Борис Тадић: Без договора о заједничком фронту нема победе над Вучићем

„Друштвена подељеност у Србији свакако се не може решити изборима, без обзира на њихов исход. Овај режим је интензивно радио на стварању подела свих претходних година, јер су знали да само у околностима дубоких подела могу да примењују пропагандне и друге своје уобичајене методе. То је разорило ткиво нашег друштва. Режим је спреман на све, а дубина подела коју су направили је управо усмерена на могућност једнако дубоких сукоба у сврху одбране њиховог опстанка на власти, без обзира на стварни изборни резултат“, истиче у разговору за Данас Борис Тадић, председник Социјалдемократске странке и бивши председник Србије.

Додаје да ће победа на изборима бити најмања победа коју ће антирежимски блок морати да оствари, јер борба за стварно ослобађање државе почиње тек након победе на изборима. Јер када разорите политички живот кроз уништавање опозиције и свих релевантних институција онда на месту избора имате само представу. Међутим, овај режим је отишао и корак даље – не само да немамо демократске изборе, него су избори као такви обесмишљени, јер је режим окупирао све полуге моћи у држави.

Својевремено је Војин Димитријевић рекао да кад радикали дођу на власт више нећемо имати изборе, бар не оне нормалне, демократске. Да ли смо близу тога?

Нисмо близу тога, јер ми од 2012. године немамо демократске изборе. Крађа избора се дешава константно свих ових година, а не само на изборне дане. Управо зато све време живимо у ванредним околностима перманентне предизборне кампање, а кључна крађа избора коју овај режим спроводи је систематско уништавање политичког живота и систематско и брутално обмањивање грађана путем незапамћене пропаганде, чиме су одузели грађанима слободу одлучивања на којој почива свака демократија.

Када разорите политички живот кроз уништавање опозиције и свих релевантних институција онда на месту избора имате само представу. Међутим, овај режим је отишао и корак даље – не само да немамо демократске изборе, него су избори као такви обесмишљени, јер је режим окупирао све полуге моћи у држави.

Управо зато све време и говорим да ће победа на изборима бити најмања победа коју ћемо морати да остваримо, јер борба за стварно ослобађање државе почиње тек након победе на изборима.

Након полуратног стања које је пропратило изборе у десет локалних самоуправа, верујете ли још да се друштвена подељеност коју имамо може решити изборима, а без сукоба?

Друштвена подељеност се свакако не може решити изборима, без обзира на њихов исход. Овај режим је интензивно радио на стварању подела свих претходних година, јер су знали да само у околностима дубоких подела могу да примењују пропагандне и друге своје уобичајене методе. То је разорило ткиво нашег друштва које смо тешком муком опорављали након деведесетих година.

Нажалост, многи нису разумели да сам на унутрашњем помирењу и на легитимизацији дијалога са политичким противницима и због тога да бисмо спречили да се радикалске снаге поново уздигну на темељу подела. То се неће решити изборима, јер је укидање тих подела дуготрајан процес који захтева озбиљан и стратешки приступ, пре свега у домену политичке културе.

У четири године наше извршне власти урадили смо много, али и то је био кратак период да затворимо све развалине тих подела како на њима више не би могао да се уздигне радикалски вампир. То је такође посао који нас чека након победа, а тај посао носи и тежак изазов неразумевања и отпора. Што се тиче сукоба, овај режим је спреман на све, а дубина подела коју су направили је управо усмерена на могућност једнако дубоких сукоба у сврху одбране њиховог опстанка на власти без обзира на стварни изборни резултат.

Добар сигнал је да су и други у опозицији почели да позивају на договор

Да ли је за победу над Вучићевим режимом потребно много озбиљније организовање од овог које сада имамо?

Апсолутно. Лоша вест у томе је да је потребно да антирежимске снаге буду много боље организоване, али добра вест је да то зависи само од нас. Дакле, управо оно поље од ког кључно зависи победа је поље у ком нам препрека не може бити режим, већ ми сами себи. Пре свега, потребно је уједињење и договор свих антирежимских снага, на шта све време позивам, јер само наше поделе стоје на путу нашој победи. Тако је све време од 2012. И да се нашалим мало у овим тешким временима – што би рекао мој друг Божа Ђелић, морамо да се договоримо са „самима нама“.

Схватају ли по вама студенти и опозиција озбиљност ситуације и Вучићеву моћ манипулације, обзиром да нема жеље за договором? Каква је стратегија потребна?

Мислим да сви схватају озбиљност ситуације, само на различите начине виде решења. Добар сигнал је да су и други у опозицији пре неколико дана почели да позивају на договор и то ћу увек подржати, јер на то позивам све време.

Међутим, важно је разумети да моја подршка таквим позивима није у колизији са подршком коју је странка коју водим међу првима дала студентској листи.

