Kineski politički teoretičar Žang Vejvej: Pravi put za Srbiju - da bude most između različitih svetova, a ne deo novih podela. Zapad više nije jedini centar svetske ekonomije, mora da prihvati činjenicu da se svet promenio

Iz perspektive teorije civilizacija, Srbija se nalazi na dodiru različitih civilizacijskih prostora. Zbog toga ona ne bi trebalo da bude tvrđava jedne civilizacije protiv druge, već most koji povezuje različite civilizacije, kaže u intervjuu za Sputnjik, jedan od najpoznatijih kineskih političkih teoretičara, Žang Vejvej.

„Upravo je uloga mosta mnogo vrednija i korisnija od uloge granice ili linije razdvajanja. Zato mislim da je ideja Foruma „Horizonti“ koji se održava u Beogradu veoma zanimljiva. On može postati mesto susreta Istoka i Zapada, Severa i Juga. Po mom mišljenju, upravo je to pravi put za Srbiju – da bude most između različitih svetova, a ne deo novih podela“, kaže profesor Žang u intervjuu za Sputnjik.

Vejvej je jedan od najpoznatijih kineskih političkih teoretičara. Širu međunarodnu prepoznatljivost stekao je kao zagovornik koncepta „civilizacijske države“, prema kojem Kina nije samo nacionalna država već posebna civilizacija sa višemilenijumskim kontinuitetom, sopstvenim političkim modelom i kulturnim identitetom. Sa njim smo razgovarali na konferenciji Horajzon foruma za održivost i povezivanje, u organizaciji Centra za međunarodne odnose i održivi razvoj, koji vodi bivši šef srpske diplomatije Vuk Jeremić i Privredne komore Srbije.

Šta tačno podrazumeva koncept „civilizacijske države“? Da li ga vidite kao alternativu ili konkurenciju tradicionalnom modelu nacionalne države?

Danas i Rusija, Indija, Iran, Turska i druge zemlje sve češće sebe definišu kao civilizacijske države. To je važno jer predstavlja odbacivanje unipolarnog modela sveta

Kada sam počeo da proučavam koncept civilizacijske države, smatrao sam da je Kina njegov najpotpuniji primer. Pod tim podrazumevam spoj najduže neprekinute civilizacije na svetu sa izuzetno velikom modernom državom, ogromnim brojem stanovnika, velikom teritorijom, dugom tradicijom i bogatom kulturom. Kina poseduje jedinstven jezik, jedinstven politički sistem, posebno društvo i specifičan ekonomski model. To je moja definicija civilizacijske države.

Danas i Rusija, Indija, Iran, Turska i druge zemlje sve češće sebe definišu kao civilizacijske države. To je važno jer predstavlja odbacivanje unipolarnog modela sveta. Prema zapadnom shvatanju, univerzalni model zasnovan je na jednoj civilizaciji – zapadnoj civilizaciji. Mi kažemo da svet nije jednocivilizacijski već multicivilizacijski. Zato govorimo o prelasku sa monocivilizacijskog na multicivilizacijski svet.

Smatram da će civilizacijske države imati ključnu ulogu u budućnosti, jer one nisu samo nacionalne države. One predstavljaju i posebne civilizacije sa vekovnim tradicijama. Zbog toga imaju duboko istorijsko iskustvo, snažan kulturni identitet i sposobnost da se međusobno bolje razumeju.

Kako ocenjujete ulogu Kine i Rusije u zaštiti interesa zemalja Globalnog juga od pritisaka velikih zapadnih sila? Da li rastuća saradnja Moskve i Pekinga predstavlja najvažnije strateško partnerstvo 21. veka?

Smatram da je kinesko-rusko strateško partnerstvo od ogromnog značaja za svetski mir i razvoj. Zemlje Globalnog juga upravo u Kini i Rusiji vide aktere koji mogu da doprinesu stvaranju uravnoteženijeg međunarodnog poretka.

Kina je jasno podržala pravo iranskog naroda da štiti svoj suverenitet i teritorijalni integritet

Ako pogledate način na koji zapadni mediji izveštavaju o ratu između Irana i Izraela, često ćete čuti tvrdnje da iza Irana stoje Kina i Rusija. To je njihova interpretacija. Međutim, Kina i Rusija su više puta isticale da takva tvrdnja nije tačna. Ipak, svima je jasno da u međunarodnoj politici postoji sukob između unipolarnosti i multipolarnosti. Kina i Rusija otvoreno podržavaju multipolarni svet.

Kina je jasno podržala pravo iranskog naroda da štiti svoj suverenitet i teritorijalni integritet. Pored toga, Kina i Iran imaju snažne ekonomske veze. Kina je jedan od najvećih kupaca iranske nafte i jedan od najvažnijih trgovinskih partnera Irana.

Kao što sam već rekao, zemlje BRIKS-a danas zajedno stvaraju oko 41 odsto svetskog bruto domaćeg proizvoda, dok zemlje G7 učestvuju sa oko 28 procenata. Odnos snaga u svetu već se značajno promenio.

