Данас: Како изгледају припреме за почетак „вашара за народ и државу“? Дневница за учешће 10.000 динара

“Није бре, Србија њива па да је оре ко хоће”, ори се за звучника Баја Мали Книнџа код Скупштине. Није бре ни улица њива, па су ту трактори, као ономад пред велики протест 15. марта. Да ли су то исти они трактори, који су служили као зид заштите ограђеног кампа у Пионирском парку… Ако јесу онда су их власници брзо ремонтовали, поправили стакла, ставили нове гуме. “Пицнули” и окитили српским заставама.

Пролазим кроз Кнеза Милоша до Народне скупштине, на сефамору поред мене Симо Спасић, осуђени силоватељ спреман да припомогне завршне радове пред свечани почетак свесрпског сабора Покрета за народ и државу на који је позвао председник Србије Александар Вучић.

Трактори су постављени на иста места као 15. марта, само је нејасно од кога сада чувају студенте који само желе да учи, а који већ два месеца окупирају Пионирски парк. Гледам преко машћу премазане ограде, па нису се нешто “кампери” претргли да среде парк за сабор.

Избијам на плато код Скупштине. Жена с пиштаљком у устима, праћена Книџиним стиховима о Републици Српској, пролази платоом И пишти ли пишти. На капуту носи студентске беџеве. Книнџа, чији је наступ на тој бини већ најављен, допире са неколико звучника постављених на главној бине, тик испред Скупштине. Бина “немањићко плаве боје”, са слоганом “Не дамо Србију”.

Људи који постављају шаторе, од којих неки нису издржали налет ветра па су завршили наглавачке, помало у чуду се окрећу за женом која пишти, али убрзо настављају свој посао. Из непознатог разлога ту је неколико лежаљки за плажу. Радници градске чистоће постављају зелене канте. И канти и мобилних тоалета има прегршт – распоређени су у свим деловима где је митинг планиран.

Сећам се како је изгледала слика која је остала за Вучићевим присталицама баш овде код Скупштине 2023. године. Киша, муљ, пуне канте, разбацано ђубре по улицама… Ваљда власт сада не жели ништа да остави случају, да покаже да су њихове присталице заиста та “пристојна и нормална Србија”.

Да оно што ће се овог “продуженог викенда” десити на београдским улицама неће бити класичан политички митинг на који ће грађани доћи да слушају говоре Вучића, Дачића, Додика, показују густо распоређени дрвени штандови И вашарске кућице. На једној кућици већ су постављене тикве, неколико тегли ајвара и туршије. Домаћински. И тако је све од Теразија па до расксрнице код Правног факултета.

Враћам се до кампа који је опозициона јавност у Србији прозвала “Ћациленд”. Улазим у ограђен простор и надам се да ћу овога пута моћи да изађем без пратње. Пре неко вече у жељи да прођем кроз окупирани Пионирски парк, ушао сам кроз отворену ограду кампа, дошао до Председништва, где ме је затекла група мушкараца са питањем “Куда ти, момак” и брзим одговором, додуше пријатним, да ту не може да се изађе, него да се лепо вратим одакле сам дошао.

Мисли ми прекида “редар 2.0”, пита ме у ком сам шатору. “Друже, ја само мало да прошетам парком”, одговарам и настављам. Мислим се само мало, пусти ме, да ме жеља мине. Нисам ушао у Пионирски сигурно неких месец дана, не рачунајући малу експедицију од пре неко вече. Немам проблем што је ту камп, али имам проблем са тим што ми се не дозвољава да кроз њега прођем.

Седам на клупу, палим пљугу и гледам. Очекивао сам неке веће радове, али изгледа да је “генерално чишћење” већ одрађено, тек понеко помера стиропоре, калорифере, неку ограду. Иза леђа су ми двојица припадника жандармерије у униформама, видим још неколико полицајаца.

Завршавам другу цигару, устајем, не дешава се ништа занимљиво, пролазим поред две баке које се договарају да Милошу Павловићу и његовим другарима, саборцима, испеку гибаницу.