Управо супротно, договор о формирању заједничког фронта је једина истинска подршка и студентској листи, јер без таквог договора нема победе. Надам се да ћемо сви у најкраћем року бити сложни и у вези са путем ка циљу, онако како смо сложни у вези са тим шта је циљ. У сваком случају мислим да је последњи тренутак за то и да при доношењу одлука сви морамо бити свесни да је ово питање не само борбе за промену власти, већ и за опстанак наше државе и друштва.

Одабир најбољег председничког кандидата је комплексан задатак

Да ли је потребно да сви који су против режима већ сада изађу са именом председничког кандидата и кандидата за премијера, јер није познато када ће се Вучић одлучити за изборе?

Тачно је да избори могу бити расписани у сваком тренутку и да на то морамо бити спремни. Међутим, то не значи да би требало прерано излазити и у јавност са именима, јер тиме омогућавамо режиму не само додатно време за пропаганду против тих кандидата, него и додатно време за анализу и подешавања истраживања јавног мњења. Доношење одлуке о тренутку објаве захтева зато озбиљну анализу.

Након упада полиције у Ректорат искристалисало се бар за сада име Владана Ђокића, као могућег кандидата за председника. Али антирежимска јавност је подељена и око њега?

Управо због подељености антирежимске јавности је и важно да све одлуке буду резултат заједничког договора свих антирежимских снага и актера. То се не односи само на ректора Ђокића, већ принципијелно на све зато што је кључно да сваки корак подешавамо тако да иде у правцу смањивања, а не продубљивања подела у антирежимском бирачком телу.

Одабир најбољег председничког кандидата је врло комплексан задатак и захтева укључивање много фактора анализе који превазилазе наша лична мишљења или утиске о неком кандидату. Другим речима, то се односи на питање бирамо ли кандидата који се свиђа делу антирежимске јавности или кандидата који може да победи.

Лично имам врло позитиван однос према ректору Ђокићу, али би било неодговорно да само спрам тога процењујем и однос према њему као према председничком кандидату.

Председнички избори су врста шаховске игре у ком уз одређене околности може највећу шансу имати кандидат који на први поглед не делује да има шансе, или који није на радару у том тренутку.

Што се конкретно Ђокића тиче, као што сам рекао, било би неозбиљно да без такве озбиљне анализе излазим са проценама, али уколико би се испоставило да је он најбоље решење које имамо узимајући у обзир све потенцијалне изазове, свакако бих то подржао.

Само морамо имати на уму да се заиста налазимо пред амбисом и да немамо више времена за промашаје и доношење одлука „вруће главе“ и спрам ад хоц околности.

Верујете ли да ће Вучић скратити председнички мандат, ако има на уму ваше и искуство Слободана Милошевића?

Све су то различите околности, тако да моје и Милошевићево искуство нису упоредиви једно са другим, па тако ни са ситуацијом у којој се Вучић тренутно налази.

Вучић се налази пред изузетно тешком одлуком у том смислу, јер ако не распише и председничке изборе губи прилику за премијерску позицију, а ако их распише све улоге ставља на једну карту.

Међутим, он има шири маневарски простор од тога, па тако може да распише само парламентарне па да за премијерску позицију игра са ванредним парламентарним изборима заједно са редовним председничким.

Одлуку ће свакако доносити спрам процене најпогоднијег тренутка. Оно што је за нас кључно је да се не водимо тиме, већ да се бавимо собом у правцу тога да будемо спремни за сваку опцију. А то захтева приступање изградњи организације најширег фронта одмах, јер је већ изгубљено много времена и прилика за то.

Напредњаци су Вучића већ неформално кандидовали за премијера, а у јавности се нагађа да би председник Уставног суда, институције која ради селективно, Владан Петров, био могући кандидат за председника? 

Колико сам чуо Вучић је то већ демантовао, што не значи ништа, јер он нема проблем с тим да један дан тврди једно, а већ следећи сасвим супротно. Што се тиче поређења са Ајнштајном, не знам ко је бољи физичар – Ђокић или Петров- али знам ко је стао уз студенте и грађане док су се борили за правду за 16 убијених невиних људи, а ко је стао уз власт која је одговорна за смрт тих људи.

И то је сасвим довољно. А када смо већ код тога, режим покушава на сваки начин да представи стање у земљи као део неке „регуларне“ политичке утакмице, како би се заборавила базична чињеница – да је ово режим који је одговоран за смрт 16 грађана!

У свакој нормалној земљи након такве трагедије председник државе би одмах упутио извињење, преузео одговорност и расписао изборе. Ништа друго није ни смело бити тема. И трагични су изговори поређења са пожаром у дискотеци и слично – овде се ради о јавном објекту, који је за време ово власти реконструисан и који је отворио председник државе!

Спрам те чињенице све друго је небитно. Ова власт мора бити смењена и било какве одлуке које доводе то у ризик су играње са будућношћу наше државе и њених грађана. Зато и одлука о избору председничког кандидата и организовање антирежимског блока носи посебан значај пред ове изборе и не би смеле да се понове грешке у одлукама и корацима које смо имали пред све претходне изборе од 2012. године.

