Mihailo Medenica: Zakletva pred Tačijem i Ramušom

 Ne, danas nisam zagledan u nebo, opčinjen vojnom svetkovinom, već zagledan u svod, a svod je tamo gde se Srbija razgovara s Gospodom- na Kosovu i Metohiji!

Kakvo li je nebo danas nad Kosovom i Metohijom?! Grmi li nad Beogradom dovoljno da se ne čuju reči Hašima Tačija: „Srbija je dala odobrenje da 42 sudija i tužilaca položi zakletvu pravosuđu Kosova!“

Nije Srbija, al jesu Srbi! Nesoji!

Jel parada u slavu pobede dovoljno gizdava da zaseni paradu u slavu poraza?!

Jesu li govornici dovoljno glasni kad usklinku laž: „Nikada nećemo izdati Kosovo i Metohiju“ da se ne čuje eho: „Nikada nećemo izdati ono što smo već izdali, nema potrebe dva puta, iz prve smo se dokazali…“?!

Jesam li glup i naivan što ne mogu da shvatim, prihvatim, što izgaram u besu i očaju da Srbija po prvi put za svojeg postojanja ne želi Kosovo i Metohiju, lažući da bez njega može biti Srbije?!

Oni Srbi, nesoji! Pogan koja se nada da će zurlama i talambasima poplašiti svod da uzmakne i ne zapamti te izvitoperene grimase koje su pod svoj jastuk sakrile krvavu Haradinajevu čakiju, pogodivši se, ko na stočnoj pijaci, koliko Srbin vredi žive vage i koliko su dobri ako Ramuš malo ukrade na kantaru, jer, eno fukare, dodaje grobove dok tas ne pretegne a lepo su mu rekli da se mane grobova- ovo što je nad zemljom to je na prodaju, ono pod njom…zasej, brate, smilje nek zamiriše metohom, od izdaje samo grđe smrde trupla bez krsta i belega!

Evo se nadam da će aplauzi nadgalamiti čauše dok se Tačiju zaklinju da će poštovati „pravni sistem i ustavni poredak kosova (vazda malim slovom)“, zasnovan na onome za šta se krvolok vazda zalagao: moje je pravo da ti rasporim grlo od uva do uva, a pravda je malo sporija, stići će čim popali kuće po selu i siluje sve što još ima truni života u sebi, al stići će, ne brini, samo ti polako umiri, za sve ima vremena, vidiš kako ti se majka bezbrižno klati na vrbi…“!

Zakleće se Justiciji, ne znajući, ili, pak, odlično znajući, da na Kosovu i Metohiji nije slepa pravde radi, već zato što su joj Ramuš i Hašim izvadili oči, pa bubrege, jetru, slezinu, rebra, matericu, dojke…al osta taman nešto kostiju za koje se skoro sa sigurnošću može reći da pripadaju ili njoj, pa se zaklanoj mogu zakleti da će suditi po pravu, pravdi i svemu ostalom što se još pronađe u jamama, dok ih ne pokrije smilje…

Eto, ne gledam u nebo, rekoh, jer nije ga bilo ni one noći nad „Pandom“, nit onog dana nad Goraždevcem, Starim Gradskom, Orahovcem, Velikom Hočom, Prizrenom, Đakovicoma…

Al, bilo je svoda, da se pričestiš i zakrstiš njime, no šta je svod- pod njim umrlima dajemo 40 dana, a pod nebom živima 42 sudija i nešto Srba žive vage…

Ajte, samo hrabro, nije vama teže položiti zakletvu pred Ramušom i Tačijem nego što je njima bilo položiti zaklane pred ocem, majkom, sestrom, bratom…

Ne brinite za pravdu, spora je ali dostižna, eno su je mnogi stigli i zaboli nož pod rebra.

Krvari, ali stići će, poznaćete je po odeći, žici na zglobovima i onom povezu preko očiju…

(Dva u jedan)