DŽefri Saks: Rat protiv Irana koji su SAD i Izrael pokrenuli 28. februara 2026. verovatno će se završiti američkim povlačenjem. SAD ne mogu da nastave rat bez izazivanja katastrofalnih posledica

Rat protiv Irana koji su Sjedinjene Američke Države i Izrael pokrenuli 28. februara 2026. godine verovatno će se završiti američkim povlačenjem.

Sjedinjene Države ne mogu da nastave rat bez izazivanja katastrofalnih posledica, pišu za Al Jazeera DŽefri Saks, profesor i direktor Centra za održivi razvoj na Univerzitetu Kolumbija i Sibil Fars, savetnica za Bliski istok i Afriku u Mreži rešenja Ujedinjenih nacija za održivi razvoj.

Novo zaoštravanje sukoba verovatno bi dovelo do uništenja infrastrukture za naftu, gas i desalinizaciju u regionu, što bi izazvalo dugotrajnu globalnu katastrofu.

Iran može verodostojno da nanese troškove koje Sjedinjene Države ne mogu da podnesu i koje svet ne bi trebalo da trpi.

Američko-izraelski ratni plan bio je „udar obezglavljivanja“ koji su premijer Izraela Benjamin Netanjahu i direktor Mosada David Barnea predstavili predsedniku SAD Donaldu Trampu.

Osnova tog plana bila je pretpostavka da bi agresivna zajednička američko-izraelska kampanja bombardovanja toliko oslabila komandnu strukturu iranskog režima, nuklearni program i visoko rukovodstvo Revolucionarne garde (IRGC), da bi se režim raspao. Nakon toga, Sjedinjene Države i Izrael bi nametnuli poslušnu vladu u Teheranu.

Čini se da je Donald Trump bio uveren da će Iran slediti isti tok događaja kao u Venecueli.

Američka operacija u Venecueli u januaru 2026. uklonila je predsednika Nikolasa Madura u, kako se čini, koordinisanoj operaciji CIA i elemenata unutar venecuelanske države.

SAD su dobile poslušniji režim, dok je većina venecuelanske vlasti ostala na mestu. Tramp je, izgleda, naivno verovao da će isti ishod uslediti i u Iranu.

Operacija u Iranu, međutim, nije uspela da proizvede poslušan režim u Teheranu.

Iran nije Venecuela — istorijski, tehnološki, kulturno, geografski, vojno, demografski ili geopolitički. Ono što se dogodilo u Karakasu imalo je malo veze sa onim što se dešava u Teheranu.

Iranska vlada se nije raspala. Islamska revolucionarna garda (IRGC), daleko od toga da je „obezglavljena“, izašla je sa još čvršćom unutrašnjom komandom i proširenom ulogom u bezbednosnoj arhitekturi države. Kancelarija vrhovnog vođe je opstala; verski establišment se zatvorio oko nje; a stanovništvo se okupilo protiv spoljnog napada.

Dva meseca kasnije, Tramp i Netanjahu nemaju novu iransku vladu pod svojom kontrolom, nema iranske predaje koja bi okončala rat, niti vojnog puta ka pobedi. Jedini put, i onaj kojim SAD izgleda idu, jeste povlačenje, uz Iran koji kontroliše Ormuski moreuz i bez rešenih ključnih pitanja između SAD i Irana.

Nekoliko razloga objašnjava američke pogrešne procene i uspehe Irana.

Prvo, američki lideri su fundamentalno pogrešno procenili Iran. Iran je velika civilizacija sa 5.000 godina istorije, dubokom kulturom, nacionalnom otpornošću i ponosom.

Iranska vlada ne bi poklekla pred američkim pritiscima i bombardovanjem, posebno imajući u vidu da Iranci pamte kako su SAD 1953. uništile iransku demokratiju rušenjem demokratski izabrane vlade i uspostavljanjem policijske države koja je trajala 27 godina.

Drugo, američki lideri su dramatično potcenili tehnološku sofisticiranost Irana.

Iran ima inženjering i matematiku svetske klase. Izgradio je domaću odbrambenu industriju, sa naprednim balističkim raketama, industrijom dronova i sopstvenim svemirskim kapacitetima.

Iranski tehnološki razvoj, uprkos 40 godina sankcija, predstavlja značajno dostignuće.

Treće, vojna tehnologija se promenila u korist Irana. Iranske balističke rakete koštaju delić cene američkih presretača.

Iranski dronovi koštaju oko 20.000 dolara, dok američke rakete za presretanje koštaju 4 miliona dolara.

Iranske protivbrodske rakete u nižem šestocifrenom rasponu ugrožavaju američke razarače vredne 2–3 milijarde dolara.

Iranska mreža za uskraćivanje pristupa (A2/AD) u Persijskom zalivu, slojevita protivvazdušna odbrana i sposobnost zasićenja dronovima i raketama učinile su troškove američkog delovanja protiv Irana neodrživim.

Četvrto, američki politički proces postao je iracionalan. Rat je odlučila mala grupa Trampovih lojalista na Mar-a-Lagu, bez formalnog međuresornog procesa, dok je Savet za nacionalnu bezbednost bio oslabljen tokom prethodne godine.

Direktor Nacionalnog centra za borbu protiv terorizma DŽo Kent podneo je ostavku 17. marta, navodeći „eho komoru“ koja je obmanjivala predsednika. Rat je bio proizvod sistema odlučivanja bez stvarne institucionalne provere.

Ovo nije bio rat nužde niti rat izbora. Bio je rat hir. Osnovna premisa bila je hegemonija. SAD su pokušale da očuvaju globalnu dominaciju koju više nemaju, a Izrael regionalnu dominaciju koju nikada neće imati.

Verovatni ishod je povratak na stanje približno pre rata, ali uz tri nova faktora: Iran će imati operativnu kontrolu nad Ormuskim moreuzom; njegov odvraćajući potencijal biće znatno pojačan; a dugoročno američko vojno prisustvo u Zalivu biće smanjeno.

Ostala pitanja — iranski nuklearni program, regionalni saveznici i raketni arsenal — verovatno će ostati nerešena.

Čak i dok se SAD povlače, Iran verovatno neće dalje eskalirati prema susedima, iz nekoliko razloga: dugoročni interes za saradnju sa zalivskim državama, nevoljnost da se ponovo ulazi u rat i potencijalno ograničavanje od strane Rusije i Kine.

Tramp će verovatno pokušati da predstavi povlačenje kao pobedu, ali takve tvrdnje ne bi bile tačne.

Istina je da je Iran mnogo složeniji nego što su SAD procenile, da je odluka o ratu bila neracionalna i da se priroda ratovanja promenila protiv američke dominacije.

Američka imperija ne može dobiti rat protiv Irana uz prihvatljive troškove. Ono što može jeste povratak racionalnijoj politici, okretanje diplomatiji i međunarodnom pravu.

(Danas)