Predrag Vasiljević: Na udaru bratstvo Srbije sa Kinom i Rusijom. Sad se lomi!

Ako želiš da nikada ne osvojiš suštinski politički uticaj u Srbiji onda ćeš da napadneš državnu posetu najvećoj narastajućoj sili na svetu, celivanje hrišćanske svetinje koja sija dve hiljade godina i bratstvo sa najvećim duhovnim i istorijskim saveznikom našeg naroda.

A upravo ti, gotovo pomahnitali ataci, šire se iz raznih gubitničkih krugova u ovim eshatološkim, naelektrisanim i geopolitički prelomnim danima.

Paradoksalno je da se istovremeno, u simboličkom smislu, napadaju poluge i oslonci temeljnog postojanja, neprekidnog trajanja i progresivne budućnosti.

Pljuje se i ismeva industrijska i ekonomska budućnost – čelični zagrljaj Srbije sa Kinom koja predvodi naučno tehnološki bum, robotičku i AI ekspanziju, naučno-fantastični razvoj.

Karikiraju se i ponižavaju reke Srba koje gotovo starozavetnom odlučnošću, u tišini, veri i nadi, prilaze danima i bez prestanka da celivaju sveti Pojas Presvete Bogorodice u Hramu Svetog Save na beogradskom Vračaru.

Potcenjuje se i negira snažni i nepoljuljani odnos Srbije sa Rusijom banalnim i lapidarnim pozivima da se otimanjem NIS-a raskinu te veze i neopreznim i ulizivačkim laprdanjima da naši odnosi nisu bratski.

Šta su nam oslonci?

A šta su onda, u vremenima velikog svetskog loma i tokom stvaranja novih planetarnih političkih, vrednosnih i ekonomskih lomova, suštinski oslonci za naš narod?

Šta su nam stubovi za koje možemo da se uhvatimo i pridružimo u ovom mračnom dobu distopijskog ludila kada se razornim gnevom sa sumanutih društvenih mreža i nakaznih medija izmiče tlo pod nogama i uništava razum?

Šta je pomoć ako ne savezništvo sa velikim svetskim prijateljima koji aktivno grade novi svetski poredak i šta nas može spasiti ako ne večne vertikale naše vere i suštinskog postojanja.

Da li neko misli da bi trebalo da se okrenemo nakaznim istorijskim idejama, projektima koji su odavno izumrli i istruleli, „savezništvima“ i propalim ideologijama koji bi da nam zgaze prošlost, sadašnjost, budućnost i večnost.

Smatra li neko da je naša egzistencija u povratku na ništavne ideje jugoslovenskog antisrpstva, kojima bi se danas i pragmatični Tito čudio, ili na istorijski, kulturološki i egzistencijalno samlevenu Evropsku uniju u kojoj se otvoreno budi najmračniji nacizam kome bi i najveći zločinac Hitler pozavideo.

Hoćemo li da se okrenemo Moskvi, Pekingu, pa i, nadamo se, novom Vašingtonu u spasavanju sopstvene budućnosti? Hoćemo li pozvati u pomoć Svetog Savu, Dečane, Hilandar i Studenicu?

Hoćemo li da se okrenemo Moskvi, Pekingu, pa i, nadamo se, novom Vašingtonu u spasavanju sopstvene budućnosti? Hoćemo li pozvati u pomoć Svetog Savu, Dečane, Hilandar i Studenicu?

Ili ćemo se vratiti u živo blato pokojnih evroitegracija, u lažnom blebetanju trivijalnih fraza o klasterima i poglavljima sa zvaničnim Briselom, Estonijom, Sarajevom, Zagrebom, Prištinom, Berlinom...

Sada se greške ne praštaju

Nalazimo se u možda najvažnijem svetskom momentu u savremenoj istoriji. U trenutku kada se greške ne praštaju ali i kada mnoge odlazeće snage, u trenucima gubitničkog ludila, pokušavaju da povuku u provaliju i ostale i da izvuku još nešto za sebe i svoje interese.

Zato se i podigla velika buka protiv istorijske državne posete najviše srpske delegacije Kini.

Zato se i probudila demonska bes koja ciči i sikće protiv stotina hiljada Srba koji u beskrajnoj koloni prilaze Pojasu Bogorodice.

Zato se i pojačavaju podle i opasne poruke da se Srbija udalji od Ruske Federacije, da se odrekne prijatelja i padne u kandže neprijatelja.

Zato se i ne treba mnogo uzbuđivati zbog te nagle, panične i neartikulisane nervoze.

To je siguran znak da su Srbi kao narod – na ispravnom istorijskom putu.

(Sputnjik)