Mihailo Medenica: Ma koliko žurio, nećeš stići nigde ako za čoveka nemaš vremena

Ponedeljkom smo silazili do Kolašina. Pijačni dan.

Valjalo je nekako babu odgovoriti da ide jer ako ona pođe čitav dan prođe u obilasku svojte po Kolašinu, a nama je, deci, sve bilo na pameti osim toga, no…

Zorom je baba već bila u kolima.

Čini mi se još pre nego svane – eto nje na suvozačkom mestu i čeka.

Čeka i bogoradi što kasnimo ko da će se Kolašin zatvorit dok stignemo, ali njena je bila prva i poslednja.

Ko komandir tenka- sedi i zapoveda, i naravno da nikad ništa ne valja i da bi ona to bolje…

Zgurimo se nekako u očevu “bubu” pa niz livade do glavne ljese, mene ko najmlađeg nekako istovaare da je otvorim i zatvorim kad “buba” prođe, pa me opet nekako utovare u naš mali brdski “tenk”.

Sedam kilometara ko da je sedamsto i sedam- baba navigator, otac se nervira ali ćuti, a mi pozadi…ko pretekne- dobro je.

Ko kome u krilo, ko kome na glavu, ko kome na grbinu…a “buba” tera. Nije bilo neviđboga gde nije stizala.

Gde su konji i mazge odustajali- “buba” nije! Isto ko baba. Ta je stizala na dvorenja i sahrane i u Donju i u Gornju Moraču dok još potonji pokojnik nije znao da će mret.

Šalu na stranu, bila je stroga, otresita, škrta planina je to grubo tesala, ali se njena reč svugde slušala. Malo je takvih gorskih vučica, ako ih još ima…

Elem, kad stignemo U Kolašin prvo u legendarni “Planinar”. Tad birtija, zadimljena i glasna.

Đedovi su palili duvan na duvan. Lozom spirali kafe pa kafom lozu i tako dok neko ne popusti, a đedovi se, vala, nisu povlačili.

Ni pred dušmanima, a kamoli pred lozom i kafom!

Nama deci je zapadao crni ili žuti sok, šta konobar prvo dohvati, a ukus im je, vala, bio isti, no kad god sam hteo žuti eto Milovana s crnim i obratno.

Ćuti i pij dok baba ne komanduje juriš…

Kad zapovedi polazak džaba ti i da si na vc šolji- krećeš pa nek guzica gunđa kolko joj volja.

Glavna ulica u Kolašinu je najduža na svetu! Moskovski bulevari su sokaci za nju!

Nema u njoj dvesta metara ali nigde kraja!

Pitati se je značilo da stane čovek pred čoveka. Da stane, bre! Ne u prolazu da dobaci ne čakejući odgovor koji ga zapravo i ne zanima.

A, zakoračim, eto me otac pozove i ustavi pred nekoga i zapovedi čuveno: “Pitaj se s čovekom, Mihailo!”

E, to: “Pitaj se s čovekom” je suština čitave ove priče. Suština svega.

Ko dete sam glasno u sebi bogoradio što na svaka dva koraka moram s nekim da se “pitam”, a danas bih dao sve da je ostalo u nama to da se “pitamo”…

Pitati se je značilo da stane čovek pred čoveka. Da stane, bre! Ne u prolazu da dobaci ne čakejući odgovor koji ga zapravo i ne zanima.

Pitaš se s čovekom, vreme ne možeš da izgubiš ali čoveka možeš.

Ne onog pred sobom no onog u sebi!

Pitaš se s čovekom, ma koliko žurio, jer nećeš stići nigde ako za čoveka nemaš vremena!

Za šta ga onda imamo i za šta ga čuvamo, budalasto misleći da možemo da ga sačuvamo!

Šta ćeš sa sobom da se razgovoriš ako se nisi pitao sa čovekom?

Šta ćeš Bogu da ispovediš ako nisi zastao pred čoveka i pitao se s njim?

Kuda ćeš ako više nemaš pred koga da staneš i pitaš se?

Kud jurcamo ne stižući nigde?!

U prolazu živimo i mremo. Nema se vremena za malo vremena da se pitamo!

Ko da nas gone, aman, ko da su hajke na nas- ni sa sobom se više ne pitamo.

Iz kolevke u grob. A, gde nam se dede ono između, i kako se zvaše?

Ćutimo sa decom, sa braćom, kumovima, ćutimo pred ikonom, pred ogledalom…svak znancu neznanac.

Iz kolevke u grob. A, gde nam se dede ono između, i kako se zvaše? Ćutimo sa decom, sa braćom, kumovima, ćutimo pred ikonom, pred ogledalom…svak znancu neznanac.

Ne znam! Stotinu pitanja bez odgovora, a koga da pitam kad sam kraj ljudi protrčao žureći da me ljudi ne čekaju….

I niko me sačekao nije. Nisam ih pitao. Nisam se pitao s njima…

E, da mi je još tih kolašinskih ponedeljaka, lako bih i za utorke, srede, četvrtke…

Čuvamo vreme a izmiču nam ljudi.

Kad ti izmakne čovek šta ti je ostalo?

Niko te ne pita, ni sa kim se ne pitaš!

Puste ulice pune ljudi.

Pusti ljudi, čuvaju vreme, a čovek iz njih davno utekao…

Javiće se u prolazu, nema vremena da zastane, žuri nikuda, čekaju ga neki koji odavno nisu tamo…

(Dva u jedan)