos da budem na studentskoj listi. Iza toga stojim i danas. Ako studenti smatraju da mogu da pomognem, ja ću to prihvatiti. Ali ne mogu to da kažem s obzirom na to da lista još nije zaokružena. Studenti su u pravu kad neće da iznose imena kandidata sa liste pre nego što su izbori raspisani. Zašto nemamo već sada liste vladajuće ili neke opozicione stranke? Nije stvar samo u tome da li će kandidati sa studentske liste biti meta prljave kampanje, nego je naprosto logičan pristup u pitanju – zašto iznositi imena kandidata kad izbori mogu biti tek za godinu dana?

Znamo da su studenti uveliko pitali ljude koji žele da budu na studentskoj listi. Pretpostavljam da je to i sa vama bio slučaj.

Studenti me jesu pitali da li bih hteo da budem na listi i ja sam potvrdno odgovorio

Studenti me jesu pitali da li bih hteo da budem na listi i ja sam potvrdno odgovorio.

Vi putujete u Brisel i razgovarate sa evropskim zvaničnicima. O čemu tačno?

Pre svega o stanju akademske zajednice i pritiscima na nju. Objašnjavam situaciju tamošnjim članovima akademske zajednice, ali i nekim drugim institucijama. Vrlo je teško ljudima iz zbilja demokratskih zemalja da shvate da se u našoj zemlji događaju ovakve stvari i da se ovako gaze državni univerziteti. Pokušavam da ih alarmiram, upozorim na upade u institucije, prebijanja studenata i profesora, hapšenja i presude kao u slučaju studenta Andreja Tanka pre nekoliko dana. Pričam o medijskom, administrativnom, pravnom i finansijskom pritisku na nas, što moji tamošnji sagovornici ne mogu uvek da razumeju jer se dešava u zemlji koja je kandidat za Evropsku uniju. Tamo pričam kao rektor i u lično ime, ali nikad kao predstavnik nekog drugog, recimo studentskog pokreta.

Nadam se da ne učitavam mnogo kada kažem da ste proevropski nastrojen čovek. S druge strane, studenti pišu memorandume o Kosovu, na skupovima govore neki ljudi koji su izrazito antizapadno orijentisani. Kako to vidite?

Svako ima pravo na mišljenje. Studenti biraju govornike u zavisnosti od poruka skupa, toga gde se održava, ko ga organizuje… To jeste pravo studenata. Suština tog pokreta je da se politička i druga opredeljenja ostave po strani, a da glavno budu vladavina prava, oslobađanje medija, da tužilaštva i sudovi rade slobodno, da izbori budu pošteni, da se gone korupcija i kriminal. Da, rečju, živimo u društvu koje ima evropske vrednosti. Nisu studenti džabe vozili bicikl do Strazbura i trčali do Brisela. Išli su tamo gde misle da će naići na razumevanje za ono za šta se zalažu – vrednosti koje važe u Evropskoj uniji. Mi smo petnaestak godina kandidati za članstvo i taj proces će ići mnogo brže, jednostavnije i iskrenije kad današnja vlast više ne bude vlast.

Dakle, ne bojite se “skretanja udesno” studentskog pokreta?

Ne.

Ne bih da vas teram da budete politički analitičar, ali da li verujete u poslednje najave predsednika Aleksandra Vučića da će ubrzo parlamentarni pa odmah potom predsednički izbori?

On je više puta govorio razne kontradiktorne stvari, tako da to ne vredi komentarisati. Mnogi se “pecaju” na tu propagandu. Kad se izbori raspišu, tada ćemo moći da govorimo konkretno. Sigurno je jedino da će studentski pokret biti spreman kad god da budu izbori. To će biti trenutak da se saznaju još mnoge stvari, a do tada nagađanjima ne treba pridavati značaj.

Verujete li u pobedu studentske liste?

Pobeda je sigurna. Studenti su budućnost. Nijedna vlast ne može da pobedi svoju mladost. Studenti imaju sve veću podršku, a vlast sve manju. Uveren sam da će studenti pobediti.

Ako postanete poslanik ili, ko zna, premijer, morate otići sa mesta rektora po slovu Statuta. Da li će to biti laka odluka?

Videćemo da li će i kada doći taj trenutak. Može da bude pre, a možda i posle završetka mog rektorskog mandata.

(Vreme)