Nikola Vrzić: Ako s Putinom mogu da se sastaju Erdogan i Orban, lideri zemalja koje su članice NATO, zašto ne bi mogao i Aleksandar Vučić? I koji to državni susreti mogu biti važniji od sastanka BRIKS-a?

Kroz mesec i po dana, kad u Kazanju bude počinjao samit BRIKS-a a Beograd bude proslavljao osam decenija oslobođenja od nacista, moći će da se nasluti koliko je Srbija danas slobodna od njihovih potomaka.

Izvesni entitet iz Brisela, portparol Evropske komisije koji se trenutno zove Peter Stano, otkrio je ovih dana ključan podatak za razumevanje srpske (geo)politike 21. veka, skoro beznadežno zaglavljene između težnje da bude slobodna i pritiska da se na to ne usudi.

Stano je, naime, prenelo zapovest da odnosi (Srbije) sa Rusijom ne smeju da budu normalni nego moraju da budu nenormalni kao što su njihovi. Oglasila se tim povodom i naša tradicionalna Nemačka pretnjom da će nastavak saradnje s Rusijom izazvati prekid evropskih integracija Srbije, o čemu nas je obavestio šef Spoljnopolitičkog odbora Bundestaga Mihael Rot koji se identifikuje kao Evropljanin, feminista i ljubitelj slobode, samo ne naše da radimo kako sami smatramo, a posle Rota i još jedan briselski primalac plate na račun evropskih poreskih obveznika Ana Pisonaro, koja je u ime Evropske komisije bila nadležna da nas uceni: ili dobri odnosi s Rusijom, ili pomenuti novac evropskih poreskih obveznika.

I potpredsednik Vlade Srbije Aleksandar Vulin je u sredu u Vladivostoku predsedniku Rusije Vladimiru Putinu rekao da Srbija trpi ogroman pritisak Zapada zato što nije samo strateški partner nego i saveznik Rusije.

A isto je – da Srbija trpi pritiske i ucene kako bi uvela sankcije Rusiji i usput priznala samoproglašenu nezavisnost Kosova – primetio i ruski šef diplomatije Sergej Lavrov.

I još je rekao da BRIKS ne postavlja preduslove ove vrste nego svojim sadašnjim i budućim članovima ostavlja slobodu da budu gde god još hoće.

I to je onaj ključni podatak o geografskom i političkom položaju Srbije, potvrđen sa svih strana koje se na tu temu nešto pitaju. Dakle: samo jedna strana s kojom je Srbija suočena spremna je na saradnju bez uslova. Ona druga strana, kojom je Srbija nažalost okružena, spremna je samo na saradnju na ispunjavanju svih njenih uslova.

To je razlika između slobode i neslobode. Preciznije: stepen naše saradnje s Rusijom predstavlja meru naše slobode. Što više sarađujemo – slobodniji smo. I obrnuto, zato što nam naređuju da ne sarađujemo uopšte; ovo iz prostog razloga što postupanje po naređenju očigledno nije simptom slobode nego potčinjenosti.

Pa u takvom kontekstu treba tumačiti i poziv predsednika Rusije Vladimira Putina predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću, koga je svojevremeno odlikovao Ordenom Aleksandra Nevskog, da prisustvuje samitu BRIKS-a u Kazanju u Rusiji od 22. do 24. oktobra. Pozvao ga je (i) javno, tokom razgovora s potpredsednikom srpske vlade zaduženim za praćenje stanja projekata iz delokruga više ministarstava i posebnih organizacija vlade u koordinaciji sa predsednikom republike – to je pun naziv funkcije Aleksandra Vulina - da pozivnica slučajno ne bi bila zagubljena negde u diplomatskoj pošti. Baš kao što je dvadesetak dana ranije, takođe u razgovoru s Vulinom, i Sergej Lavrov uputio otvoreni, javni poziv svom srpskom kolegi Marku Đuriću i predsednici Skupštine Srbije Ani Brnabić.

To je ispružena ruka Rusije za slobodnu saradnju sa Srbijom, bez recipročnog zahteva Srbiji da ne sarađuje koliko mora i sa neprijateljima Rusije.

