Надежда Миленковић: Ако и не знамо које је тачно оружје употребљено, добро знамо ко је главни "оружар"

 Можда никада нећемо сазнати шта се тачно десило пред крај петнаестоминутне тишине на београдском протесту али, ако је до државних органа – сигурно је да нећемо сазнати. Министар полиције није рекао да ће догађај испитати већ само да је употреба „звучног топа“ незаконита, као да то нисмо знали и без њега још одонда кад је ту справу власт покушала да протури кроз закон који је ипак повучен. За разлику од нареченог министра, јавни тужилац је био речитији: његова служба ће испитати не шта је изазвало паничну реакцију људи, већ ко је све то снимио и емитовао чиме је изазвана паника у јавности. А кад то изјаве надлежни, наравно да ће једини ненадлежни објаснити да је то само опалила „антидрон пушка“.

Да смо Шерлок Холмс ми бисмо вероватно рекли: елементарно, мој Вотсоне и пробали да дедукцијом сами закључимо макар ко је имао мотив и прилику, ако већ не знамо и оружје. Полазећи од општег ка појединачном, опште је познато да је Председник Србије најавио сценослед – насиље на улицама, незаконито упадање у институције и државни удар. Пошто се ништа од тога није десило, а ближило се време његовог наступа на телевизији, морало је нешто да се предузме како не би испало да је слагао и да је непотребно (осим што је и незаконито) опколио самог себе живом силом, механизацијом, рововима, металним оградама, каменицама и помичним клозетима. Јер, признаћете, то је прилично недостојно репутације најнеустрашивијег председника на свету, ако се покаже да није било ни претње а камоли опасности. Сигурно да је имао још мотива, али рецимо да је овај најадекватнији тренутку. Што нас доводи до другог елемента: прилике.

(От)прилике у исто време, са друге стране забарикадираног Председништва, штитовима оклопљена полиција се повукла са будућег бојишта, улична светла су се погасила, постројила се повелика група Н.Н. лица која су се под црвеним береткама и црним капуљачама данима кочоперила по квазистудентском кампу. Мизансцен постављен, реквизити распоређени, глумци нашминкани (јесам ли написала „нашмркани“, грешка). Само радња никако да крене ка логичном расплету.

И тада се појавио Деус еx мацхина, назван тако по Еурипиду, старогрчком трагичару, који је, гле коинциденције, често коментарисао политичка збивања, а у представама користио неку машинерију налик крану да би ствари унео на сцену. Само што код нас на делу није био „бог из машине“, некаква појава или догађај који би се без логичног објашњења неочекивано створили ниоткуда и лако решили проблем. Ако је нешто и дејствовало по људству, био је то Диаболус еx мацхина, у позоришту познат као ђаволска сила која се појави изнебуха не би ли поправила позицију зликовца и покварила шансе главног јунака.

Тако да, ако и не знамо које је оружје употребљено, знамо главног оружара.

(Пешчаник.нет)