Даница Драшковић: Државни месари

Страшна судбина девојчице Тијане Јурић и њена смрт у највећим мукама заболела је све нас. Реакције су бурне, осуде манијака месара једногласне и захтеви за повратак смртне казне за овакве злочинце све су већи. Шокирани смо, потресени и заплашени суровошћу обичног човека, доброг радника, мирног комшије, доброг сина и брата који дави, силује, туче, и убије дете и закопа га на ђубришту.

То ђубриште је наша сурова садашњост и недавна прошлост државног терора и убијања грађана и недужних цивила у бесмисленим ратовима које је Србија водила са околним државама и са својим непослушним грађанима у претходне две деценије. Исто као месар Ђурић, војници, полицајци, беретке, жандармерија и разни државни зликовци, убијали су свакодневно и годинама не једну Тијану, већ на стотине њих, бабе, деде, све што им је дошло под пушку, и бацали их на разна ђубришта по Србији, Косову, Босни, где год су били. Пунили су језера, разне јаме, полицијске полигоне, рудничке пећи, палили цивиле у кућама, школама, болницама. И данас откопавају жртве тих државних манијака месара са ђубришта која су откривена у каменолому Рудница код Рашке, а неоткривених је безброј.

Све то је држава Србија наређивала, организовала, финансирала и бранила као патриотизам и одбрану нације и брани и данас. Сакрива злочинце, брани злочине, релативизује путеве смрти и разарања њене војске и полиције, од убица прави хероје и медијски промовише мржњу према жртвама. Шта је јадни месар Ђурић могао да научи одрастајући у таквој земљи осим да је убијање дозвољено и да је ђубриште право место за жртве. Ко зна колико месара смо одгајили и овако васпитали у претходне две деценије српских сукоба са свима и државне мржње према несрбима као званичне политике.

На исти страшни начин као малу Тијану држава Србија убила је рукама својих плаћених манијака-месара свог некадашњег председника Ивана Стамболића. Као Тијану отели су га док је шетао, стрпали у државни комби, одвезли на Фрушку гору, мучили, тукли и натерали да ископа себи гроб и убили га хицем у потиљак. Као код Тијане и њему су прво нашли патику па затим тело. На Ибарској магистрали исти државни месари су државним камионом напуњеним државним песком и експлозивом убили мога брата и тројицу младића који су живи изгорели у колима тако да ни тела нису остала за сахрану. Да ли има икакве разлике између ових убица и месара Ђурића? Нема. Има само у реакцији јавности и грађана. Када држава убија, грађани не осуђују убице него жртве, нема осуде злочина ни захтева за смртном казном, већ напротив, све државне институције су упрегнуте да одбране, оправдају и убице и само убиство. Жртве се блате, сатанизују у медијима и прави се атмосфера линча за њих и њихове породице а не за убице. Они су државни хероји, јунаци изгубљених политичких и војних битака, они су стално, иако у затвору, медијски присутни као преговарачи са државом за ово или оно бескорисно сведочење у замену за казну, закони се мењају због њих, министри их примају и преговарају, председник државе је ангажован у причи о помиловању, сви су уз њих, нико уз жртве.

Колико је то тачно јасно сведочи понашање државе и њених органа и у случају убиства Славка Ћурувије, кога су такође државни манијаци месари државним оружјем сурово убили на кућном прагу и пред очима супруге. Четрнаест година траје истрага убиства иако сви знају ко су убице. Једва је некако, уз залагање новог премијера Александра Вучића, подигнута оптужница, али државни месари се ангажују и оборе је. Врате је на ко бајаги допуну да би је довели у сумњу, релативизовали, и добили још година за замајавање правде. И наравно уз то пониште одлуку о притвору главним манијацима месарима, и то два пута. Наводно суд тражи боље образложење притвора од узнемирења јавности. А јавност је сигурно узнемирена самом чињеницом да после четрнаест година убице слободно шетају и нису приведене правди, а судије које то оспоравају сигурно су у служби оних служби које се убијале грађане Србије исто онако као месар Ђурић малу Тијану. Не знам зашто је актуелна влада изгубила интерес за овај важан случај државног терора, али мислим да не сме дозволити ово изругивање правде и закона јер се отварају простори за нове Ђуриће и лешеве по ђубриштима Србије. Много година толеранције државних злочина и заштите оних који су убијали дају целој држави манијачно лице. Нема ни објашњења ни оправдања за овакво развлачење и судску заштиту убица, осим да је сама држава у темељу затрована злочином.

(Данас)