“Сине, јел можеш нам помогнеш…”, довикују ми два старија господина таман када сам видео где је излаз.

Прилазим, питам шта треба.

“Помози нам да пошаљемо слику пријатељу, не знамо ми то”.

Узимам телефон од господина у оделу, са јакном неке секјурити фирме. Размишљам да га нисам већ видео као чувара у некој банци. Хоће да “Банету Пекару”, ваљда из Угриноваца, пошаљем њихову слику са студентом Павловићем. “Прегазило нас је време, хајде покажи ми како си послао слику”, замолио ме је власник телефона.

“Дошли смо намерно раније да вас видимо, кад би другачије се упознали са Милошем. Видећеш, прочитаће вам после, оставили смо Милошу једно писмо за вас”. Аха, они мисле да сам ја “ћаци”. Прихватам игру, нудим их цигарама, питам одакле су дошли, причам како ће бити сигурно доста људи, како ће одлично бити кад развуку заставу…

“Из Старе Пазове смо”, одговара други старији господин, “али смо кола оставили код Фонтане, не знамо ми по граду, где би се паркирали”.

Открива ми онај први у оделу да његов пријатељ пише песме, тера га да ми изрецитује једну. Овај прво одбија, нећка се, али онда креће: “Ораховцу, мили граду…”.

Тихо говори, не чујем га најбоље, песму завршава похвалом Вучићу, нешто типа са три прста се крсти, Вучићу је веран – “због младости”, показује руком на мене, “што Србијом се дичи”. Постаје ми глупо што им нисам рекао да сам новинар, јер му заиста значи, што је мени, пристојном студенту који само жели да учи, прочитао ову песму.

Објашњавам им како да стигну до Зеленог венца, кажу ми да долазе сутра, ја одговорим да ћу и ја наравно бити ту, да ћемо се можда видети, рукујемо се, захваљујем се на песми и лепим речима и остављам их насмејане на клупици.

Пролазим до Булевара краља Александра где су на штандовима већ распоређене кифлице, ракије, гумене бомбене, лилихипи И друге ђаконије. Општине по Србији имају своје штандове, туристичке организације, а ту су  два штанда Поштанске штедионице. Део Булевара је у облаку дима, распаљује се роштиљ…

“Пошто кокице?”, прилазим двојици кокичара, не чујем лепо јел ми један каже триста или ништа, па вадим новчаник. “Остави ти новчаник и добар си.”, каже други, “Шалим се данас, не треба ништа, тако је данас”. Ово “тако је данас”, изговара као да данас крећи неки празник, свечани дан… Дук пуни кесицу кокицама питам је л знају кад креће програм, кажу да не знају ништа, али да ће бити ту цео дан. “Смета нам ветар”, жале ми се, одговарам да је ветар однео неки шатор, да су неким бакама попадале кифлице са штанда. Сагласни смо да ће бити доста људи.

“Имаћете ви доста посла”.

“Хоћемо, хоћемо. Ма има посла за лудаке увек”, каже ми кокичар којег нисам разумео колико и да ли уопште треба да платим и смеје се.

3 crvene za bolesnikov freak show, obor i bodljikavu žicu...

Video: @NarodniPokretS pic.twitter.com/6PfKaWcFJi

— Bora (@BoraKonj) April 11, 2025

Остављам и њих, бацам око на пљескавице, још нису готове. Гледам где да изађем, јер је цео простор предвиђен за сабор ограђен великом оградом. Видим старију госпођу у истом проблему, налазимо заједно део иза једног штанда који отворен.

Избављамо се, пита ме да нисам случајно нисам њихов. Реко, ја сам новинар, одлазим али мораћу ускоро овде да се вратим. Посао је посао.

Према незваничним информацијама, добијених од учесника „Ћациленда“, дневница за учешће на „вашару за народ и државу“ износи 10.000 динара.

(Данас, НСПМ)