Jasmina Lukač: Usamljeni Đokić

Vladan Đokić, vetiran ili ne, je u kampanji za studentsku listu, koja manje liči na letnju kampanju iz 2000. Vojislava Koštunice, a mnogo više na Koštuničin nastup iz zime 1993.

Možda zato što mi je ta kampanja za takozvane Nikoljdanske izbore, bila prva koju sam imala prilike da pratim kao novinar, a ne kao student, ostala urezana u sećanju.

Kao da sad gledam usamljenog Koštunicu u kišnom mantilu, kako usamljen drži ne baš posećene tribine, posle svežeg cepanja DS i posle velikih demonstracija i vidovdanskog kampovanja Deposa.

Niko mu nije davao šanse, ali Koštunica je sam samcijat, bez imalo marketinškog forsiranja kakvo je sprovodio Zoran Đinđić pod sloganom “Pošteno”, preskočio cenzus, ustanovio novu stranku kao ozbiljnu snagu sa kojom se mora računati.

Bila sam u autobusu sa drugim novinarima, i utisak mi je bio da Milošević neće pasti

Letnja kampanja 2000, pred Petooktobarski prevrat imala je sve od tog Koštuničinog izvornog nastupa, on je tražio da ide na teren sam, razdvojen od DOS-a i Đinđićevog autobusa. Bila sam u autobusu sa drugim novinarima, i utisak mi je bio da Milošević neće pasti. Novinari koji su išli sa Koštunicom, tvrdili su mi da Milošević pada sigurno, potreban je neko kao Koštunica biračima.

Kamarila oko Koštunice se uspostavila, lično sam svedočila, tek u izbornoj noći 24. septembra 2000. Dotle je bio prepušten sam sebi. Nenad Čanak je kasnije govorio da je DOS mogao da kandiduje i magarca, sve je DOS kao takav odradio, ali to je neistina.

Dalje, u sadašnjoj kampanji očekuje se, da će Vučića kazniti birači zbog posete Beogradu Zelenskog i jasnog svrstavanja na stranu Ukrajine, a protiv Rusije, ali ni to nije tako.

Vladan Đokić, vetiran ili ne, je u kampanji za studentsku listu, koja manje liči na letnju kampanju iz 2000. Vojislava Koštunice, a mnogo više na Koštuničin nastup iz zime 1993.

Kao da sad gledam usamljenog Koštunicu u kišnom mantilu, kako usamljen drži ne baš posećene tribine

Možda zato što mi je ta kampanja za takozvane Nikoljdanske izbore, bila prva koju sam imala prilike da pratim kao novinar, a ne kao student, ostala urezana u sećanju.

Kao da sad gledam usamljenog Koštunicu u kišnom mantilu, kako usamljen drži ne baš posećene tribine, posle svežeg cepanja DS i posle velikih demonstracija i vidovdanskog kampovanja Deposa.

Dalje, u sadašnjoj kampanji očekuje se, da će Vučića kazniti birači zbog posete Beogradu Zelenskog i jasnog svrstavanja na stranu Ukrajine, a protiv Rusije, ali ni to nije tako.

Isuviše je bilo izdaja u bliskoj prošlosti, od Knina do Banjske, i nijedna nije kažnjena glasanjem.

Ni sada ne treba očekivati glasačku odmazdu, već samo to da će se Vučiću od strane EU priznati pobeda sa ma kojom razlikom

Posle Banjske bili su izbori u decembru 2023. na kojima opozicija nije uspela da uzme čak ni jednu opštinu ili grad (samo nišku Medijanu u junu 2024.), a desne grupacije su slavno politički propale ili na svoju sramotu ušle u vlast kao Zavetnici.

Tako ni sada ne treba očekivati glasačku odmazdu, već samo to da će se Vučiću od strane EU priznati pobeda sa ma kojom razlikom, makar bila tesna kao na lokalnim izborima u Kuli i Kosjeriću.

Đokićevo vetiranje je posebno teška priča, prema dokumentima studentskih plenuma, koje su zlonamerno objavili tabloidi, činjenica da je on založio svoju glavu i funkciju da ih odbrani od napada policije sažeta je u desetak redova teksta, a čitave strane posvećene su preispitivanju njegovog lika i dela.

To je najgori, inkvizitorski vid komunističkog obračuna sa ljudima. Nije da nam se nije dešavalo. U memoarima Mitre Mitrović, prve supruge Milovana Đilasa, kratko se opisuje kako je kao partizanka sa oružjem 1945. ušla na Filozofski fakultet kod profesora, istog onog koji im je 1933. na protestima kao studentima pružao utočište od policije.

(Danas)