Gojko Božović: Društvo udarilo u zid, politički sistem se raspao, rešenje za mirnu tranziciju – prelazna vlada

 Izdavač, pisac i jedan od osnivača ProGlasa Gojko Božović ocenjuje da je naše "društvo udarilo u zid, politički sistem se raspao, mi moramo da nađemo neko rešenje koje će prevazići podele i koje će otkloniti mogućnost sukoba u društvu, i koje će istovremeno sprečiti tu rastuću represiju u društvu".

„Meni se čini da je u ovom trenutku izbor vrlo jasan – između mirne tranzicije koju bi odlučivala prelazna vlada i nastavka represije, koja je vrlo nepredvidiva po sve aktere koji bi u njoj učestvovali“, ukazuje Božović za N1.

Prema njegovim rečima, iz trenutne situacije ne možemo da izađemo, ukoliko ne nađemo neko rešenje koje će prihvatiti većinski deo društva.

„Većinski deo društva u ovom trenutku nije uz režim, to demonstracije u Beogradu 15. marta pokazuju, to čitav proces koji traje nekoliko meseci pokazuje i pokazuje zapravo da je u ovom trenutku vlast odgovorna za procese u društvu, ali mi vidimo da se vlast ne ponaša odgovorno, ali da se drugi deo društva, taj pobunjeni deo društva, ponaša veoma odgovorno“, navodi.

Strah i propagandna laž – dva stuba ove vlasti

Ukazuje da je u poslednjih mesec dana vlast radikalizovala retoriku i sve više koristi represiju.

„Ovaj režim ne može da vlada ako ne funkcionišu dva stuba njegove vlasti. Jedno je strah, drugo je propagandna laž, a to su studenti svojim protestima razorili. I sad imamo jednu inverziju stvarnosti kada govorimo o režimu, odnosno o vlastima. I jedno plagiranje, zapravo akcija ovog drugog dela društva. To su šetnje, to su vožnje, to je sad miting koji treba da traje tri dana. To su zahtevi koje će predsednik Republike da iznese na tom protestu, odnosno na tom formiranju tog pokreta, gde nije jasno kome bi ih izneo tačno“, navodi.

Smatra da je vlast znatno izgubila poverenje u različitim segmentima društva.

„Oni koji su verovali da su nacionalna pitanja dominantna imali su mnoštvo razloga da sumnjaju da režim nema istinsku nacionalnu politiku. Onima koji imaju u prvom planu demokratska pitanja su mogli od prvog dana ovog režima da sumnjaju da ovaj režim neprestano uništava sve demokratske običaje, svu demokratsku atmosferu, sve demokratske institucije. Tako da je režim na svim mogućim pitanjima zapravo izgubio poverenje, a ako nemate poverenje vi možete da vladate samo ogoljenom silom. Sada je samo pitanje da li imate tu silu kojom možete da vladate protiv ujedinjenog i pobunjenog društva i da li je to taj istorijski trenutak. Meni se čini niti oni imaju tu silu da primene totalnu represiju, niti je to istorijski trenutak u kome se takva sila u jednoj zemlji kao što je naša, u jednoj evropskoj zemlji, može primenjivati“, ocenjuje.

Kaže i da je u proteklom periodu nastala nova društvena snaga, „to su pre svega studenti, oni su sad najveća društvena snaga i oni diktiraju društvene teme, diktiraju društvene tokove, diktiraju dinamiku u društvu, tako da u ovom trenutku mi zapravo imamo pat poziciju – između režima koji kontroliše tendere, koji kontroliše budžet, koji je zauzeo institucije, evo čujemo da će izneti neke zahteve, za koje ne znamo koji su to zahtevi“ i studenata.

ProGlas ne pledira da bude ekskluzivni zastupnik ideje prelazne vlade

Dodaje da ProGlas, koji je predložio koncept prelazne vlade za prevazilaženje krize, ne pledira da bude ujedinitelj, da budu ekskluzivni zastupnici ideje prelazne vlade.

„Smatrali smo da je naša dužnost u ovim vrlo dramatičnim okolnostima, u kojima se svakoga dana susteću mnogobrojni događaji, u kojima ima previše zaoštrene retorike, u kojima ima mnogo nasilja, u kojima ima mnogo nepredvidljivih situacija. Da spomenem, u proteklih nekoliko meseci samo čudo je u nekoliko događaja sprečilo da neko ne strada. Mi smo smatrali da imamo dužnost i obavezu da izađemo u javnost sa konceptom prelazne vlade kao jednim načinom da se prevaziđu društvene podele koje su duboke i verovatno nisu bile decenijama dublje, da se prevaziđu, da se otkloni mogućnost društvenih sukoba i da se zapravo dođe do jedne vrste mirne tranzicije u kontrolisanim uslovima“, poručuje.

Kaže i da vide da se ova kriza ne može rešiti na način kako je zamislio režim.

