На данашњи дан пре 23 године убијен Зоран Ђинђић

 БЕОГРАД - Данас се навршава 23 године од када је у атентату надомак улаза у зграду Владе Србије у Немањиној улици убијен Зоран Ђинђић, председник Владе, лидер Демократске странке, прва личност ДОС-а.

У сам врх политичког живота Србије избио је петооктобарским променама 2000. године, када је Слободан Милошевић изгубио на изборима, да би се на челу Владе нашао 25. јануара 2001. године. Претходно, извршна власт у Србији имала је прелазну форму кабинета Миломира Минића, од 25, октобра 2000. до 25. јануара 2001.

Демократску странку је предводио од јануара 1994. када је на тој позицији заменио Драгољуба Мићуновића. Највиша службена функција коју је раније имао био је краткотрајан положај градоначелника Београда, од фебруара до септембра 1997. године.

Ђинђић је рођен у породици војног лица, у Босанском Шамцу, 1. августа 1952. године, а по оцу, пореклом је био из Топлице. Детињство је провео у Босни, где је започео и средњу школу, у Травнику. Последња два разреда завршио је у Београду, у Деветој гимназији.

Стицајем околности до високошколског образовања је доспео у време када је универзитет врио под утиском бурне 1968, а он се определио за студије у самом епицентру интелектуалних преиспитивања, на Филозофском факултету.

Брзо је запажен, како на настави тако и у студентским активностима. Такође, успело му је да се наметне у Савезу студената Филозофског факултета.

Суђено му је у Љубљани новембра 1974. године. Шесторицу тада процесуираних студената избавио је притисак међународне јавности, наводно иницијатива канцелара Савезне Републике Немачке, Вилија Бранта.

У студентским данима, а и годинама потом, био је опредељен за радикално леве политичке идеје и у том смилсу био је прави представник генерација '68. Осећао је извесну наклоност идејама Петра Кропткина, теоретичара анархизма, да би му потом водећи инспиратори били мислиоци Франкфуртске школе.

Студије на Филозофском факултету Универзитета у Београду окончао је 1974. године.

Уз помоћ професора Драгољуба Мићуновића школовање затим наставља у Немачкој, у Франкфурту, па у Констанцу, где је докторирао 1979. године са тезом "Проблеми утемељења критичке теорије друштва". Ментор му је био Јирген Хабермас, један од истакнутијих филозофа друге половине 20. века.

Вероватно под утицајем живота у Немачкој, у тој фази полако напушта радикално леве концепте опредељујући се ка идејама класичног либерализма. Између осталог, била је то преовлађујућа клима времена у доба урушавања Источног блока и глобалне победе Запада у такозваном хладном рату.

Био је архитекта окупљања ДОС-а, широке лепезе различитих политичких организација, која је доспела на власт петооктобарским превратом 2000. после избора крајем септембра када је коалиција ДОС добила највише гласова.

У тој фази бавио се и бизнисом, разним видовима трговине, са доста успеха.

По повратку у Југославију 1989. када је завладала атмосфера наде, међу оснивачима је обновљене Демократске странке, са групом од 12 интелектуалаца или јавних личности.

Пошто је на челу Демократске странке јануара 1994. заменио Драгољуба Мићуновића, постаје један од првака опозиције деведесетих.

Био је архитекта окупљања ДОС-а, широке лепезе различитих политичких организација, која је доспела на власт петооктобарским превратом 2000. после избора крајем септембра када је коалиција ДОС добила највише гласова.

Формално, он је тада био шеф централног изборног штаба и координатор промотивне кампање Демократске опозиције Србије (ДОС) за савезне изборе 24. септембра 2000. године.

На том таласу 25. јануара 2001. постаје председник Владе Србије, где ће остати до погибије у атентату.

Убијен је хицем у груди, 12. марта 2003. године у дворишту зграде Владе Србије, у 12.25 часова. Имао је тада 50 година

Убијен је хицем у груди, 12. марта 2003. године у дворишту зграде Владе Србије, у 12.25 часова. Имао је тада 50 година.

У земљи је затим проглашено ванредно стање и покренута акција "Сабља", која је претходно већ била припремљена у оквиру намераваног обрачуна са организованим криминалом. Убрзо су похапшени, па након троипогодишњег процеса и осуђени, чланови криминалне групе "Земунски клан", чији су припадници и сарадници били међу организаторима и извршиоцима убиства.

Према налазима истраге, односно пресуди, Милорад Улемек Легија, који је осуђен на 40 година затвора, наредио је Звездану Јовановићу, припаднику ЈСО, којом је Легија раније заповедао, да убије Ђинђића.

По општој оцени његова енергичност на путу европских интеграција, зашта је био недвосмислено опредељен, била је задивљујућа, и осетила се убрзо пошто је убијен.

Веровао је у брзе промене, општи преображај друштва на чијем челу се нашао, инсистирајући да је неопходан напор целокупне нације, свих грађана, како би убрзо заједно видели бољитак.

У том смислу запамћене су његове поруке: "Мото који ме вуче напред је - никад се не предај. Ако кренеш у претицање, додај гас. Ради оно што сматраш да је исправно, а не оно што ће већина да подржи" или "Ако данас не успемо, једини разлог смо ми сами" односно "Реформе су увек пливање уз воду. Реформе су увек сукоби са менталитетом, наслеђем, интересима, ентропијом и инерцијом".

У последњој фази посебно је био посвећен проблема Косова, с тезом да се мора пронаћи обострано прихватљиво решење којим Србија неће бити само губитник, што је довело до негодовања западних моћника.

Његову трагичну судбину извесно је одредила и чињеница да је био чврсто опредељен за коначни обрачун са организованим криминалом. Убијен је управо пошто је читав механизам законских и других мера у том смислу био припремљен.

Добитник је више међународних признања, попут немачке награде "Бамби" за 2000. годину у области политике, или признања Фондације "Полак" за допринос развоју демократије у Србији, која му је уручена у Прагу 2002. Још септембра 1999. амерички недељник "Тајм" уврстио га је међу 14 водећих европских политичара трећег миленијума.

На пољу интелектуалних прегнућа, бавио се и превођењем и писањем. Осим више политиколошких или филозофских есеја, аутор је књига: "Субјективност и насиље", "Јесен дијалектике", "Југославија као недовршена држава", "Србија ни на истоку ни на западу".

(Танјуг)