Dr Sanja Sakan o rudniku litijuma: Nema garancije da se toksini neće oslobađati u prirodu

„Nigde u svetu ne postoji rudnik gde je eksploatacija litijuma vrši u gusto naseljenom, poljoprivrednom mestu, gde se nalaze velike rezerve za snabdevanje vodom“, izjavila je doktorka Sanja Sakan, naučna savetnica Centra izuzetnih vrednosti za hemiju i inženjerstvo životne sredine pri Institutu za hemiju, tehnologiju i metalurgiju. „Niko ne može da garantuje da se litijum i drugi toksični elementi jednog trenutka neće osloboditi u prirodu“, istakla je ona na skupu u Malom Zvorniku.

Sakan je, predstavljajući se predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću, rekla da se bavi hemijom životne sredine, da je magistrirala i doktorirala u oblasti kontaminacije zemljišta, sedimenta i vode teškim metalima, počevši od Tise, pa preko reka i starih rudnika istočne Srbije i celog rečnog sistema u našoj zemlji.

„I ono što bih ja istakla jeste da smo imali priliku da imamo informacije i uzorke sa lokaliteta Loznice, pošto je i mene zainteresovalo, pošto je to moj kraj, a i naukom sam u tome. Uspeli smo da publikujemo naše naučne rezultate, to je rad koji je izašao pred dvadesetak dana u Scientific Reports-u. Ja sam koautor tog rada i neko ko je imao uzorke vode i zemljišta, išla na teren, radila analitiku“, istakla je ona.

Nigde nema rudnika u naseljenom mestu

Nigde u svetu ne postoji rudnik gde je eksploatacija litijuma u naseljenom mestu, gusto naseljenom poljoprivrednom mestu, gde se u Drinskom aluvijumu nalaze rezerve za snadbevanje 80 miliona ljudi

Svaki broj koji je napisan ovde, stojimo iza toga, navela je pokazujući na naučni rad. „Znamo da je jako bitno da se naša zemlja razvija, ali mi imamo dobre naučnike. Imamo naučnike od različitih sfera koji rade istraživanja, sa raznih aspekata. Ono što je veliki problem, što smo mi pokazali rezultatima, jeste da nigde u svetu ne postoji rudnik gde je eksploatacija litijuma u naseljenom mestu, gusto naseljenom poljoprivrednom mestu, gde se u Drinskom aluvijumu nalaze rezerve za snadbevanje 80 miliona ljudi… Znate šta znače tolike rezerve vode u današnje vreme, kad se svi borimo za tu vodu, mi smo putovali – u pola Srbije sve je suvo, kukuruz je suv, u tom kraju je zelen“, navela je ona i dodala je da plavno područje i da se reke stalno izlivaju.

„Kao silikat, taj litijum jako vezan. Da bi se te litijum oslobodio, potrebne su jake kiseline. A nije i u pitanju samo litijum. Litijum prate i bor i arsen, i masa drugih toksičnih mikroelemenata. Znači, kad se oslobodi bor, oslobodiće se i svi ostali elementi, koji će u tragovima ostati posle i u toj jalovini. Koliko god se ta jalovišta budu hermetizovala, zatvarala, priroda je dinamičan sistem“, istakla je naučnica.

Navela je dalje, da imamo podzemne vode, kišnice, mikroorganizme, naglašavajući da je priroda je jako kompleksna. Područje je, kaže, plavno, kiše padaju, zasićeno je vodom. Niko ne može da garantuje da se jednog trenutka to neće osloboditi u prirodu iz tih jalovišta, kazala je Sakan i podsetila da smo imali akcidente i sa rudnikom Stolica.

„Mi smo pokazali u nekim radovima o istočnoj Srbiji koliko su velike koncentracije tih nekih toksičnih elemenata mnogo, mnogo godina nakon zatvaranja rudnika i nekih probnih ispitivanja. Zatim ima tu i drugi problema, enormne količine ugljendioksida koji će se emitovati… A sve ovo radimo — zelenu hemiju, da bismo smanjili emisiju CO2 i to predstavlja veliki problem. Naravno, ta čuvena sumporna kiselina, neću ja previše o njoj reći, mnogi su pričali o tome, ali treba dovesti koliko količina sumporne kiseline, transport i sve ostalo. To su ogromne količine voda koje će trebati u tim raznim fazama procesa“, objašnjava ona.

Ono što smo publikovali već dovoljno govori o tome – samo ta probna istraživanja kakvu su štetu napravila, samo te probne bušotine, navela je.

„Mi smo bili na terenu, mi smo videli oko tih bušotina koje puštaju, nema kukuruza, nema tog rastinja, klip kuruza je bio tri cenntimetra“, kazala je. Sakan je navela da je bila na tim mestim pre godinu i dve dana, pošto se uzimaju uzorci i sve prati.

„A možete da zamislite, ne daj Bože, ako dođe do otvaranja tog rudnika, do kakvih će problema će to dovesti? Problemi su i eksploatacija i posle ta tehnologija prerade i ta jalovišta. Jalovišta – za buduće generacije naše dece, naših potomaka, nas koji smo ostali u ovoj zemlji. Mi smo mogli svi da odemo negde, ali moramo da ostanemo i ovde, gde imamo sve potomke, da čuvamo svoju dedovinu. Ali moramo da ostavimo čisto kako smo to i dobili“, istakla je naučnica.

Istakla je da su naučni rezultati do kojih su došli prošli strogu međunarodnu naučnu recenziju.

„Borili smo se godinu i po dana, recenzenti su bili veoma surovi. Ovo je prvi rad na tu temu, obično se pišu radovi kada se završi eksploatacija u starim rudnicima, a mi smo već pokazali kako te neke probne radnje mogu da dovedu do štete. Ja mislim da bi trebalo uključiti i poštovati radove nas naučnika, koje ova zemlja plaća i pripadamo Ministarstvima. Imamo dužnost i obavezu da kažemo ono što znamo – mi ne radimo samo za sebe, radimo za sve… Smatram da treba dobro razmisliti o svemu ovome“, navela je ona.

(N1)