Njujork tajms: Dijana Hrka postala lice široko rasprostranjenih antivladinih protesta u Srbiji. Njen sin je ubijen, zajedno sa još 15 ljudi, u urušavanju nadstrešnice železničke stanice u Novom Sadu

Otkako je njen sin ubijen zajedno sa još 15 ljudi u urušavanju nadstrešnice železničke stanice u Novom Sadu, Dijana Hrka postala je lice široko rasprostranjenih antivladinih protesta u Srbiji, piše Njujork Tajms (The New York Times).

Kao tinejdžerka koja je odrastala tokom godina rata na Zapadnom Balkanu, Dijana Hrka je naučila da živi sa glađu. Nije bilo hrane, nije bilo struje i bilo je malo vode kada se njena srpska zajednica sakrivala pod neprijateljskim bombardovanjem, ali ona je preživela. Sada gospođa Hrka, 48, opet je bez hrane — ovoga puta po izboru, uvod je u opširan tekst Njujork Tajmsa o njenom štrajku glađu ispred skupštine Srbije gde traži pravdu za smrt 16 ljudi, uključujući i svog 27-godišnjeg sina Stefana. Njih je, podseća njujorški list, smrskala betonska nadstrešnica koja se srušila na nedavno renoviranoj železničkoj stanici, na severu Srbije prošlog novembra.

Ta katastrofa je podstakla javni bes zbog vladinog nemara i korupcije, pokrenuvši neke od najvećih antivladinih demonstracija u Srbiji još od pada bivšeg diktatora Slobodana Miloševića 2000. godine.

Pre urušavanja nadstrešnice, gospođa Hrka, razvedena majka dvoje dece i kuvarica u restoranu brze hreane, imala je malo interesovanja ili vremena za politiku ili proteste protiv predsednika Aleksandra Vučića, čiju vladu, kako su upozorili zvaničnici Evropske unije, čeka rizik od demokratskog nazadovanja.

Ali otkako se dogodila tragedija na železničkoj stanici u Novom Sadu, gospođa Hrka je toliko prisutna na studentskim protestima da je postala neočekivani simbol jednog pokreta.

„Spremna sam da umrem za ovo, spremna sam da živim za ovo“, rekla je gospođa Hrka prošle nedelje, sklupčana u šatoru koji su ona i njeni pristalice postavili ispred zgrade Narodne skupštine u Beogradu, glavnom gradu Srbije. „Spremna sam da učinim sve kako bismo se ujedinili i rešili se ovog zla.“

Prvi novembar bio je godišnjica novosadske tragedije u kojoj je poginuo njen sin. Sledećeg dana, kako bi istakla svoje i zahteve drugih demonstranata za pravdom za žrtve i odgovornošću vlade, prestala je da jede.

„Pošto sam već bila gladna ranije, mislim da mogu da tolerišem više nego možda obični ljudi“, rekla je gospođa Hrka, koja nastavlja da pije vodu, čaj i sok.

„Ali opet“, rekla je, „ne možeš to da podnosiš tako dugo — možda 12 do 13 dana pre nego što će se nešto desiti.“

Tokom njenog štrajka, budnom su je držali laserski zraci i zaglušujuća muzika usmerena na njen šator od strane kontraprotestanata koji podržavaju gospodina Vučića. Njihov sopstveni kamp ispred Skupštine, postavljen pre nekoliko meseci, udaljen je svega nekoliko metara od njenog.

Srbija je duboko podeljena zemlja, rascepljena rastućim besom i nepoverenjem koje pojačava dezinformisanje. Rastrzana je između želje da se pridruži Evropskoj uniji i održavanja dugogodišnjeg savezništva sa Rusijom. Mnogi Srbi i dalje su ogorčeni zbog NATO bombardovanja Srbije 1999. godine zbog njenih agresija na Kosovu, tokom godina sukoba na Zapadnom Balkanu koje su usledile posle raspada Jugoslavije.

Optužbe i kontraoptužbe o pranju novca, uličnim prebijanjima i laganju rutinski su deo političkog diskursa, čak i na najvišim nivoima vlasti.

Odobrenje za izgradnju luksuznog Tramp hotela na mestu bombardovanog arhitektonskog spomenika u Beogradu, koje je prošlo kroz Skupštinu ovog meseca, povećalo je sumnju u vladinu korupciju i podstaklo proteste.

U vezi sa katastrofom na železničkoj stanici, srpsko tužilaštvo je optužilo najmanje 13 ljudi, uključujući dvojicu visokih državnih zvaničnika, za korupciju u vezi sa nekvalitetnim renoviranjem koje su radili kineski izvođači.

Ali sudovi još nisu osudili nijednog od osumnjičenih mesecima nakon podizanja optužnica, podstičući široko rasprostranjeni strah da smrt žrtava neće biti kažnjena.

U nedeljama posle katastrofe na železničkoj stanici, gospođa Hrka kaže da je bila previše šokirana da reaguje. Ali onda, gledajući televiziju u svom domu u Beogradu, videla je kako mladi ljudi koje je smatrala samo „decom“ izlaze na ulice i traže pravdu za poginule.

„Odjednom sam ih samo pratila na ulicu“, rekla je gospođa Hrka tokom jednog od četiri intervjua za Njujork tajms prošle nedelje u njenom šatoru. „I evo me opet, na ulici.“

Njen sin, Stefan, radio je kao radnik na održavanju u jednoj firmi u Novom Sadu kada je poginuo.

