Nemanja Rujević: Sistem se raspada kao buvljak na pljusku

 Gledao sam dnevnik javnog nam servisa pre neki dan. Počelo je događajem iz Niša gde su neki građani jajima udarili na tzv. gradonačelnika.

Prešlo se na izveštaj o poseti predsednika domaćinima u zabačenom selu. Reporterka je pedantno nabrajala koliko je jaganjaca i prasića obišao predsednik, domaćini su hvalili da stočarstvo nikad bolje nije stajalo! To je pojelo pola dnevnika.

Vratimo se Nišu. Onde je gradonačelnik „pohovan“, što je novi sleng za gađanje jajima i koječim. Uz opise „stravičnog“ nasilja, u režimskim medijima prikazane su modrice jedne niške naprednjakinje, navodno pogođene kamenicom u slepoočnicu. „Fašizam“, uskliknuo je Alo na naslovnoj, „Đilasovci lomili kosti narodu“.

RTS je uštirkaniji. Natapirana spikerka i njen glas koji slušamo desetljećima ulivaju dozu zvaničnosti. Dok je čitala naslove, stvar je ilustrovana snimkom „pohovanja“, ali je ispisan kajron: „Kamenjem na neistomišljenike“. Kad nema snimka tobožnjih kamenica, daj jaja, napisaćemo da su kamenice.

Nevinom gledaocu dnevnika – a takvih izgleda još ima jer da ih nema ne bi bilo ove propagande – treba tumač za erteesovski. Recimo, našem je javnom servisu dva dana trebalo da javi kako je ispred njihove redakcije žandarm dlanom razbio lice policajcu u civilu, za šta su optuživani studenti. Pa i kad je to javio, RTS je toliko zakukuljio da se bez pomoći tumača ne razabira.

Ali, to znamo. Ovde me zanima otkud beše ispisano da su gađani – „neistomišljenici“?

Neistomišljenik je, sama reč kaže, osoba drukčijeg mišljenja od neke druge osobe. Ako mislim da je bolja republika, a neko monarhija – onda smo po tom pitanju neistomišljenici. Majica je lepa ili ružna, porezi treba da budu niži ili viši i tako dalje.

Preduslov neistomišljeništva je da se na obe strane kako-tako, barem na rudimentarnom nivou – misli. O samom mišljenju se može dati cinična definicija da je ono kao dupe – svako ga ima. Ili produhovljena Dekartova „mislim, dakle jesam“.

Društvo bez sudaranja mišljenja bilo bi siromašno društvo u kojem ili niko ne misli ili svi klimoglave pred jednim mišljenjem kakvog vrača, despota, partije, svejedno. Društvo u kojem nema dva, tri ili sedamsto stavova da jedni sa drugima nekako komuniciraju bilo bi društvo u kojem prevagu ne može odneti najracionalniji stav, najzrelije mišljenje, najbolja ideja, dakle društvo koje ne može napred.

O čemu dakle neistomisle ljudi sa jajima u višemesečnom buntu sa jedne strane, a sa druge niški naprednjaci ili topovsko meso esenesa koje je probdelo vikend na opsednutim pijačnim štandovima ili oni svatovi u Pionirskom parku?

Nisu li razlike otišle dalje od nivoa mišljenja? Ne dalje u nekakvoj gradaciji, nego u sasvim drugu sferu koja više sa mišljenjem nema veze? Neko bi rekao u civilizacijsku, ali ovaj kolumnista se čuva rasističkih razdelnica.

Šta je na jednoj strani okupljalo, a onda galvanizovalo raznorodnu masu oko prvog među nama, masu od koje je ovaj izdeljao mašineriju hezbolahovskog tipa – sveprisutnu, sveodlučujuću, doduše lišenu bilo kakve ideologije ili, ako hoćete, mišljenja?

Otkud sada jaja trpe lokalni satrapi esenesa koliko i njihova boranija-pešadija, to jest ona šaka koja je još tome spremna da se izloži? Otkud tu pokoji pretorijanac iz sitnog kriminalnog miljea, otkud neki Branko „kralj obrva“ da sa Instagrama laže i preti studentima? Otkud medijski kopljanici-udarnici na jednoj strani sa ubogim starijim sugrađanima koji gutaju njihove laži?

O čemu svi ti ljudi misle isto e da bi onda bili nekakvi „neistomišljenici“ drugoj strani?

Ni o čemu. Njih su pod istu kapu skupili sistem, instrukcija, dogma, korupcija, teror institucija, represija što ubija. Da bi pod tom kapom bili, neki su postavljeni za tender-dahije, drugi kupljeni na sitno, treći ucenjeni, četvrti omađijani sa glajhšaltovanih medija.

Naizgled je paradoksalno što su u tom bloku, koji se sada osipa, dve klase koje bi, da se išta misli, bile suprotstavljene – novokomponovani bogataši-mafijaši i ljuta sirotinja. Ne samo da ih ne vezuje nekakvo „mišljenje“, već ni goli interes!

Možda ih vezuje potreba ili varljivi osećaj potrebe za iščašenom vrstom stabilnosti – da sistem opstane kako bi opstale njihove pozicije. Pa kome milioni sa tendera, kome jadne penzije, ali barem ima penzija! A ako sistem padne pa ukinu penzije? Tako kažu na Pinku.

Naspram njih su ljudi – opet razni i u malo kojem mišljenju jedinstveni – kojima je dosta sistema nepravde, ortakluka, pljačke, javašluka i seksualnog opštenja sa zdravim mozgom. Ljudi koji više ne pristaju na ovo i koji već na organskom nivou poimaju šta je ovo, bez nekih definicija i mišljenja. Koji ne misle nego kožom osećaju da ovo ugrožava opstanak svega.

Da je stvar neistomišljenja, drukčije bi sve izgledalo. Još bi se smatralo po televizijama, psovalo po Tviteru i pripito baljezgalo po slavama. I sistem bi bio netaknut, a ovako se raspada kao buvljak na pljusku. Kao ljuska sirovog jajeta.

(Danas)