„Režim bi želeo da naglasi ideju kontinuiteta. Zato je predložio vladu iz svojih redova koja je vlada kontinuiteta, a pokušaće da je predstavi barem jednim delom kao ekspertsku. A mi znamo da taj kontinuitet, s jedne strane, jeste kriza, s druge strane jeste retorika nasilja, jeste faktičko nasilje, jeste korupcija, jeste svedržavlje, jeste partijski monolit. Sve je ono protiv čega traju demonstracije toliko meseci. Na taj način se ne može izaći iz krize. Ne može se izaći iz krize nekim novim izborima pod starim izbornim uslovima. A kriza je, ova kriza je postala nepodnošljiva za društvo. Jer naprosto mi vidimo da je jedan element nepredvidljivosti i neodgovornosti vlasti dostigao taj vrhunac da se zapravo u ovom trenutku mi krećemo između dve mogućnosti. Jedno je da se prihvati ideja prelazne vlade iza koje će stati celo objedinjeno, poboljšano društvo. A drugo je nasilna represija režima za koje je pitanje da li režim ima snage, da li će dobiti međunarodnu podršku“, navodi Božović.

Na pitanje da li je za tu mirnu tranziciju potreban i režim, ističe da je potreban sasvim sigurno, koji treba da izglasa prelaznu vladu u Skupštini.

Međutim, smatra da oni to neće učiniti ako ne bude kredibilan pritisak društva sa druge strane.

„On se može postići masovnim demonstracijama, mirnim, naglašavam, nenasilnim otporom. Može se postići čitavim nizom akcija – od decentralizovanih blokada, kakvih je bilo, ideja generalnog štrajka, različitih drugih“, navodi.

A na koji način se mogu objediniti različiti delovi društva, imajući u vidu da su studenti iz Niša i Novog Sada rekli da podržavaju ekspertsku vladu, ali u njoj ne žele opoziciju, odnosno da se bez studenata ne može u društvenom, a bez opozicije u političkom smislu, Božović kaže da nije lako povezati aktere u jednom uzbudljivom i jedinstvenom procesu.

„Niko nije prolazio sličan proces, tako da on u mnogo čemu jeste jedinstven, u mnogo čemu jeste neponovljiv. Ali ono što ne sumnjam, mi svi idemo zapravo u istom pravcu. I nije presudno da li će se ta vlada zvati vlada društvenog poverenja, vlada narodnog poverenja, da li će se zvati ekspertska, da li će biti mešovita, da li će imati u sebi neki politički deo, koliko će imati kabineta. To su sve pojedinačne stvari koje ne bi trebalo da nas dele. Ono što treba da nas spoji su zapravo stvari koje su se kroz ove proteste iskristalisale kao izraz jedne društvene krize. To su s jedne strane studentski zahtevi koji pet meseci nisu ispunjeni, to su s druge strane zahtevi da se dođe do jedne podnošljive društvene i političke situacije, a do nje se ne može doći bez slobodnih i poštenih izbora. Ova vlast niti može da pripremi slobodne i poštene izbore, to bi bila suštinska suprotnost, niti može da prihvati studentske zahteve, jer bi prihvatanje studentskih zahteva, pogotovo prvog zahteva, potpuno demistifikovalo situaciju“, poručuje.

Režim neće prihvatiti ništa, osim onog što mora

Ističe da režim neće prihvatiti ništa, osim onog što mora.

Takođe, kaže da je neophodno da ljudi koji mesecima manifestuju nezadovoljstvo, štagod oni bili u svojim profesijama, budu na istoj strani.

„Mi vidimo surovu odmazdu režima prema čitavim profesijama i čitavim oblastima, zanimanjima u ovoj zemlji. I da li možemo da budemo onda u toj meri društveno i politički neodgovorni, pa da onda zbog nekih minimalnih razloga kažemo, pa dobro, neka ti ljudi trpe i dalje posledice, te posledice nisu došle do nas“, navodi.

Prema njegovim rečima, režim pokušava da nametne vladu kontinuiteta i da se pravi da se ništa ne događa.

„Režim pokušava još mnogo više da obnovi poredak straha, što je očigledno nemoguća misija. Na drugoj strani, postoji više aktera. Dakle, najvažniji akter, to su studenti. Postoje, naravno, na drugoj strani političke stranke. Između toga, postoji veliki broj građanskih pokreta i grupa građana u celoj Srbiji, od kojih su mnogi u svojim mestima proširili studentske proteste. Postoji veliki broj društvenih aktera, kao što su formalne i neformalne organizacije prosvetnih radnika, kao što su različiti sindikati, kao što su neke organizacije dijaspore, kao što su udruženja, komore“, kaže on.

Dodaje da je u ovom trenutku najvažnije postići jednu vrstu konsenzusa između svih tih aktera sa strane pobunjenog nezadovoljnog društva.

„I ukoliko uspemo tu da stvorimo jedan širok društveni front, ljudi, organizacija, elemenata, koliko god da se razlikuju ideološki, politički ili biografski, da ipak imaju jedan jedinstven cilj, onda će ti pregovori (o prelaznoj vladi) sa režimom biti izgledniji i mogućnost da se u tim pregovorima nešto postigne biće veća.

(N1)