Џефри Сакс: Не бих журио са приступањем Србије ЕУ, тим пре што ни сама ЕУ не показује нарочиту журбу да прими Србију. Данашња русофобија у Европи потпуно је апсурдна, трагична и потенцијално самоубилачка

 Не бих журио са приступањем Србије Европској унији тим пре што ни сама Европска унија не показује нарочиту журбу да прими Србију. Највећа нада јесте да ће Србија, заједно са другим државама које деле сличан поглед – попут Словачке, а можда једног дана и Чешке и још неких европских земаља – помоћи да се Европа удаљи од садашњег таласа русофобије и врати идеји инклузивне европске безбедности, засноване на Хелсиншком завршном акту и обновљеној и реформисаној Организацији за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС). То је, по мом мишљењу, пут који најбоље одговара и Србији и Европи, каже у разговору за „Политику” Џефри Д. Сакс, један од најугледнијих светских економиста, професор Универзитета „Колумбија” у Њујорку, председник Мреже Уједињених нација за решења одрживог развоја (СДСН) и дугогодишњи саветник Уједињених нација.

Данашња русофобија у Европи потпуно је апсурдна, трагична и потенцијално самоубилачка. У идеалним околностима, Србија би требало да буде део једне мудре и рационалне Европе. Међутим, Европа се данас, по мом мишљењу, не понаша довољно разумно

„Србија је потпуно у праву што настоји да води спољну политику која одржава везе и са Европом, и са Русијом, и са Кином, без потребе да бира страну. Суштина је у томе да би и Европска унија требало да одржава односе са Русијом и Кином, уместо да те земље посматра као неумољиве непријатеље. Данашња русофобија у Европи потпуно је апсурдна, трагична и потенцијално самоубилачка. У идеалним околностима, Србија би требало да буде део једне мудре и рационалне Европе. Међутим, Европа се данас, по мом мишљењу, не понаша довољно разумно”, каже наш саговорник објашњавајући крупне промене на глобалној политичкој и економској сцени и трансформацију кроз коју пролази савремени свет.

Полазећи од успона Азије, слабљења америчке хегемоније и настанка мултиполарног света, професор Сакс објашњава због чега сматра да човечанство пролази кроз историјску смену епоха која ће одредити политичку, економску и безбедносну архитектуру 21. века.

На најдубљем нивоу, промена представља еволуцију – постепен и дугорочан повратак Азије у средиште светске економије, процес који траје већ деценијама и који је заснован на демографским и технолошким променама. На нивоу међународног система, та еволуција представља дубоку трансформацију – прелазак са кратког униполарног периода америчке доминације након 1991. године назад ка мултиполарном свету.

Да ли ће се трансформација дешавати у миру?

Да ли ће та трансформација остати мирна или ће прерасти у насилну револуцију, у облику рата великих сила, отворено је и најважније питање нашег времена. Одговор пре свега зависи од тога да ли ће Сједињене Америчке Државе бити спремне да прихвате стварност коју још нису прихватиле. Дозволите ми да почнем од две основне чињенице које одређују све остало.

Посматрано према паритету куповне моћи, кинеска привреда већ је већа од америчке. Азија данас ствара приближно половину светске производње и у њој живи више од половине човечанства. То није историјска аномалија, већ повратак историјској норми. Током највећег дела забележене историје управо су Кина и Индија биле највеће светске економије

Прва је да је мултиполарни свет већ стигао. То је пре свега резултат успона Кине, али шире гледано и успона Азије као новог центра светске економије и становништва. Посматрано према паритету куповне моћи, кинеска привреда већ је већа од америчке. Азија данас ствара приближно половину светске производње и у њој живи више од половине човечанства. То није историјска аномалија, већ повратак историјској норми. Током највећег дела забележене историје управо су Кина и Индија биле највеће светске економије. Доминација Запада током последња два века, а нарочито доминација Сједињених Америчких Држава после 1945. године представљала је привремени историјски период, омогућен чињеницом да су земље северног Атлантика прве овладале технологијама индустријске револуције.

