Miroslav Samardžić: Moramo zaustaviti rasprodaju privrednih i prirodnih bogatstava, reorganizovati državu i sprečiti njeno uništenje

Oslanjanje samo na neformalne aktivističke mreže skoro nigde u svetu nije dovelo do nastanka snažnih i održivih političkih platformi. Pobuna koja nije organizaciono strukturirana nema potencijal da preuzme vlast, posle eventualnog Vučićevog pada, da orijentiše i kontroliše državni aparat i nametne mu progresivan ekonomsko-politički program. Bez saradnje opozicionih stranka i studentsko-građanskog protesta Vučićev režim ne može biti oboren, kaže za portal Novi magazin politkolog Miroslav Samardžić, dobitnik nagrade “Đorđe Subotuić” za 2026.

Savez antifašista Vojvodine (SAV) doneo je uoči 7. Jula, Dana ustanka naroda i narodnosti Srbije i Dana Saveza antifašista Vojvodine, odluku da nagradu „Đorđe Subotić” za 2026. godinu dodeli politikologu Miroslavu Samardžiću. On je, naveli su, dugogodišnji borac za ljudska prava, prava sveta rada, građanski aktivista i antifašista iz Zrenjanina. Autor je stotine analiza, eseja i članaka  o društvenim i političkim temama. Na temu antifašizma primetio je, u razgovoru za Novi magazin, da je sa kolapsom političke levice krajem XX veka nestao i levi antifašizam. Restauracijom kapitalizma otvorila se perspektiva novom fašizmu, smatra sagovornik.

- Marksisti su tvrdili da je kriza kapitalizma dovela do propasti evropskog poretka država u Prvom svetskom ratu, nastanka fašizma u Italiji i nacionalsocijalizma u Nemačkoj. Čuvena je rečenica Maksa Horkhajmera: „Ko nije spreman da govori o kapitalizmu, mora da ćuti o fašizmu.“ Drukčije je sa liberalnim antifašizmom Čerčila, Ruzvelta ili Šarla de Gola. U fašističkim sistemima i ideologijama, za njih je problem bio samo ekstremni nacionalizam. Oni su negirali odgovornost kapitalizma za nastanak i razvoj fašizma – primećuje Samardžić.

Gde je antifašizam danas i kako se suočavamo sa savremenim oblicima fašizma, s obzirom na duboku podeljenost našeg društva i istorijski revizionizam?

Ako danas i ima antifašizma, on je liberalne orijentacije, jednako osuđuje i nacifašističke i komunističke pokrete i sisteme. Ipak, jugoslovenski partizani nisu se borili samo protiv okupatora i domaćih kvislinga, već i protiv predratnog nepravednog sistema. Danas, obnovljenom kapitalizmu ne odgovara revolucionarna dimenzija NOB-a. Za srpsku desnicu, levi antifašizam je problem ne samo zato što je antikapitalistički, već i stoga što je internacionalistički. Domaći istorijski revizionizam je akademska odbrana interesa novih pljačkaških buržoazija. U stranoj literaturi poslednjih decenija ocena NOB-a nije bitnije promenjena. U Jugoslaviji je postojao samo jedan atifašistički pokret – partizanski, koji je predvodila KPJ.  

Parola jugoslovenskog antišazima bila je “tuđe nećemo - svoje ne damo”. U procesima tranzicije skoro sve republike bivše SFRJ pretvorene su u kolonije globalnog kapitala. Možda najviše Srbija. Cilj revizionističke ideologije je potiskivanje sećanja na oružanu revoluciju, koja je obezbedila da, u jednom istorijskom periodu, ekonomska i prirodna bogatstva služe dobrobiti našeg stanovništva.

Šta je amblematično za Srbiju danas?

Srbija je ekstremno centralizovana država, ne samo u institucionalno-administrativnom pogledu. Materijalno bogatstvo koncentrisano je na malom delu urbanog prostora, posebno u Beogradu i Novom Sadu. Izrazite su regionalne razvojne asimetrije i mogućnosti za zapošljavanje i ostvarivanje socijalnih prava. Čitava područja Srbije, posebno ruralna, gube stanovništvo. Društvena promena neće nastupiti samo sa promenom vlasti. Moramo promeniti sistem. Jugoslovenski antifašisti dokazali su da se naši ljudi, u savezu sa drugim narodima koji su u sličnom položaju, mogu izboriti za pravedniji društveni poredak.

Srbija je više od godinu dana u dubokoj krizi. I pored najmasovnije mobilizacije građana vlast nije smenjena, konsolidovala se. Zašto?

Studenti nisu raširili poprište sukoba s problema korupcije na druge teme. Izostalo je dublje prodiranje u društvo otvaranjem pitanja koja pogađaju obične ljude. Pobunjeni i hrabri studenti nisu pokazivali spremnost da sarađuju sa drugim antirežimskim grupama. Ne može biti uspešan politički pokret koji ne nudi jasnu programsku alternativu. Studenti je još nemaju. Ali, ni drugi opozicioni politički akteri nisu je razvili. Na žalost, zbog gotovo kolonijalnog položaja Srbije, mi nemamo moć da sami odlučujemo o tome u kakvom sistemu želimo da živimo. Ipak, studentski izborni blok trebalo bi više da insistira na zadržavanju i obnovi javnog vlasništva nad ključnim privrednim granama, kao što su proizvodnja energije, infrastruktura i slično. Javna komunalna preduzeća ne smeju biti privatizovana. Više bi trebalo insistirati na poboljšanju stanja u zdravstvenoj zaštiti, smanjivanju regionalnih nejednakosti. 