Koliko je realno da BRIKS tokom naredne decenije postane uticajniji od G7 u globalnoj ekonomiji i finansijskom sistemu?

Verujem da bi tokom narednih deset godina zemlje BRIKS-a trebalo još intenzivnije da sarađuju

Verujem da bi tokom narednih deset godina zemlje BRIKS-a trebalo još intenzivnije da sarađuju. Kina, Rusija, Brazil, Južna Afrika, Indija, a sada i nove članice poput Indonezije, trebalo bi da rade na tome da mehanizmi BRIKS-a funkcionišu efikasnije i koordinisanije.

Drugi važan zadatak jeste proširivanje oblasti saradnje. Pomenuli ste finansije, što je svakako jedna od ključnih tema. Tu spadaju ideje o mogućoj zajedničkoj valuti BRIKS-a, alternativnim sistemima plaćanja i drugim finansijskim instrumentima. Istovremeno se otvaraju i nove oblasti saradnje, uključujući veštačku inteligenciju i napredne tehnologije.

Nezapadni svet ima ogroman potencijal za međusobnu saradnju. Dovoljan primer je kineska inicijativa „Pojas i put“, u kojoj učestvuje više od 150 država, uglavnom iz zemalja Globalnog juga. Ona predstavlja novi oblik globalizacije zasnovan na principima zajedničkog dogovaranja, zajedničkog doprinosa i zajedničke koristi.

Osnovni principi su suverena jednakost država, poštovanje teritorijalnog integriteta i nemešanje u unutrašnje poslove drugih zemalja. Upravo takvi principi, po mom mišljenju, menjaju savremeni svet.

Zapadni mediji često govore o „kineskoj pretnji“, iako Kina nije vodila vojne intervencije širom sveta na način na koji su to činile pojedine zapadne sile. Kako objašnjavate taj paradoks?

Mislim da je priča o „kineskoj pretnji“ potpuno konstruisana. Kina tokom poslednje četiri decenije nije ispalila nijedan metak izvan svojih granica. U isto vreme, Sjedinjene Države su vodile rat za ratom širom sveta. Ipak, upravo Amerika govori o Kini kao o pretnji.

Pravi razlog je to što je Kina postala uspešna. Od 2014. godine Kina je, prema paritetu kupovne moći, najveća ekonomija na svetu. Pored toga, Kina ostvaruje veliki napredak u oblastima veštačke inteligencije i novih tehnologija. Upravo taj uspon mnogi na Zapadu doživljavaju kao pretnju.

Jutros sam, na primer, doručkovao sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem. Razgovarali smo o tome kako se Srbiji često poručuje da mora da bira između Kine, Rusije i Evropske unije. Rekao sam da je takav način razmišljanja veoma ograničen i pogrešan.

Civilizacijske države imaju mnogo širi pogled na svet. Mi od Srbije ne tražimo da bira strane. Srbija može da bude prijatelj i Evropske unije i Sjedinjenih Država. Jedino što tražimo jeste da se ne ugrožavaju ključni interesi Kine. Zbog toga smatram da su Kina i civilizacijske države generalno otvorenije za saradnju, dok su Evropska unija i Sjedinjene Države često zarobljene logikom blokovske podele sveta.

Dakle, sama činjenica da Kina napreduje doživljava se kao pretnja. Međutim, kako je rekao profesor DŽefri Saks, kineski napredak, posebno u oblasti održivog razvoja i zelenih tehnologija, predstavlja veliku korist za čovečanstvo.

Evropska unija već dugo govori o zelenoj tranziciji, ali realizacija zaostaje za planovima. Mnogo je razgovora, ali premalo konkretnih rezultata. Kina je u međuvremenu ostvarila ogroman napredak i praktično sprovela veliki deo zelene tranzicije. Zato ne vidim zašto bi kineski model bio pretnja. To je pre svega percepcija u glavama onih koji Kinu posmatraju kao konkurenta.

Da li su sankcije uvedene Rusiji i tehnološka ograničenja nametnuta Kini ubrzali stvaranje alternativnog ekonomskog sistema izvan zapadne kontrole?

Nesumnjivo jesu. U Rusiju putujem veoma često, dva ili tri puta godišnje. Kada odete u ruske supermarkete, videćete da su rafovi puni. Nema nestašice robe široke potrošnje. To pokazuje da Rusija, sve dok normalno trguje sa nezapadnim zemljama, pre svega sa Kinom, može da nabavi sve što joj je potrebno – od automobila do pametnih telefona i drugih proizvoda.

Zapadne zemlje čine svega oko 12 procenata svetske populacije. U zemljama BRIKS-a živi gotovo polovina svetskog stanovništva

Zapad više nije jedini centar svetske ekonomije. Zapadne zemlje čine svega oko 12 procenata svetske populacije. Nezapadni svet obuhvata više od 80 procenata čovečanstva, dok u zemljama BRIKS-a živi gotovo polovina svetskog stanovništva.