Тај технолошки монопол сада је завршен. Азија је овладала истим индустријским, а данас и дигиталним технологијама, због чега се стара хијерархија убрзано распада пред нашим очима.

Како САД реагују на то?

Сједињене Америчке Државе не прихватају ову нову реалност. Уместо да се прилагоде свету у којем постоји више великих сила, Вашингтон и даље поступа као да јесте или би требало да остане једина суперсила, незаменљива држава која има право да одређује правила за све остале. Управо то неприхватање представља дубоки узрок већине данашњих међународних напетости и ратова.

На дужи рок, међународна расподела моћи прати расподелу економске снаге, док економска снага почива на становништву и продуктивности. Када једна област света има одлучујућу технолошку предност, она стиче могућност војне и политичке доминације, као што су то некада чиниле Западна Европа, а потом и Сједињене Америчке Државе.

Шта бива са униполарним поретком?

Због тога сматрам да је амерички пројекат очувања трајне хегемоније осуђен на неуспех, јер је у супротности са дубоком структурном логиком нашег доба, али и зато што почива на охолости и неправди

Како се примена технологије проширује, економска снага се изједначава, а за њом долазе и политичка и војна моћ. Униполарни поредак може опстати само док постоји технолошки јаз. Када друге силе – пре свега Кина, али и Индија и друге државе – затворе тај јаз, униполарност постаје неодржива. Никаква војна потрошња нити дипломатски притисци не могу променити основну математику становништва, технологије и продуктивности. Због тога сматрам да је амерички пројекат очувања трајне хегемоније осуђен на неуспех, јер је у супротности са дубоком структурном логиком нашег доба, али и зато што почива на охолости и неправди.

Какве поуке можемо извући из историје?

Успон и пад великих сила одувек су пратили географију технологије и трговине. Области које су предводиле у развоју кључних технологија свог времена одређивале су ток историјске епохе. Током претходна два века то је био северни Атлантик. Данас то поново постаје Евроазија и пацифички просто.

Какву улогу у свему томе имају најважнији светски лидери

Председник Си Ђинпинг представља Кину која је првенствено усмерена на сопствени економски развој, технолошки напредак и национални препород. Кина настоји да обезбеди стабилност и безбедност у свом непосредном окружењу и да заузме место у свету које одговара њеној величини и значају, али, по мом мишљењу, не тежи глобалној војној хегемонији на начин на који су то чиниле Сједињене Америчке Државе. Њени главни инструменти утицаја нису војне интервенције, већ трговина, инвестиције и инфраструктурни пројекти, попут иницијативе „Појас и пут”.

А председник Русије Владимир Путин?

Председник Владимир Путин представља Русију која је одлучна да заштити оно што сматра својим виталним безбедносним интересима, пре свега у односу на ширење НАТО-а. Трагедија Украјине у великој мери представља и последицу одбијања Запада да озбиљно схвати руске безбедносне забринутости и да преговара у доброј вери.

А председник САД Доналд Трамп?

У својој суштини, сматрам да Трамп делује без јасне дугорочне стратегије, да је дубоко оптерећен корупцијом и да управо због тога остаје политички недовољно делотворан

Председник Доналд Трамп представља сложенији случај. Он оличава амерички унилатерализам у његовом најтрансакционијем облику – кроз царине, политичке притиске, склапање договора и отворено неповерење према савезницима и међународним институцијама. У извесној мери схвата да се стари међународни поредак завршава и говори о окончању „бесконачних ратова”. Истовремено, међутим, додатно појачава политику принуде кроз трговинске ратове и санкције, чиме, парадоксално, само убрзава потрагу остатка света за алтернативама америчкој доминацији. У својој суштини, сматрам да Трамп делује без јасне дугорочне стратегије, да је дубоко оптерећен корупцијом и да управо због тога остаје политички недовољно делотворан.

