Milo Đukanović: U delu javnosti postoji slika da nisam prijatelj Srbije, sa Vučićem imam veoma dobar odnos

 Predsjednik DPS Milo Đukanović govorio je za dnevnu novinu Blic iz Beograda o svom trenutnom političkom angažmanu, odnosima sa Srbijom, zašto je Crna Gora priznala Kosovo, da li je Crna Gora antisrpska država, u kakvim je odnosima sa Vučićem i drugim temama. Ekskluzivni intervju predsjednika Đukanovića možete pročitati u nastavku.

Ne izgleda bitno drugačije nego tokom proteklih četvrt veka dok sam obavljao najviše državne funkcije. Formirao sam određene navike koje podrazumevaju 10 do 12 sati rada dnevno. Otkako nisam na državnom poslu radim jednako dugo.

Ali, ipak je sada lakše. Ranije sam uspevao nauštrb sna da obezbedim vreme za neke od mojih hobija. Do skoro sam se gotovo aktivno, svakodnevno, a sada nešto ređe, iako redovno, bavio sportom. Ranije je to bilo iskjučivo igranje basketa, a sada je to više sportskih disciplina. Nisam navikao da idem rano na spavanje, volim pre toga da provedem sat-dva sa svojim višedecenijskim prijateljima. Promena tema, koje su obavezno van delokruga mog političkog posla me okrepi i relaksira.

Ubrzo će predsednički izbori, da li će to biti kraj vaše pauze od državničkih poslova?

Nadam se da će ova pauza potrajati. Razvojni i integracioni procesi u Crnoj Gori koje smo generisali obnovom nezavisnosti uzeli su maha. Moj izbor je da ih pomognem dragocenim iskustvom iz pozicije predsednika stranke. No, kako će izgledati odluka DPS videćemo uskoro.

Svesni ste da dobar deo DPS birača i javnosti očekuje da se kandidujete na predsedničkim izborima?

Ne iznenađuje, verujem, takvo inicijalno razmišljanje i očekivanje stranke na čijem sam čelu. Ipak, naše je iskustvo da o svim aspektima neke teme dublje i pažljivije razmislimo pre odluke. Zato smo manje grešili i uspešno i dugo čuvali poverenje građana.

 Lično, vrlo sam relaksiran povodom te i svake druge kandidature. Bio sam predsednik Države i premijer u sedam mandata. Znam da ne može škoditi iskustvo koje posedujem. Makar, da ne ponavljamo greške kojih je bilo u prvim fazama bavljenja državnim poslom, a koje su upravo bile posledica neiskustva i nerazumevanja šire političko-bezbednosne slike. No, znam i to da je najveće umeće u svakom poslu blagovremeno dati pravu šansu novim i mladim ljudima. To ja moram pamtiti, svežije od drugih, jer sam svoju šansu dobio sa 29 godina. Kako sam rekao, DPS će svoj odnos prema predsedničkim izborima saopštiti najdalje za dva mjeseca.

Da li bi današnji Milo Đukanović dao šansu mladom Milu od 29 godina?

Sa današnje distance gledano, ne mislim da je prihvatanje takve odgovornosti u trenutku raspada Jugoslavije i početka ratova bila samo hrabrost. A, opet, bilo bi grubo stvari nazvati pravim imenom. Bilo je to vreme tektonskih poremećaja ne samo u Crnoj Gori i regionu nego i u Evropi i na globalnoj sceni. Kraj Jugoslavije praćen krvavim etničkim i verskim sukobima, pad Berlinskog zida, raspad Sovjetskog Saveza i ubrzavanje procesa ujedinjenja Evrope, kraj hladnog rata ... Dogodilo se da tim procesima u Crnoj Gori upravljaju ljudi sa vrlo malo životnog i nimalo državničkog iskustva. Zato revolucionarni obrti nose toliko rizika za svako društvo. I, zato ih treba izbeći po svaku cenu. Najbolje i najsigurnije je kontinuiranim institucionalnim i demokratskim razvojem koji učvršćuje stabilnost i stvara pretpostavke za mirne promene vlasti kada birači tako odluče..

Jeste li uplašeni?