Uzimajući u obzir pomenute pritiske kojima je izložena, na Srbiji je sad da odluči kako će uzvratiti na ove pozive da sarađujemo i one pretnje da ne sarađujemo.

Šta učiniti u takvoj situaciji? Odgovor je, naravno, očigledan bar koliko i nije lak s obzirom na sve okolnosti.

Ipak, ako s Putinom mogu da se sastanu i NATO članovi s ograničenim suverenitetom u odlučivanju kao što su predsednik Turske Redžep Tajip Erdogan i premijer Mađarske Viktor Orban, zašto ne bi mogao predsednik Srbije Aleksandar Vučić koji to nije? Ako ništa drugo, primeri ove dvojice predstavljaju valjan presedan, to jest zgodan izgovor pred njihovim NATO šefovima i zahtevima koje nam upućuju putem onih entiteta iz Brisela i feminista iz Bundestaga.

Ali i mimo traženja prigodnih opravdanja za odlazak na samit BRIKS-a, postavlja se kudikamo ozbiljnije pitanje ima li uopšte  Srbija pravo da propusti odlazak na skup na koji je pozvana kao malo koja druga zemlja na svetu; istina, i svojom zaslugom utoliko što se drznula da bude jedina u Evropi koja nije uvela nikakve sankcije Rusiji. BDP-om merenim paritetom kupovne moći, prema podacima Svetske banke, na BRIKS-u u Kazanju će biti prva, treća i četvrta ekonomija sveta, tu su i bogataši kao što su Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati s kojima imamo izuzetnu saradnju u raznim oblastima, uostalom, da ne nabrajamo, u redu za BRIKS stoji i još više od 30 zemalja… I kako se, onda, isplati ne otići na takav skup? I da li može da bude bilo kakvih važnijih susreta u ovom terminu…

Većina u BRIKS-u i njegovoj orbiti pritom nije priznala samoproglašenu nezavisnost Kosova i Metohije i još manje nas na to prisiljavaju kao što to čine Evropska unija i njene najvažnije članice; što eventualni neodlazak na jednu stranu zarad odlaska na drugu čini još šizofrenijim u odnosu na još važeći Ustav Srbije i njegovu Preambulu.

No nije u pitanju ni samo prošlost koja Kosovo čini srcem Srbije nego i budućnost. Izveštaj o ključnim tehnologijama budućnosti Australijskog instituta za stratešku politiku koji finansiraju australijsko, američko i britansko ministarstvo odbrane i srodne dobrotvorne ustanove, pokazao je da Kina u odnosu na Ameriku – BRIKS u odnosu na NATO, takoreći – od 64 najvažnije tehnologije za budućnost prednjači u 57 oblasti, dok je pre samo dvadesetak godina vodila u samo tri. Trend je evidentan i lako je uočiti čija je budućnost. Što znači da borba za Visoke Dečane, Gračanicu i Pećku patrijaršiju predstavlja i borbu za napredne čipove i nanotehnologiju, jer sve je deo istog paketa, na jednu ili na drugu stranu.

Ako i zna u ovom trenutku svoju odluku o odazivu na poziv predsednika Rusije, predsednik Srbije je rešio da je još ne obelodani. Kako je najavio, to će nam reći negde uoči proslave 80. godišnjice oslobođenja Beograda od nacista. Pre 10 godina, po onom pljusku, vojnoj paradi za tu okruglu godišnjicu prisustvovao je Vladimir Putin. Ovom prilikom on će biti opravdano odsutan, ali su se zato predsednik Srbije Aleksandar Vučić i ambasador Rusije u Srbiji Aleksandar Bocan-Harčenko dogovorili o zajedničkom obeležavanju srpske i ruske pobede koja nam je donela slobodu. Pa bi, u to ime naše slobode i zajedničke borbe za nju, bilo lepo da istu priliku iskoriste i za planiranje puta visoke srpske delegacije u Kazanj.

Tim pre što bi eventualno odustajanje od tog puta bilo shvaćeno kao signal naše slabosti. Iza čega će onda, po prirodi stvari, samo uslediti novi pritisci da bismo popustili ponovo. I to baš sad, kad smo dobili otvorenu pozivnicu da se, bez ikakvih uslova, pridružimo onom svetu bolje budućnosti…

(RT)