Бошко Обрадовић: Како до прелазне Владе?

Већ дуже време у нашој јавности актуелна је идеја прелазне Владе као решење за излазак из свеукупне друштвене и политичке кризе у којој се налазимо под актуелном влашћу. Нема сумње да је садашња власт оличена у Александру Вучићу изгубила легитимитет и поверење да у будућности води државу, омогући правду и организује изборни процес. Потребно нам је прелазно решење које ће прекинути текућу узурпацију и блокаду свих државних институција, успоставити ред и ослободити политички живот.

То актуелна власт не може и неће учинити и зато нам је потребан неко други од знања, угледа и поверења ко би то могао да спроведе. То у пракси значи неко стручан, непоткупљив и изнад политичких подела. Став тренутне власти по овом питању је небитан: они на то могу одмах пристати или ће то бити учињено након њиховог пада са власти.

Ту долазимо до кључних питања на која још увек нема одговора:

Како би требало да изгледа та прелазна Влада и како доћи до ње?

Ко би је чинио и по којим критеријумима?

Погледајмо најпре међународна а нама блиска искуства у сличним политичким ситуацијама:

У Црној Гори је 2016. године формирана прелазна Влада изборног поверења, у којој су место потпредседника Владе и ресори финансија, унутрашњих послова, рада и социјалног старања и пољопривреде додељени представницима опозиције. До овога се дошло преко lex specialis-а на основу Споразума између власти и опозиције о фер и слободним изборима. Овим посебним законом утврђена је и контрола над радом бројних државних институција, служби и предузећа у периоду изборног процеса: опозиција је добила помоћнике у другим министарствима, генералног инспектора у Агенцији за националну безбедност, као и представнике у Пореској управи, Фонду за здравство и другим институцијама у циљу контроле њиховог рада у току изборног процеса.

У Македонији је такође 2016. године формирана прелазна Влада у циљу одржавања слободних и поштених избора. На основу Споразума између власти и опозиције актуелна Влада подноси оставку 100 дана пре избора и формира се техничка Влада чији је главни задатак да омогући фер изборни процес, што је постало устаљена пракса у македонском политичком животу. Тако су представници опозиције постали министри унутрашњих послова и рада и социјалне политике, а добили су и три заменика министра: за финансије, пољопривреду и администрацију. Истовремено, на функцију главног уредника јавног медијског сервиса дошао је кандидат кога је предложила опозиција.

У Аустрији је 2019. године формирана прелазна Влада коју су чинили надстраначки стручњаци, а на челу је био бивши председник Уставног суда.

Да не заборавимо да имамо и пример из домаће праксе: наиме, након петооктобарских промена 2000. године формирана је привремена Влада коју су чинили представници и власти и опозиције, с тим што су најзначајнија министарства имала колегијум од три ко-министра. То су били ресори унутрашњих послова, финансија, правде и информисања.

Ако пажљиво погледамо ове примере из упоредне праксе можемо доћи до два могућа начина доласка до прелазне Владе, који се међусобно не искључују већ могу бити комплементарни:

На основу Споразума између власти и опозиције, а путем посебног закона;

На предлог председника Републике на основу Устава.

У оба случаја актуелни сазив Народне скупштине бира прелазну Владу, с тим што је у оба случаја потребна и сагласност председника државе (у првом случају кроз потписивање посебног закона, а у другом случају кроз давање предлога за мандатара). Прелазна Влада може бити састављена од представника и власти и опозиције, или само од нестраначких стручњака, а може бити и мешовитог карактера, у зависности од договора политичких актера. Посебна пажња обраћа се на неколико најважнијих министарстава: унутрашњих послова, финансија, правде и социјалних питања, а опозициона контрола може бити распоређена и по дубини државне управе. Оно на чему би посебно требало инсистирати јесте да дође до промена на челу Јавног медијског сервиса Србије. У нашем случају ова прелазна Влада би требало да се посвети, пре свега, испуњавању свих студентских захтева и успостављању нормалног рада свих државних институција и медија, а онда и свеобухватној припреми за слободне изборе.

Ко би чинио ту Владу зависи од даљег развоја политичке ситуације у Србији. Све теже је замислити сценарио у коме може доћи до споразума између власти и опозиције о привременој Влади изборног поверења коју би чинили представници обе стране. Други сценарио, у случају да актуелна скупштинска већина и председник Републике не прихватају формирање прелазне Владе, води у даље масовне протесте после којих ће доћи до пада актуелне власти, након чега би они морали да прихвате прелазну Владу као једини излаз из огромне кризе.

Разуме се да у теорији и пракси постоји и трећи, револуционарни сценарио којим би садашња власт била свргнута и постављена прелазна Влада мимо поменутих уставних и законских процедура. Она би онда била изабрана на студентским, грађанским или свенародним пленумима или саборима мимо Народне скупштине, али би јој свакако био потребан накнадни уставно-правни легалитет.

Важно је нагласити да би значајну улогу у предлагању састава прелазне Владе, како год да се до ње дође и посебно у варијанти ако би је чинили надстраначки стручњаци, требало да имају студентски пленуми, односно универзитетска јавност која је покренула пресудну борбу за оздрављење нашег друштва и државе.

С обзиром да су све друге државне институције компромитоване и под контролом владајућег режима, можда управо на Универзитету треба потражити персонална решења за председника прелазне Владе и ресорна министарства из редова угледних, поштених и стручних људи који иза себе немају политичке репове.

Аутор је председник Политичког савета Српског покрета Двери.

(Двери)