Колика је његова стварна моћ да обликују нови светски поредак?

Ниједан од ових лидера, ма колико био моћан, не може променити дубоке структурне процесе које сам описао. То ме доводи до Европе, чији положај посматрам са искреном забринутошћу, али и извесним изненађењем. Своју спољну политику подредила је Вашингтону, одрекла се руских енергената уз огромне трошкове за сопствену индустрију, укључила се у конфронтацију са Кином противно сопственим економским интересима и започела веома скупо поновно наоружавање. Све то догађа се упркос чињеници да значајан део европске јавности не подржава такву политику и упркос томе што она није у складу са дугорочним интересима и просперитетом Европе.

Своју спољну политику подредила је Вашингтону, одрекла се руских енергената уз огромне трошкове за сопствену индустрију, укључила се у конфронтацију са Кином противно сопственим економским интересима и започела веома скупо поновно наоружавање

Географски и економски, Европа припада евроазијском копненом простору. Њена природна будућност јесте мирно повезивање са Русијом, Кином, Блиским истоком и Африком, а не улога западног војног крила силе чија глобална доминација постепено слаби. Европа која би повратила своју стратешку самосталност могла би да постане један од кључних стубова стабилног мултиполарног света и снажан глас мира. Да ли ће пронаћи политичко руководство способно да то оствари, у овом тренутку не могу да проценим. Трансформација ка мултиполарном свету је неизбежна. Она је утемељена на економским и демографским процесима које ниједна државна политика не може да заустави нити преокрене. Истовремено, та промена представља и дубљи облик историјске правде – свет у којем сви делови планете имају могућност да напредују и учествују у доношењу одлука, а не само земље северноатлантског простора.

Шта је највећа опасност данашњег доба?

Право питање није да ли ће до ове трансформације доћи, већ да ли ћемо њоме управљати мирно или ћемо дозволити да прерасте у катастрофу. Највећа опасност јесте ескалација сукоба између великих сила – у Украјини, око Тајвана или на Блиском истоку – при чему би сваки од тих сукоба могао да прерасте у директан обрачун држава које поседују нуклеарно оружје.

Оно што ову опасност чини посебно озбиљном јесте чињеница да од таквих сукоба поједини моћни интереси остварују огромну корист. Војноиндустријски комплекс, како у САД, тако и у Европи, изузетно је снажан и подстиче политику конфронтације, иако истраживања јавног мњења изнова показују да већина грађана такву политику не жели. Зато задатак нашег времена није да спречимо успон Азије. То није могуће, нити би требало да буде циљ. Прави задатак јесте да се тај успон прихвати мирно, у оквиру реформисаног система међународног права и међународне сарадње, са Уједињеним нацијама као његовим централним ослонцем.

Губе ли УН утицај?

Свет улази у нову историјску епоху у којој ниједна држава више неће моћи сама да одређује правила међународног поретка

Најдубља порука приликом оснивања УН 1945. године је била да свет не буде заснован на трајној доминацији једне силе, већ на сарадњи суверених држава које делују према заједничким правилима. Узгред, верујем да ће ово бити и период у којем ће Африка имати све значајнију и конструктивнију улогу у светској економији. Нажалост, данас смо се у великој мери удаљили од идеала садржаних у Повељи Уједињених нација. Повратак тим принципима, као и очување мира међу великим силама у време када се свет поново уравнотежује, представља велики задатак наше генерације. На крају, избор је наш. Суштинска дилема јесте између мудрости прилагођавања новим околностима и заблуде да Сједињене Државе могу силом да сачувају хегемонију која више не постоји.

Свет улази у нову историјску епоху у којој ниједна држава више неће моћи сама да одређује правила међународног поретка. Управо зато би будућност требало градити на дијалогу, међусобном уважавању и доследној примени међународног права. Само тако трансформација која је већ започела може остати мирна еволуција међународног система, а не прерасти у револуцију у облику сукоба великих сила.

(Политика)