Pored toga, ekonomska snaga BRIKS-a već je veoma velika. Zato Zapad mora da prihvati činjenicu da se svet promenio. Više nije reč o svetu u kojem manjina određuje pravila za većinu.

Često govorite da je NATO relikt Hladnog rata. Da li je ukrajinska kriza potvrdila vašu raniju ocenu da je širenje NATO-a na istok jedan od glavnih izvora nestabilnosti u Evropi?

Apsolutno. NATO je proizvod Hladnog rata. Njegova osnovna filozofija bila je da Amerika ostane u Evropi, Rusija izvan Evrope, a Nemačka pod kontrolom. To je koncept nastao u potpuno drugačijim istorijskim okolnostima i danas je prevaziđen. Evropska bezbednost mora biti inkluzivna. Više puta sam javno govorio da su Rusija i Zapadna Evropa nezamenljivi susedi. Geografija se ne može promeniti. Oni će zauvek ostati povezani jedni sa drugima. Zbog toga svaki ozbiljan i održiv evropski bezbednosni sistem mora da uzme u obzir i bezbednosne interese Rusije. To je jednostavna činjenica.

Sjedinjene Države sve više smatraju NATO teretom

Smatram da je širenje NATO-a bilo pogrešno. Ono nije ojačalo, već je dugoročno oslabilo Alijansu. Nije slučajno što Donald Tramp stalno govori evropskim članicama NATO-a da moraju same da snose veći deo troškova i da povećaju izdvajanja za odbranu na tri ili pet procenata BDP-a.

Suština je u tome da Sjedinjene Države sve više smatraju NATO teretom. U idealnom slučaju, NATO bi kao relikt prošlosti postepeno izgubio svoju svrhu i vremenom nestao. Takođe ne vidim potrebu za intervencijama NATO-a širom sveta. Zemlje Globalnog juga mogu same da rešavaju svoje probleme. Njima NATO nije potreban.

Može li napredak Kine u oblasti veštačke inteligencije i visokih tehnologija da ubrza kraj američke tehnološke dominacije? Koje će oblasti biti presudne za budući odnos snaga?

Većina ljudi danas smatra da je veštačka inteligencija najvažnije polje globalne tehnološke konkurencije. U velikoj meri to je tačno, jer veštačka inteligencija može da unapredi gotovo sve oblasti razvoja. Međutim, kineski i američki pristup veštačkoj inteligenciji značajno se razlikuju.

Kina se zalaže za otvoreni model razvoja. Kao socijalistička zemlja, smatramo da veštačka inteligencija mora da bude usmerena na potrebe ljudi. Kada govorimo o otvorenom kodu, mislimo na to da čak i najmanje zajednice i sela treba da imaju pristup tim tehnologijama. Veštačka inteligencija mora biti dostupna običnim ljudima.

Američki pristup je drugačiji. U Silicijumskoj dolini nekoliko velikih kompanija kontroliše najveći deo razvoja i nastoji da zadrži monopol nad tehnologijama. Njihov model je komercijalno orijentisan, usmeren na najprofitabilnije klijente i u velikoj meri povezan sa vojnim sektorom. Dakle, postoje dva različita pristupa.

Ključno pitanje biće kako osigurati da veštačka inteligencija služi ljudima, a ne da kontroliše ljude

Naravno da između Kine i Sjedinjenih Država postoji konkurencija. Obe zemlje su među svetskim liderima u oblasti veštačke inteligencije. Ali ja to posmatram kao maraton, a ne kao sprint.

U nekim oblastima Kina je ispred, u drugim oblastima Amerika ima prednost. Zbog toga nema razloga za paniku. Takmičenje će se nastaviti.

Verujem da će u jednom trenutku obe strane morati da sednu za pregovarački sto i razgovaraju o pravilima razvoja veštačke inteligencije. Ključno pitanje biće kako osigurati da veštačka inteligencija služi ljudima, a ne da kontroliše ljude.

Po kineskom shvatanju, veštačka inteligencija nikada ne sme da zavlada čovekom. U tom smislu, budući pregovori o AI mogli bi da podsećaju na nekadašnje pregovore o nuklearnom razoružanju.

Kada govorite o civilizacijskim državama, uglavnom pominjete Kinu, Rusiju, Indiju, Iran i Tursku. Zašto među njima nema zemalja Južne Amerike?

To je zanimljivo pitanje. Mislim da bi zbog istorijskih okolnosti zemljama Južne Amerike bilo teže da postanu pojedinačne civilizacijske države. Međutim, možda bi mogle da razviju koncept civilizacijske zajednice. To bi mogao biti zanimljiv pravac razvoja. Ekonomski razvoj zahteva određenu veličinu tržišta i regionalnu integraciju. Da bi integracija bila uspešna, potreban je zajednički identitet i zajednički cilj. Ako ljudi veruju da pripadaju istoj civilizaciji i da zajedno grade zajedničku budućnost, onda to može postati snažan pokretač razvoja.

(Sputnjik)