Hronika | |||
Mihailo Medenica: Nije ovo borba za zdravlje ljudi već za lovinu, plen, trofej… |
ponedeljak, 26. oktobar 2020. | |
Nije ovo borba za zdravlje ljudi već za ljude! Za lovinu, plen, trofej…
Divlja hajka na reč, misao, osećaj, svest, osmeh, želju, nadu, veru…Što manje znaju o bolesti to se više uspinju da dokažu kako će nas jedino ludilo sačuvati “zdravima”! Nismo ćutali kada su nas okivali u lance ali se okovani maskama ponašamo kao da ropćemo pod planinom, kao da su nam koraci kazna a glas- prokletstvo! Ne sporim pošast, i ona je žrtva raznoraznih tumača, dušebrižnika i generalnih zastupnika za patnju i “ozdravljenje”. Sporim da je lek otuđiti se, zazirati od čoveka, zazirati od sebe, živeti u nadi da je danas valjano i poželjno biti nečovek kako bi sutra nastavili tragom čoveka! Nema toga, ne može, na sve što danas pristanemo- pristajemo doveka! Kad skinemo maske hoće li ostati lica? Kad skinemo rukavice hoće li ostati dodira? Kad se pogledamo u oči šta ćemo videti kroz puku prazninu..? Ne srljam pošasti u zagrljaj, niti zovem da se to čini, ali vapijem, rode, da ne ogreznemo u mrak straha kojim nas okivaju, potkivaju i osedlavaju! Razumem strah, samo budala ne strahuje, no ne razumem da pod strah prihvatamo agoniju i bezumlje. Iz straha se lako iskorači, strah prene čoveka da ga prevaziđe, no bednici nas guraju u vilajete, u košmare u kojima je život najteža bolest. Presuda, bez prava na pomilovanje! Pošast će proći, problem je što ćemo i mi proći sa njom pristanemo li da lica zamenimo maskama. Ovakvim ili onakvim, sve jedno, nije bitno da li štite od virusa- važno je da štite od čoveka… Rekoh, nije ovo borba za zdravlje ljudi- već za ljude! Za plen, lovinu, trofej… Krizni štab se s pravom tako zove- oni i njihove mecene su najveća kriza koja nas je ophrvala! Naklon do poda onima koji se bore protivu bolesti (lično verujem da je bakterija a ne virus, no…), a ovim pajacima ništa drugo do prezira! Ne pristajem da budem statistika njihove agende! Ne dozvoljavam da me preventivno leče od života kako ne bih zapatio bolest! Neću da zazirem od ljudi verujući da je bezumlje preventiva ljudskosti! Ne pristajem ni po koju cenu da se budim i zaspivam okovan samim sobom! Živeti nije strah! Greh je dozvolimo li da život ispovedamo kao jeres! Ne srljam, ali svakako ne pristajem da u bratu vidim zver. U kome ću onda videti anđela..? (Dva u jedan) |