Никола Јовић: Делује да деценијама већ “како Израел оком, САД скоком”. Русија и Кина не смеју дозволити пад режима у Техерану

 БЕОГРАД – Потенцијална промена власти у Техерану и неутралисање Ирана као претње са геополитичке мапе били би погодни и за Израел и за САД; за Израел би наступио “инстант” ефекат где би њихов последњи и највећи ривал у региону био отклоњен чиме би читав регион Блиског истока фактички ставили под своју контролу, а за САД би победа, пак, била у нечему другом – у неутрализацији важног, умногоме кључног савезника Русије и Кине, објашњава политиколог Никола Јовић.

Јовић се у разговору за портал “Симптом” осврнуо на последње трауматичне и узавреле догађаје у Ирану у светлу могуће америчке интервенције (агресије) на Исламску Републику, скривених и нескривених амбиција двојца Израел–САД, те опасности разбуктавања већег и потенцијално врло рискантног рата која бди над целим подручјем Блиског истока.

У читаву једначину уводи и “фактор Епстајн” тј. најновију туру тајних фајлова који су у САД изашли на видело, а тичу се и наводних умешаности и веза председника Доналда Трампа са неосуђеним а оптуженим сексуалним преступником, Џефријем Епстајном, што би, како каже, могло “убрзавати ствари”. (Највећи пакет докумената у вези са Епстајном објављен је у петак и има три милиона страница, 2.000 видео-записа и више од 180.000 фотографија. Епстајн, амерички милијардер јеврејског порекла, оптужен је иначе пред федералним судом на Менхетну за трговину малолетницима у сврху сексуалне експлоатације, а по званичној верзији, у затвору је, чекајући суђење, извршио самоубиство.)

Судећи по свим до сада доступним информацијама, наводи Јовић, Епстајн је био сарадник Мосада, израелске тајне службе…

“[…] и сада председник Трамп, и сам обилато помињан у датим фајловима, “мора” да покреће нову рунду ескалације са Ираном, не би ли скренуо пажњу домаће (и светске) јавности са сопственог присуства у фајловима и не би ли удовољио жељама (израелског премијера) Бењамина Нетањахуа, који жели да “заврши посао” са Ираном као последњом препреком израелској хегемонији у региону. У том смислу, читав свет је на неки начин талац чињенице да су САД талац израелског лобија у САД и Израела уопштено”, назначио је политиколог.

Управо са стране гледано делује да деценијама већ “како Израел оком, САД скоком”, као и да јеврејска држава никада стварно није суочена са неким разарајућим последицама свог деловања, највише у односу на Палестину (нпр. последњи застрашујући рат у Гази).

ИЗРАЕЛ ПУНОМ ПАРОМ КА ПРОЈЕКТУ “ВЕЛИКОГ ИЗРАЕЛА”

Упитан како види понашање Израела у дугом трајању, саговорник истиче да Израел, једноставно речено, “ради све што тренутно може и без застоја спроводи своје планове и зацртане циљеве у региону (пројекат “Великог Израела”), не обазирући се превише на мишљење “међународне заједнице”, УН, Савета безбедности нити било кога другог”.

“То је све могуће пошто имају заштиту и свесрдну подршку и помоћ (и даље, упркос свему) светске силе број један, САД. Генеза развоја и раста израелског утицаја на Вашингтон је дуга и конзистентна, те свакако неспорна.”

На питање како је доживео недавне протесте у Ирану, отпочеле 28. децембра прошле године услед лошег економског стања и тешкоћа, тј. пада животног стандарда становништва, који су испрва били мирни и у складу са законима државе, да би касније постали агресивни, насилни и убилачки, при чему Запад, предвођен САД, оптужује званичне власти Ирана за наводно исказану претерану репресију према демонстрантима, а Исламска Република Израел и САД за мешање у унутрашње ствари државе, те “подстицање насиља и тероризма”, Јовић каже “истина је, као и увек, негде на средини”.

“Јасно је да у Ирану постоје оправдани разлози за протесте (као, уосталом, и било где друго на свету), али је исто тако јасно да сваки вид аутентичне побуне људи у Ирану (макар започео око нечега што није “чисто” политичко питање, попут раста цена и сл.) одмах искористе геополитички непријатељи иранског режима и преко своје екстензивне мреже шпијуна и сарадника унутар Ирана радикализују протесте и поспешују унутрашњу нестабилност, са крајњим циљем свргавања тренутног режима по принципу свргавања Мосадека 1953. године.

“То не значи, наравно, да ирански режим сам по себи не користи често и прекомерно силу против сопственог становништва, пошто је у непрестаној борби за опстанак на власти од устоличења 1978. године и крајње параноичан према сваком виду исказивања незадовољства на улицама (донекле разумљиво с обзиром на турбулентну историју Ирана у 20. веку).”

Јовић додаје да у Ирану, узевши у обзир његов геополитички положај и светски значај (не само за САД и Израел већ и за Русију, Кину и друге), ниједно питање не може да остане “локално” и да се тиче само њих, већ се све користи за више геополитичке циљеве спољашњих актера.

ЗА РУСИЈУ ИРАН ЦЕНТРАЛНИ СТУБ СТАБИЛНОСТИ; КИНИ КЉУЧАН ПАРТНЕР

Управо стога гледано, ако се проматрају интереси свих светских сила укључених у то подручје, упитан је ли режим ајатолаха у Техерану једна од последњих брана даљем продору САД према истоку, уласку у тзв. меки трбух Русије и додатном “обуздавању Кине”, те каква би се порука послала евентуалном америчком интервенцијом управо Русији и Кини, које су виђене као традиционални војни и економски, стратешки партнери Ирана, саговорник каже да је за Русију ствар јасна – Иран је интегрални део БРИКС-а, централни стуб стабилности у централној Азији који (ин)директно штити руске јужне границе и пространства, који би распадом Ирана на више мањих државица и започињањем те преливањем конфликта унутар земље и на околне државе био жестоко уздрман.

“ВЕРУЈЕМ ДА ЋЕ МОСКВА И ПЕКИНГ ЕКСТЕНЗИВНО БРАНИТИ РЕЖИМ У ТЕХЕРАНУ”

Стога, додаје, Москва “не сме” да дозволи пад режима у Техерану, не због Ирана, него због себе.

Када је у питању Кина, каже “Пекинг још мање”, објашњавајући да Кина из Ирана увози око 15 одсто својих нафтних потреба, док из Венецуеле увози око пет одсто.

“Дакле, ако падне и Иран (попут Венецуеле), и ова петина кинеског увоза нафте ће бити под директном контролом САД, поред чињенице да је малтене апсолутна већина земаља од којих Кина увози нафту под контролом САД. То би за Кину, узев у обзир и контролу свих поморских рута које иду ка њој, значило геополитичку замку и пакао; дакле све што увози, све што иде ка њој, контролише њен главни геополитички ривал. Русија би ту краткотрајно профитирала јер би Кина могла надоместити иранску нафту додатним увозом руске, али би та ситна добит за Русију била недовољна да компензује нестанак Ирана са мапе савезника. Стога верујем да ће и Москва и Пекинг екстензивно бранити режим у Техерану”, истиче Јовић, закључујући да ако, пак, тако не буде, и то ће бити неки знак – да је идеја мултиполаризма кроз БРИКС, ШОС и друге организације и иницијативе готова, те да свака држава води рачуна о себи и гледа искључиво своје интересе, а о мултилатералној сарадњи нема ни речи.

Јовић је српски политиколог млађе генерације са значајним професионалним опусом и ангажовањем како у домаћој тако и у међународној периодици.

(Симптом)