Imao sam otpor da preuzmem prve funkcije, i partijsku i premijerski mandat. Jer, nisam želio da u politiku uđem tako duboko. Osećao sam odgovornost prema Crnoj Gori koja je tada bila u potpuno vanrednom stanju i prema ljudima koje je, kao i mene iznenadno izbacio talas promena. Braneći se od političkih ponuda, pristajao sam da pomognem procesima, ali iz neke menadžerske pozicije. No, znamo kako je završilo. Logično je da je svako elementarno savestan, u takvim okolnostima morao biti i zabrinut i uplašen. Jer, uz političko-bezbednosne procese koja sam već pomenuo, prisetimo se Crna Gora i Srbija su ubrzo ušle u režim retko rigoroznih sankcija OUN. Crna Gora kao jedna od manje razvijenih federalnih jedinica ex YU i sa potpuno neuravnoteženom javnom potrošnjom koja je u prethodnom periodu značajno dotirana iz fondova zajedničke države. Jedino što je u tim uslovima preostajalo je potpuna predanost poslu. Sa svešću da svaki novi dan donosi mnogo više problema o koje se možete okliznuti, nego šansi da se afirmišete.

Za sve ovo vreme šta smatrate svojim najvećim uspehom?

Kada bi neko sa strane analizirao vreme mog bavljenja politikom, verujem da bi zaključio da su dva najveća uspeha obnova nezavisnosti Crne Gore i ulazak u NATO. Ja mislim da postoji i nešto vrednije od toga. Najveći uspeh savremene Crne Gore, dakle i moj kao jednog od ljudi koji su definisali i vodili državnu politiku, jeste da smo uspjeli da sačuvamo mir i multietnički karakter našeg društva. A to nije bilo nimalo lako: niti u ratom zahvaćenom jugoslovenskom okruženju, niti sa naslagama svesti o crnogorskoj, dominantno ratničkoj istoriji. Uprkos svemu, sačuvali smo biološku supstancu, poverenje i toleranciju za različitosti, imovinu koju su stvarali naši preci. To je danas kvalitetan temelj sa kojeg smo krenuli u razvojna i civilizacijska dostignuća koja sam na početku pomenuo.

Možda je vaš najveći uspeh 1999., kada je Crna Gora uspela da izbegne strašnije posledice bombardovanja.

Pričamo o istoj temi. Ta 1999. je usledila kao dalji razvoj svesti o važnosti mira i tolerancije u multikulturnoj zajednici. Zahvaljujući tome, kao predsednik Države mogao sam reći: Ovo nije rat u kojem mi treba da učestvujemo. Ovo je unapred izgubljeni rat sa međunardnom zajednicom koji će služiti samo za domaću političku upotrebu.

Iako je takvo stanovište bilo apsolutna novina, ljudi su ga, ipak, prihvatili. Zato je Crna Gora stradala neuporedivo manje od Srbije. Naravno, ne treba ni podsećati da sam tokom tih 78 dana imao neprekidnu diplomatsku aktivnost da ubedim ključne međunarodne zvaničnike da bombardovanje treba što pre prekinuti. I, da ne bi smeli sebi dozvoliti osjećaj moći što će iz tog vojnog sukoba izaći kao pobednici, jer je, zapravo, težak poraz međunarodne politike to što je neko na kraju 20. veka doveo u bezizlaz da probleme u Evropi rešava silom i bombardovanjem.

Svesni ste da ste već postali deo istorijskih čitanki? Da li strahujete šta će vaši potomci učiti o vama?

Ne strahujem. Prevashodno zato što znam da sam najbolji deo svog života i najvrednije svoje potencijale bezrezervno dao svojoj zemlji. Kako god to neko vrednovao, danas ili ubuduće. A, dobra je okolnost, i za istoriju i za mene, da nikad nisam mislio o svom mestu u čitankama. Ne samo zato što su se krupni izazovi smenjivali, ne ostavljajući vremena ni da se prethodni elementarno analizira i iz njega izvuče korisna pouka. Nego i zato što sam upoznao dosta ljudi koji su, precenjujući se, mislili o svom mestu u istoriji pre nego o svojim dužnostima. Treba li reći da su istorijske čitanke uvek bile pretesne za te „velikane“.