„Bili smo veoma bliski i uvek smo želeli da gledamo stvari pozitivno, jer smo živeli u teškoj situaciji“, rekla je gospođa Hrka. „On je počeo da radi i pomagao mi je da ne moram da radim toliko poslova. Rekli smo jedno drugom da ćemo uvek biti srećni sa onim što imamo, i bili smo.“

Kada je bila mlađa, želela je da bude kozmetičarka, i čak tokom štrajka glađu, njeni nokti bili su nalakirani u nijansi svetlucavo ružičaste boje. „U budućnosti, ako sve ovo bude dobro“, rekla je, „volela bih da napravim fondaciju koja će nositi Stefanovo ime, i ta fondacija će onda pomagati svoj deci.“

Dobronamernici, uključujući sveštenike, donosili su molitvenike, cveće, verske ikone i druge poklone u njen šator. Ali gospođa Hrka priznaje da ne vidi jasan kraj protesta. „Ne znam — šta god Bog kaže“, rekla je. „U Božjim je rukama.“

Gospođa Hrka ne želi da govori o svom mlađem sinu iz straha da će ga bezbednosne službe targetirati, ali sebe vidi kao majku studentima koji vode proteste.

„Ako moram da umrem da bi sva deca mogla da žive slobodno i da Srbija bude slobodna, spremna sam“, rekla je.

Ako gospođa Hrka umre od štrajka glađu, „to bi mogla biti prelomna tačka“ nakon godine tinjajućih, ali uglavnom mirnih protesta, rekao je Raša Nedeljkov, programski direktor Crte u Beogradu.

Gospođa Hrka i ostali demonstranti takođe pozivaju na vanredne izbore kako bi se zamenio gospodin Vučić, koji je na vlasti kao premijer, a zatim predsednik od 2014. godine. On ne pokazuje nikakvu nameru da odstupi.

Vučić: „Ja sam zabrinut za gospođu Hrku, a oni nisu“

U jednosatnom intervjuu u njegovoj kancelariji u četvrtak, gospodin Vučić se zakleo da će „pokazati da pravda postoji u zemlji“ i da će pozvati na odgovornost svakoga ko je odgovoran za malverzacije u izgradnji železničke stanice. Ali rekao je da je na sudovima, a ne na njemu, da vode istrage kako bi se izbegao bilo kakav izgled vladinog mešanja.

Takođe je negirao da bezbednosne službe zastrašuju i proizvoljno pritvaraju demonstrante, kako su naveli zvaničnici EU.

Gospodin Vučić je bio pažljiv da ne kritikuje gospođu Hrku. Ali je sugerisao da se ona koristi kao najnovija figura u godinama protesta političkih protivnika koji traže njegovo svrgavanje. (Gospođa Hrka je rekla da je odluka da stupi u štrajk isključivo njena. „Niko me nije naterao na ovo“, rekla je.)

„Nadali su se da će Dijana Hrka umreti i onda će svi kriviti mene“, rekao je gospodin Vučić. „Brinem o njoj“, dodao je. „Zabrinut sam za nju, a oni nisu.“

Gospodin Vučić je rekao da je prošle nedelje zvao gospođu Hrku da pokuša da je ubedi da ponovo jede. Umesto toga, razgovor je još više produbio njihove podele.

Čak su i zvaničnici koji podržavaju gospođu Hrku tražili od nje da prekine štrajk.

„Ako nastavi, ovo je kao samoubistvo“, rekao je Dragan Đilas, opozicioni lider u Skupštini. „Veoma sam tužan zbog toga.“

Drugi kažu da ih inspiriše. Još jedan antivladin demonstrant i njegov tinejdžerski sin započeli su štrajk glađu, mada je dečak u međuvremenu nastavio da jede.

„Dijana je majka koja je mnogo pretrpela i htela je da bude sa čitavim pokretom jer je izgubila dete“, rekao je Vladimir Štimac, bivši profesionalni košarkaš koji je nedavno bio priveden od strane policije zbog učešća na protestima.

„Zaista sam zabrinut za njeno zdravlje, ali niko od nas ne može da joj oduzme autonomiju“, rekao je.

"Deca gledaju u mene, zajedno smo jači"

Jedanaeste noći njenog štrajka glađu, gospođa Hrka je odvedena u medicinsku kliniku od strane njenih pristalica i lečena zbog dehidracije nakon što se osetila slabo i pao joj je pritisak.

Nekoliko stotina pristalica okupilo se ispred njenog šatora u tihoj bdenju sa svećama koje je trajalo najmanje 15 minuta. Zatim je masa počela da skandira „Dijana Hrka“ — žamor koji je prerastao u povik.

Gospođa Hrka se vratila nekoliko sati kasnije. Sledećeg jutra u svom šatoru, dvanaestog dana štrajka, delovala je ispijeno i bledo, ali je zvučala snažnije nego dan ranije.

Rekla je da neće odustati.

„Deca gledaju u mene“, rekla je. „Kada su započeli proteste, policija je pokušavala da ih uguši, da uguši proteste. Ali onda, sa mnom, zajedno, mi smo jači.“

(Njujork tajms)