Po mom mišljenju, cilj protesta trebalo bi da bude sabiranje svih oblika nezadovoljstva u moćan socijalni pokret i pružanje otpora svim oblicima dominacije i nepravdi koje postoje. Treba promeniti odnose moći u društvu, osporiti monopol vlasti SNS-a i radikalizovati demokratska načela jednakosti, slobode i ljudskih prava. Moramo zaustaviti rasprodaju privrednih i prirodnih bogatstava, reorganizovati državu i sprečiti njeno uništenje.

Koja je uloga opozicije, ima li ona snagu za promene?

Političke stranke su najefikasnije političke organizacije. U Srbiji njihovo delovanje onemogućeno je zbog autoritarnog kakarktera Vučićevog režima. Programi opozicionih stranaka su doktrinarni i u ključnim sistemskim pitanjima ne razlikuju se puno od SNS-a. Politički pluralizam koji se svodi na borbu različitih stranka sa sličnim programima nije privlačan. Studenti su imali suviše isključiv stav prema opozcionim strankama. Velika mana njihovog pokreta je nizak nivo organizovanosti. 

Protesti nisu vertikalno integrisani, što umanjuje njihovu efikasnost. Delovanje izvan struktura vlasti bilo je neophodno na početku, posle pada novosadske nadstrešnice. Neprekidne demonstracije, koje nisu bile upravljane iz jednog centra, držale su režimske snage u stanju stalne napetosti. Policijske snage morale su u isto vreme da budu raspoređene na brojnim lokacijama, što ih je iscpljivalo i umanjivalo njihovu efikasnost. Ipak, bez strateške vizije, takav koncept vremenom gubio je svoj prvobitini moblizacijski potencijal. Decentralni pristup nema sposobnost da rasuto nezadovoljstvo naroda ujedini u moćan pokret. Oslanjanje samo na neformalne aktivističke mreže skoro nigde u svetu nije dovelo do nastanka snažnih i održivih političkih platformi. Repolitizacija ulice ni u Srbiji nije kao rezultat imala nastanje trajnih prostora slobode. Osim toga, pobuna koja nije organizaciono strukturirana nema potencijal da preuzme vlast, posle eventualnog Vučićevog pada, da orijentiše i kontroliše državni aparat i nametne mu progresivan ekonomsko-politički program. 

Bez saradnje opozicionih stranka i studentsko-građanskog protesta Vučićev režim ne može biti oboren.

Šta je potrebno za obnovu demokratije?

Borba za obnovu demokratije u Srbiji biće duga i teška, traži se ne samo upornost, već i hrabrost i spremnost na žrtvu. Maks Veber je govorio: „Politika znači snažno, lagano bušenje tvrdih dasaka, sa strašću i merom istovremeno.” Stanje u našoj društvenoj teoriji jedan je od razloga izostanka promene sitema. Kapitalizam je u teoriji prihvaćen kao jedini mogući sistem, što otežava formulisanje sistemske alternative. Rešenje naših problema nije u tome da imamo još više kapitalizma, već da ga obuzdavamo.

Bavite se građanskim aktivizmom i položajem radnika, često pišete o problemima u Zrenjaninu. Od njegovog imena, propalih firmi, stranih investicija, do pitanja kvaliteta vode. Mnogo je tema za koje ste se zalagali. Ima li aktivizam snagu?

Ima. Masovna mobilizacija Zrenjaninaca 2018. godine sprečila je pokušaj promene naziva grada. Nije slučajno da su tu inicijativu predvodili lokalni tranzicioni kapitalisti. Klasni instikt podstiče skorojevićku buržoaziju da društvenu simboliku prilagodi potrebama proizvodnog aparata. Nazivi naseljenih mesta, ulica i trgova, spomenici, moraju izražavati potrebe, vrednosti i interese vladajućih grupa. Javni nazivi ne smeju dovoditi u pitanje vrednosti na kojima počiva sistem. 

Pravo je pitanje šta je Zrenjanicima donela obnova kapitalizma? Nekada su sve fabrike u Zrenjaninu bile u društvenom vlasništvu, danas su u stranom. Kineska fabrika guma Linglong izgrađena je uz ogromne subvencije naše države i brojne povrede domaćih zakona. Naprednjačka ekonomska i spoljna politika bazirana je na poništavanju ekonomskog i nacionalnog suvereniteta. Cilj je pretvaranje Srbije u ekstrateritorijalni posed stranog krupnog kapitala. U takvim uslovima lokalna vlast ne može doneti ni jednu meru koja ne odgovara Linglongu. Za vlast profit stranih kompanija važniji je od dobobiti naših ljudi. Posao prečišćavanja vode na netransparentan način poveren je kompaniji Metito, iz Ujedinjenih Arapskih Emirata. 

Voda je specifično dobro, od ključnog značaja za opstanak ljudi i drugog živog sveta. Komodifikacija vode znači da je ona dostupna samo onima koji imaju sposobnost da plate. Siromašni i marginalizovani ostaju bez pristupa vodi. Nedavno je cena, navodno ispravne vode, u Zrenjaninu nekoliko puta povećana. Sem toga, u poslednjih dvadesetak godina u Vojvodini je došlo je do rapidne koncentracije vlasništva nad poljoprivrednim zemljištem. Nastale su prave latifundije. 

Neoliberalna državna politika u agraru onemogućila je ekonomsku održivost malog poseda i dovela do socijalne katastrofe u selima. Srbija je izgubila suverenitet u proizvodnji hrane. Nekad bogata banatska sela danas žalosno izgledaju. U njima su uslovi za život sve gori. Uzrok tome nije nesposobnost lokalnog stanovništva, već odsustvo  državne politike ravnomernog regionalnog razvoja.

(Novi magazin)