Kada govorimo o istorijskim čitankama, i vaš odnos s pojedinim ličnostima će biti deo njih. U nedavnom intervjuu za “Blic” Momir Bulatović je iznenađujuće vrlo pristojno govorio o vama, naravno ne slažući se sa vašom politikom?

Gospodin Bulatović je u vremenu ranih 90-tih imao važnu ulogu u političkom životu Crne Gore. Kako sam već opisao, bilo je to vreme opasnog vrenja u kojem je i Crna Gora mogla krenuti putem unutrašnjih sukoba i tragično završiti. Za ulogu koju je imao tada i na tom planu, Momir Bulatović zaslužuje poštovanje. Koju godinu kasnije on se nije adekvatno odredio prema potrebi Crne Gore da zaštiti državni integritet i nacionalne interese u odnosima sa Srbijom u okviru tadašnje dvočlane federacije. Mislim da je autoritet Slobodana Miloševića kod njega izazivao ogromno strahopoštovanje, neku vrstu vjere u božanska svojstva Miloševića, zbog čega je on gubio sposobnost da racionalno obavlja svoje ustavne dužnosti i da odgovorno upravlja Crnom Gorom. Bezrezervnu lojalnost Miloševiću, gospodin Bulatović je iskazivao do poslednjeg dana njegovog života. Za nekog je to kvalitet. Za mene nije. Naime, kad od vaših stavova zavisi samo vaša sudbina onda možete misliti kako hoćete. Dokazivati čak i to da je istrajnost i doslednost u zastupanju neke potpuno nakaradne ideje ili pogrešne politike moralni kvalitet. Ali, kada od vašeg stava zavisi još nečija budućnost, u ovom slučaju čitave jedne države tada vaša vernost i lojalnost moraju ustupiti mesto nekim drugim svojstvima. Najprije sposobnosti da prepoznate nacionalni interes, zatim vještini da ga pravilno situirate u matične političke i civilizacijske tokove koje određuju moćniji od vas i napokon hrabrosti i odlučnosti da ga ostvarite, uprkos neizbežnim otporima u unutrašnjoj i međunarodnoj javnosti. Na tom odabiru prioriteta smo se, prema mom shvatanju, suštinski razišli gospodin Bulatović i ja. Drago mi je da je vreme pomoglo da nakon svega danas imamo odnos koji podrazumeva civilizovanu građansku komunikaciju.

A kakav je bio vaš odnos sa Miloševićem?

On se menjao i vremenom pogoršavao. Ranih 90-tih bila je uobičajena redovna komunikacija između državnih rukovodstava Crne Gore i Srbije. Krajem 93. Ili početkom 94. nakon jedne razmene veoma različitih mišljenja na ekonomske teme, ta praksa je prekinuta. Od tada razgovori među federalnim jedinicama vođeni su na relaciji Bulatović-Milošević. I taj muk je potrajao do epiloga predsedničkih izbora u Crnoj Gori krajem 97. Na njima sam ja pobedio Miloševićevog favorita Momira Bulatovića. Prethodno, već krajem 96. godine eskalirale su političke razlike na pitanju nepriznavanja rezultata lokalnih izbora u Srbiji. Naime, ja sam tada iskazao razumevanje za zahteve opozicije u Srbiji i to je značilo ulazak u politički rat do istrebljenja. Matrica kojom su se tada služili Milošević i Bulatović je bila standardna: ja sam predstavljen kao rušitelj Jugoslavije, dakle državni neprijatelj. Naravno i opasan kriminalac, mafijaš, uzurpator .... i sve što uz to ide. Silom prilika dijalog sa Miloševićem sam nastavio nakon pobede na predsedničkim izborima kao jedan od 3 člana Vrhovnog saveta odbrane. No, i to je kratko potrajalo. Već krajem 98. godine Milošević kreće u pripremu ratnog scenarija u odnosima sa međunarodnom zajednicom. Na proleće 99. počinje i taj besmisleni rat što je značilo i kraj funkcionisanja Vrhovnog saveta odbrane. Time i kraj naše komunikacije.

Jeste li imali neke neprijatnosti tokom razgovora s njim?

