Nemanja Rujević: Nekoliko potpitanja studentima

 Kolumni nisam dao ime bez veze. Vaservaga je zgodna alatka jer se njom meri jesu li stvari pod konac.

Kad bi sve takve bile, onda nam vaservage ne bi trebale. Merenje društvenih i političkih prilika uglavnom pokaže iskošenost. Nekad vaservaga i ne treba – vidi se na kilometar.

Zbog raznih iskošenosti i iščašenosti su studenti i narod već pet meseci u buni.

Što duže buna traje, sve je teže i njoj samoj prići bez vaservage. Kad sam prvi put osetio potrebu da opštenarodni ustanak proverim vaservagom, mnogi su mi iz naše čaršije govorili – u pravu si, ali nije vreme! Sad se pumpa!

To jest, pumpa se bez potpitanja. A šmrk je naprava genijalna, ali sirova, bez finese vaservage. Poražavajući je stepen u kojem čaršija, sve do sedokosih profesora, podilazi studentima u strahu da i dobronamerna kritika ne bude shvaćena kao totalna.

Daleko bilo – da ne bude da nešto savetuješ sa visine, prisvajaš protest. Ili još gore, da ne ispadneš ćaci!

Ali ko bi pri zdravoj pameti mogao da u totalu kritikuje studente? Ko ima pravo da se u njih razočara? Ta oni su uradili što niko nije, digli su narod! Nisu nježan cvijet koji ne ume da podnese kritiku, naprotiv – oni su plenumima vratili rasprave u modu!

Šta hoće studenti? Misle li da je ovoliki narod na ulicama zbog njihovih sada već šest zahteva? Da bi školarine bile dvesta evra jeftinije? Imaju li dovoljni cigli da se ograde od svih i svega?

Ima li Srbija opoziciju? Ne nominalnu, nego takvu koja shvata istorijski trenutak? I koliko je u tom trenutku nebitan njihov tvit u kojem opet nešto otkrivaju i skupljaju lajkove glumeći istraživačke novinare? A koliko je bitno da zaborave međusobice i sujete pa se dogovore nešto?

Šta hoće ovaj narod? Da večno šeta? Da aplaudira našoj mladosti? Da se jednog dana svega seća sa ganućem ili da se nešto zbilja promeni? Koliko je spreman da se žrtvuje?

Da stvar bude gora (ili ipak bolja?), režim se raspada kao buvljak na pljusku. Za njih je postao poduhvat da nađu par ljudi za pijačni štand. Misija je da organizuju govor prvog među nama u kakvom seoskom domu kulture u kojem nije bilo sadržaja još od igranki u SFRJ.

Ali, ko će ih takve, bogate, debele, ogrezle u lopovluk, načete – gurnuti sa političke litice? Kako? Kada?

Možda sam prenaglio. Možda nemaju svi isto na umu. Možda postoji negde građanin koji protestuje, ali misli da je naš predsednik dobar, a režim popravljiv. Koji, eto, samo hoće da se ispune zahtevi naše divne omladine i da poneko odgovara za nadstrešnicu, pa da se vratimo u redovno stanje.

Takvog građanina još nisam sreo, što ne znači da ga nema.

Možda postoji student koji, tražeći da „institucije rade svoj posao“, veruje da je to moguće dok je ovog režima. Da će policajci, tužioci, sudije odnekud dobiti serum hrabrosti i profesionalizma. Ama čak i kad bi tako bilo, onda bi morali odmah vlast da pohapse i pošalju u Zabelu!

Stvarno, možda se ne razumemo. Možda ima pokoji sanjar sa Filozofskog fakulteta koji misli da se država može voditi zborovima. Da može republika bez izbora i bez politike.

Rekao bih da je zahtev normalna država. Po Ustavu i zakonima i još bolje od toga – država za ljude.

Ako je preduslov takve države da ova vlast ode, a da nadalje svaka vlast bude smenjiva – zašto studenti to ne kažu tako? Zašto ne traže uslove pa slobodne izbore? Čemu impliciranje, okolišanje, pa još i njihove međusobice i prepucavanja saopštenjima?

Šta je prepreka da studenti – ne zato što su društvu nešto dužni, nego zato što jedino njima društvo veruje – okupe sve koji bi radili na tom cilju? Da poređaju korake, jedan, dva, tri. Tražimo to, to i to. Do tada i tada.

Bez reprize reprizine reprize skupova po univerzitetskim gradovima gde se onda ljudi raziđu u noć, svako svojoj kući, ganuti doživljajem i sa jakim slikama za Instagram.

Ali, zahtevi su banalni, rubni, daleko od suštine. Suština nije ni u političkom stavu, nego u stavu koji političke stavove uopšte omogućava – naime da Srbija bude demokratska država utemeljena na Ustavu koji garantuje slobodne izbore. Ko iza toga ne može da stane, taj u borbi nije ni potreban

Ima li tog majčinog sina – u opoziciji, nevladinom sektoru, među sindikalcima – ko bi smeo da odbije poziv studenata? Poziv u svojevrsni Squid Game, gde niko neće stradati, ali niko ne sme da mrdne dok se ne skuje dogovor i dok ne počne da se dela.

Kažu, ali studenti su sami raznih političkih stajališta! Drže se najmanjem zajedničkog imenitelja, a to su njihovi zahtevi!

Ali, zahtevi su banalni, rubni, daleko od suštine. Suština nije ni u političkom stavu, nego u stavu koji političke stavove uopšte omogućava – naime da Srbija bude demokratska država utemeljena na Ustavu koji garantuje slobodne izbore. Ko iza toga ne može da stane, taj u borbi nije ni potreban.

Godina na fakultetima curi. Moraće da se ponovi. Možda studenti zato misle da imaju vremena barem do oktobra.

Ali, sat kuca tika-taka. Vreme je faktor. Ljudi ne mogu toliko dugo napumpani na tri bara. Nastavnici nisu mogli bez plate. Ljudi posustaju. Uvek je tako bilo jer su samo ljudi.

Istina, zato što su samo ljudi, zato i nisu baš pod libelu. Nesavršeni. Sujetni. Teško im je da sednu zajedno. Podozrevaju. A opet, ako je pobuna išta pokazala, to je da ljudi umeju da budu najbolja verzija sebe. Sad to treba više nego ikad.

(Danas)