Професор Марко Милановић: Унутрашњи притисак још није довољан да би Вучић учинио неке фундаменталне уступке

 Редовни професор међународног права на Универзитету у Редингу Марко Милановић каже да је синоћна слика дочека студената бициклиста у Стразбуру одраз наде како наша земља може да изгледа ако будемо имали мало среће, памети и енергије, а да је јутрошња слика блокаде РТС наша туробна стварност. Истиче да би желео да ова прва слика буде доминантна, али да се мора појачати унутрашњи притисак да би дошло до фундаменталних промена.

Упитан да ли оно што ће се дешавати у једној од три европске престонице, где ће студенти предати писмо европским институцијама, може да поправи ситуацију овде, он сматра да „међународни притисак, било од институција Савета Европе или ЕУ, само је један релативно мали фактор у укупном притиску који мора да се деси пре свега унутар овог друштва да би дошло до неке фундаменталне промене“.

А на то да ли имамо довољан унутрашњи притисак и констатацију да смо 15. марта имали 300.000 људи на улицама, он оцењује да притисак није довољан и да би можда био када бисмо сваки дан имали толико људи, а не само један.

„Садашњи квантум притиска још није довољан да би (председник Србије Александар) Вучић учинио неке фундаменталне уступке“, указује.

„Међу чланицама Савета Европе много горе репресивне културе од Вучићеве Србије“

На питање може ли Савет Европе, пошто добије писмо о ситуацији у Србији, да промени став према Србији, он каже да су Савет Европе и ЕУ две потпуно одвојене организације, као и да је ЕУ далеко моћнија организација. И у једној и у другој ситуацији став тих организација је заправо сума ставова држава чланица.

 „Савет Европе је институција чији је задатак заштита људских права, владавине права, демократије, али то не значи да она самим својим постојањем или деловањем може да оствари те циљеве. Данас су чланице Савета Европе много горе репресивне културе од Вучићеве Србије, укључујући Азербејџан, Грузију, Ердоганову Турску. Дакле, ово што се сад догађа нама, у паралели се догађа у Турској на далеко драстичнији начин са главним опозиционим лидером у затвору, са хиљадама ухапшених и Савет Европе не може магично то да реши“, наводи.

Додаје да Савет Европе може да помогне, али не може уместо нас да реши наше проблеме.

Истиче и да треба мобилисати што више међународних чинилаца да би се извршио притисак на власт у Србији.

„Тура до Стразбура вест број 20 у Европи“

Упитан да ли је акција бициклиста успела да пробуди европско јавно мњење, сматра да су то учинили у релативно малој мери.

„Цео перформанс студената и њихове туре до Стразбура је пре свега усмерен ка нама, а не ка мобилисању француске или немачке јавности. Дакле, добро је да се то појавило у медијима у Француској или Немачкој, али то је и даље вест број 20. То није вест број два. И истовремено док се све ово догађа, Емануел Макрон зове Вучића на ручак у Јелисејској палати, да причају о свом бизнису“, каже.

Додаје и да ова ситуација мора знатно да ескалира, пре него што ће европске владе и институције децидно нешто учинити.

Привид слободе

„Ово није нешто што се само по себи решава. Стигли смо у Стразбур, на циљ, и одједном Вучић пада. Наравно да то није тако, ово је само један од корака“, казао је.

Истакао је да ће студентски протести пропасти, ако не дође до политичке артикулације, односно, уколико се опозиција не уједини.

На питање да ли се у Србији масовно крше људска права, оцењује да живимо у компетитивној аутократији, где постоје привиди слободе.

Сматра да постоји знатно већи степен слободе него на пример у Турској, али, с друге стране, у Турској постоји знатно већи степен слободе него у Северној Кореји.

„Далеко смо од бруталне диктатуре, али ми ту можемо да завршимо. Ми смо у разделници, где треба да одлучимо у каквом друштву желимо да живимо“, поручио је.

Подсећа да је „СНС је овде на власти у свакој месној заједници, пустили су пипке у свако јавно предузеће“.

„Не треба преурањено славити пораз Вучићеве диктатуре, он још није пао“, истиче.

(Н1)