U par razgovora koje smo imali u produžetku sednica Saveta bilo je neskriveno njegovo nezadovoljstvo epilogom izbornih procesa u Crnoj Gori. Tražio je način da vrati u igru svoje podržavaoce koji su kratko pre toga izgubili predsedničke, pa parlamentarne izbore. Ali, nije tu bilo neprijatnosti. Milošević je imao veštinu da politički ubedljivo obrazlaže svoje ideje. Između ostalog i zato je u nekom vremenu uživao ogromnu podršku političke javnosti u Srbiji. Njegov kapacitet je bio ozbiljan. Nažalost, u jednoj fazi, ponešen nekritičkom podrškom - do obožavanja, počeo je da se u zaštiti nekontrolisane vlasti služi nacionalizmom, što ga je dovelo do kobnih grešaka. Kasnije nije pokazao ni dovoljno veštine da pravilno protumači širu političku sliku. Doduše, nije to ni tako jednostavno sa naše balkanske margine. Sve to je vodilo u težak politički i životni kraj.

I Zoran Đinđić je vaša konekcija sa Srbijom?

Zoranov i moj odnos je bio veoma dobar. On nažalost nije doživeo ozbiljnu šansu da ispolji nesumnjivi vizionarski potencijal, jer je vreme njegovog bavljenja državnom politikom kratko potrajalo. Atentat na Zorana Đinđića bio je težak udarac na demokratske vrednosti i evropsku perspektivu ne samo Srbije nego i regiona u celini. Bio je drag i pametan čovjek. Šarmantan, veoma obrazovan, pravilno politički orjentisan, posvećenik evropske perspektive Balkana.

Govorite da Crna Gora polako usvaja evropske vrednosti. I smenjivost vlasti koja se u Crnoj Gori još nije desila je evropska vrednost. Da li do nje nije došlo zbog loše opozicije ili autokratskog režima DPS-a?

Shvatam da je demokratski razvoj Crne Gore praćen iznutra podgrijanom sumnjom zbog dugotrajnosti vlasti, koju duže od četvrt veka, sama ili u koalicijama, tvori i obeležava Demokratska partija socijalista. Mnogi, iz znatiželje ili drugog razloga, postavljaju to pitanje. Moj odgovor je postojan: većinsko poverenje građana zaslužujemo i potvrđujemo nesumnjivim kvalitetom i rezultatima o kojima sam već govorio u prvom dijelu intervjua. I, koji nijesu svakidašnji. Takođe, atraktivnošću koju obezbeđujemo kontinuiranim pravovremenim promenama: programa, politike i ljudi. Time smo zapravo predupređivali potrebu građana da nas na izborima promene kao cjelinu. Želim i da podsetim da DPS nikad nije eksponirala svoje ekskluzivne partijske interese. Nije ni bilo vreme za to. Njeni interesi su bili u celosti podudarni sa onim kako je većinska politička javnost Crne Gore percipirala naše nacionalne interese.

Drugi deo istine je da smo dugo na vlasti i tako dominantni zbog slabosti konkurencije. Opozicija, izubijana hroničnim izbornim porazima orobila se idejom da naudi Vladi. A, od takve opsesije pa do rezona da nema velike štete ako pri tom naudite i Državi je veoma mali korak. To se licemerno lako opravdava time da će se sve brzo popraviti nakon što se obavi „istorijska misija“ smene vlasti. Završni korak posrnuća je, kao u slučaju Crne Gore kada dio plaćene opozicije počne služiti interesima strane države, koja iz svojih geopolitičkih razloga u jednom trenutku ima interese podudarne opozicionim.

Naravno, svaka vlast pravi i greške. Onima koji žele samo to da osenče lakse je prikazati slabosti vlasti koje duže traju. Jer, i ovde i drugde – tačno je da vlast i kvari one koji je vrše. Dakle, i DPS ima slabosti, ali su se ljudi za nas opredelili i to i dalje čine ne videći nam valjanu alternativu.

Da popričamo malo i o Srbiji. Da li ste svesni da kod dobrog dela javnosti u Srbiji preovladava mišljenje da nam niste prijatelj?

