Jasmina Lukač: Vučić opet smenjuje opoziciju

Sad kada se ZLF povlači sa letnjih izbora u korist studentske liste, kao i DS odavno što je, Vučić ako ne da izbore i ne pobedi, drugu priliku neće imati. Ova rečenica je naravno šala, možda „neslana“, s obzirom na tešku krizu političkih stranaka u Srbiji.

Teško je pravilno razumeti krizu srpskih partija, da li se ona razvija usled svetskog tehnofeudalizma, ili usled našeg posebnog srpskog slučaja, ili usled oba ta.

Posle svakih izbora od 2012. imali smo, umesto smene vlasti, smenu opozicije, i svaki je novi krug dovodio do novih vođa opozicije – ljudi iz sistema, koji su protiv sistema.

Tako su na izborima 2014. „smenjeni“ Tadić i Koštunica, prvi tako što je propala ideja o dve velike partije koje se smenjuju, a drugi o desnoj partiji koja je jezičak na vagi.

Pojavio se Saša Radulović, bivši ministar i stečajni upravnik, najavljujući novu eru antisistemskih ljudi iz sistema, što je ubrzo potvrđeno ulaskom Saše Jankovića, zaštitnika građana, u političku arenu.

Aktivistička scena postaje, na radost Vučića i njegovih, preovlađujuća i sve više potiskuje partije

Protesti, uključujući i studentske, blokade uključujući rektorat i saobraćajnice, opasada zgrade Javnog servisa RTS-a, sve je to postojalo i sa Savezom za Srbiju i pokretom Jedan od pet miliona 2018/19/20.

Sećamo li se radosti studentkinje Mile (Jovanović, ne Pajić), kada je poništen doktorat Siniše Malog – to je tačka kada su partijska i aktivistička scena još bile izjednačene.

Posle toga aktivistička scena postaje, na radost Vučića i njegovih, preovlađujuća i sve više potiskuje partije.

Lideri stranaka danas se ne usuđuju da kažu da misle da su u pravu i da treba da rade ono što im je posao – da se bore za vlast, ili kada to kažu, moraju da se pozivaju na postojeća i nepostojeća istraživanja javnog mnjenja.

Tako smo došli do toga da je Vučićeva SNS, koja deluje po principu komunističke partije sa pripadajućim organizacijama, suočena neposredno i samo sa vrhuncem aktivizma – studentskom listom.

Klasične stranke, iako su potvrđene istorijski kao politički oblik koji omogućava modernu vlast, i po jednima i po drugima, i po naprednjacima, i po studentima, najbolje da se samougase, ili da prirodno izumru kako je to zamislio Karl Marks za građansku državu.

Jedini ko se još usuđuje da vodi neku stranačku politiku su Zdravko Ponoš i Miloš Jovanović.

Ponoš za njih dvojicu kažu da se lepo politički ne slažu, on je čvrsto za Srbiju u EU, Jovanović je čvrsto za Srbiju na politički bezbednoj udaljenosti od EU.

Kod obojice još jedino tinja kako tradicija srpskih stranaka, tako i hrabrost da se vodi bitka, unapred proglašena za izgubljenu, jer su nad njima i Vučić i studenti već proglasili pobedu.

(Danas)