Svestan sam da i takva slika postoji. Da je održavaju i izoštravaju neke javne ličnosti u politici, kulturi, medijima, kako u Srbiji tako i u Crnoj Gori. Naravno, osećam obavezu da zajedno sa drugim odgovornim javnim poslenicima objektiviziram tu sliku i da sprečim destruktivnu namjeru određenih krugova da odnose Crne Gore i Srbije trajno nastane nepoverenjem i neprijateljstvom. Znam i da sam nekim politikama koje sam personifikovao, mislim prevashodno na obnovu nezavisnosti Crne Gore i ulazak u NATO, u delu javnosti Srbije, ali i Crne Gore označen za nekog ko to radi sa lošim pobudama prema Srbiji. Istina je drugačija, suprotna. Imam prijateljski odnos prema Srbiji, bez kalkulacija. I, želim da se odnosi među našim državama kontinuirano unapređuju. Problem je da neki ljudi koji su presudno određivali državnu politiku Srbije nikako nisu mogli da prihvate da je Crna Gora država koja sledi svoje nacionalne interese. Koji mogu biti i bliski i podudarni sa Srbijom, ali u nekim slučajevima i različiti. I, da to automatski ne znači neprijateljstvo. Sjetimo se vremena vladavine Vojislava Koštunice. Zbog definitivno nacionalitičke ideje da određuje što je dobro za Crnu Goru on je nas, koji smo mislili da mu to ni po čemu ne pripada okvalifikovao kao neprijatelje Srbije i srpskog naroda. Logično, upomoć su mu brže-bolje priskočile sve verne sluge sa javne scene kojih nije malo ni u jednom društvu. Sjetimo se kako su sluđivali javnost tih meseci i godina. Ne samo time da bi jedan broj građana trebao ostvariti duplo biračko pravo i u Srbiji i u Crnoj Gori, nego još i gore dilemama hoće li se porodice koje žive s ovu i s onu stranu granice moći posećivati. Hoće li se mrtvi iz jedne moći sahraniti u drugoj državi.

Dobro je da je vreme potvrdilo naše tadašnje stavove. Iz Crne Gore nema nikakvog neprijateljstva prema Srbiji i ne može ga biti. Svi samo moraju shvatiti i u Crnoj Gori i u Srbiji i u Rusiji da Crna Gora ima svoju glavu i da sledi svoje interese. I, da će pažljivo, kao i uvek u istoriji voditi računa o interesima svojih prijatelja.

Ali priznavanje Kosova je sada glavni argument kada pojedinci daju antisrpski predznak vašoj vlasti.

Razumem. Nije lako bilo kojoj državi suočiti se sa neminovnošću gubitka dela svoje teritorije. Nemojte ni pomisliti da u Crnoj Gori ne postoji potpuno realna svest o težini tog problema. Pa, ipak i dalje sam na stanovištu da su još teže posledice ako žmurite pred realnošću. A, realnost neumoljivo govori da je Srbija znatno pre ovih novijih generacija izgubila političku bitku na Kosovu. U vreme predsjednika Tadića Srbija je samo dobila fakturu kojom se naplaćuju greške više generacija njegovih političkih prethodnika. Takvo razumevanje realnosti saopštavao sam iskreno i od prvog dana svim sagovornicima u Beogradu: od tadašnjeg predsednika Tadića do današnjeg predsednika Vučića. Ako je tako, a mislim da jeste nesumnjivo, tada vam kao odgovornom državniku ostaje prevashodna dužnost da neprijatnu istinu podelite sa svojom javnošću. Naravno, znam da je uvek moguće dovesti u pitanje osnovnu ocjenu o definitivnom gubitku Kosova. Mi u državnom rukovodstvu Crne Gore tako vidimo stvarnost i smatrali smo da bez obzira, na težinu pitanja sa prijateljima u Beogradu moramo biti iskreni. Verujući da se tako pomaže u bržem i lakšem suočavanju sa neprijatnom neminovnošću.

I šta su vam oni rekli?

Imali su razumevanja i demokratskog kapaciteta da shvate ovakvo stanovište. Delili ga ili ne. Mislim da su znali da takav odnos Crne Gore nipošto nije inspirisan antisrpstvom, već željom da svoju politiku zasnujemo na realnosti. Dopadala nam se ili ne. Takođe, da time želimo da damo prilog rešavanju otvorenih pitanja u regionu i uspostavljanju pouzdanije stabilnosti.

Najiskrenije, ne verujem da bi me iko normalan u Srbiji danas razumeo da kažem da posle svega, posle višegodišnje pogrešne politike, posebno posle tragične vojne avanture 1999. godine opet treba ratovati za Kosovo.

A da li možemo da prevedemo to što vi zovete nacionalnim interesima kao pritisak Evrope za priznavanje Kosova?

Znam, neki akteri i tumači politike time manipulišu. No, to neće pomoći uspešnijem zastupanju državnih interesa, niti izbegavanju novih grešaka. To je rezon o kojem sam govorio: u Koštuničino vreme Crna Gora je predstavljana kao marioneta zapada koja je u „avanturu nezavisnosti“ krenula samo da bi nanela štetu Srbiji. Iako je istina bila drugačija. Čitava međunarodna zajednica, a Evropa posebno bila je vrlo skeptična prema toj našoj ideji. Prevashodno zbog nepoverenja u stabilnost i demokratski kapacitet Balkana. Pa i prošle godine zvanična Moskva je na identičan način opisivala nameru Crne Gore da postane članica NATO.

U 25 godina mog bavljenja državnom politikom niko nikada, čak ni između redova nije tražio od Crne Gore da uradi nešto protiv bilo koga. Niti je bilo imperativa zbog koga bi Crna Gora odustala od nekog svog nacionalnog interesa.

U kakvim ste odnosima sa aktuelnim predsednikom Vučićem?

Otkako SNS i Vučić imaju dominantnu političku ulogu u Srbiji odnosi između Crne Gore i Srbije su unapređeni. U tom periodu Srbija je pretežno okrenuta sebi, svom ekonomskom, institucionalnom i demokratskom razvoju, dijalogu sa Prištinom saradnji u regionu i evropskoj integraciji. Mislim da je to bilo ispravno i da na tom kursu treba istrajati. Jedino tako biće moguća obnova poverenja i unapređenje stabilnosti na Zapadnom Balkanu što nam je zajednički interes. U ličnoj ravni sa Aleksandrom Vučićem imam veoma dobar odnos. Često razmenimo mišljenja o određenim pitanjima otvoreno i s uvažavanjem, što verujem koristi uspješnijem obavljanju naših poslova i razvoju odnosa između Crne Gore i Srbije.

Kakva je evropska perspektiva regiona?

Mislim da nam je svima mesto u ujedinjenoj Evropi, koja će jedino tako učvrstiti stabilnost i obezbediti konkuretnost na globalnoj sceni. Dakle, ključno je da EU, uprkos krizama kroz koje prolazi tokom poslednje decenije ostane istrajna u toj viziji. Zapadni Balkan je bez obzira na evidentne zastoje i početno vaskrsavanje nacionalizama svestan da nema zdrave alternative njegovoj evropskoj budućnosti. Važno je obezbediti kontinuitet i dinamiku procesa integracije i delotvorniju podršku evropskih institucija tim procesima na Balkanu. Ne opterećujući se datumima prijema u EU, svaka od naših zemalja kroz proces pregovora svakodnevno dostiže nove standarde i postaje sve više dio savremenog evropskog društva.

Da li će Crna Gora pre svih ući u EU?

Realno je da Crna Gora bude prva sledeća članica EU, jer je toliko odmakla u progovaračkom procesu. Ipak, kako sam kazao, datum prijema nije u prvom planu. Ne želimo da formalno ostvarimo članstvo, a da nismo spremni za život u prestižnoj, ali i zahtevnoj zajednici. Sam proces približavanja EU je ne manje važan za buduću članicu ukoliko se posvećeno bavi reformama i usvajanjem standarday. Takođe, očekujemo da svi u regionu što pre dostignu mogući tempo pregovora, jer će tada kvalitet tog procesa i međusobna saradnja biti na višem nivou.

Božidar Maljković, predsednik OKS, vaš je prijatelj?

Jeste. Boša je moj drag prijatelj. Kako držim do prijateljstva, sa Bošom sam održavao komunikaciju gdje god da ga je trenerski poziv vodio. Vrlo sam se obradovao da je, kao jedan od najelitnijih srpskih košarkaških stručnjaka on danas na čelu Olimpijskog komiteta Srbije. Siguran sam da će svojim sportskim i moralnim kvalitetima doprinijeti daljoj međunarodnoj afirmaciji sporta i svoje države uopšte.

(Blic)