И социјалисти очекују да Ивица Дачић буде председнички кандидат. 

Уколико би СПС имао свог кандидата то би свакако могло однети кључне гласове кандидату СНС-а. Дакле, као и много пута у овом веку СПС има тежину која може да окрене тас на ваги. Тако је било 2008. када је једина могућност формирања демократске владе била у коалицији са СПС, тако је и данас.

Након Вучићеве власти од нуле ћемо морати да градимо институцију председника

Вучић и режим успели су да поделе земљу до невиђених размера. Имају своје студенте , праве своје универзитете, имају своја удружења новинара, своје невладине организације, своје тужиоце, судије. А они који ту не припадају су прогњани. Где је свему томе крај?

Ма колико биле дубоке поделе и ма колико била моћна политичка звер на власти, све време од 2012. године решење је у нашим рукама. Они су и дошли на власт због тога што је део опозиционог бирачког тела подлегао пропаганди белих листића, која је долазила из исте кухиње из које је овај режим од 2012. своју пропаганду темељио на нападима на бившу власт. Нажалост, ефекти те пропаганде трају све време од тада и то је кључни разлог због ког овај режим није побеђен не само свих ових година, него одмах на следећим изборима након 2012.

Дакле, ма колика била њихова моћ, много већа моћ лежи у освешћивању опозиционог бирачког тела. А први ефекат тога би био укидање свих подела међу нама и доношење одлука спрам чињеница, а не из угла утисака или сујете. На терену политике побеђујемо, а да бисмо се вратили на тај терен морамо да изађемо из балона утисака којима директно или посредно управља режимска пропагандна машинерија. Крај је када ми одлучимо да је важније да буде крај, него да без краја упиремо прстом једни у друге и дистанцирамо се од успеха који су једини стајали на путу овом злу.

Били сте председник државе и како вам се сада чини када чујете наследника Вучића како вређа политичке противнике, прети професорима хапшењем, као да није председник свих грађана, излазећи из уставних оквира?

Па закономерно је да власт која почива на урушавању свих институција, разара и институцију председника државе. Сваким својим обраћањем он поручује да ми заправо и немамо председника државе и да је та позиција окупирана од стране најстраственијег активисте напредњака.

Након његове власти, од нуле ћемо морати да градимо институцију председника. Никада се нисам тако односио према својим политичким противницима, не зато што сам имао добро мишљење о њима и њиховој политици, већ зато што сам врло добро разумео какве разорне и дугорочне последице може оставити разарање институције председника и стварање подела у друштву с те позиције.

Вучић не разуме да се успех председника не мери километрима изграђених путева, иако и тих километара наша власт има суштински гледано далеко више од његове. Успех председника државе се пре свега мери управо атмосфером у друштву и спречавањем тога да поделе разоре друштво. Мени су замерали што сам остајао и на месту председника странке, иако то није било противуставно.

Међутим, управо сада сви који су ми то замерали могу да виде на Вучићевом примеру да вам није потребно место председника да бисте делили друштво и заступали интересе искључиво своје странке. Као што на мом примеру могу да виде да са позиције председника странке можете да будете председник свих грађана.

Иако сам чак био и нападан што сам се у односу према политичким противницима понашао као председник свих грађана, а не заступник само своје странке или тог спектра бирачког тела. У том смислу, добро је да имамо та два примера, да бисмо као земља која је у својој историји имала тек деценију стварне демократије могли да учимо шта демократија стварно јесте и како функционише, а не да неуко полазимо од тога да начин на који неко управља земљом зависи од тога да ли је формално на позицији председника неке странке.

Важе ли исти закони за припаднике власти и њихове противнике. До сада нико није одговарао за пад надстрешнице у Новом Саду, нико за смрт рудара у Алексиначким рудницима и тако редом. Истовремено власт прича како ова друга страна нема емпатију.

-Наравно да не важе и тако је од првог дана доласка напредњака на власт. То је једна од метода којима су напредњаци прибављали чланство и подршку – не политиком и вредностима, него двоструким стандардима и практично уценама којима су слали поруку „боље ћете проћи ако сте наши“. Не само пред законом, него и у сваком другом смислу.

Наравно да говоре да су други ти који немају емпатију, јер је њихова основна мантра „држ’те лопова“. Један од најдиректнијих начина да се види истина је да грађани читају да све што напредњаци кажу да други раде уствари је признање о томе шта они раде.

Од класичне екстремне аутократије много је опаснији систем у коме смо

Да ли се Србија све брже приближава екстремној аутократији и шта говори изјава министра Братине да полиција може да бије и убије студенте?

Министар Братина је одличан пример зато што је од његове првобитне изјаве још горе оно што је изнео у саопштењу у ком покушава да се опере од те изјаве. То је одличан пример јер показује да ова власт функционише само у монологу и једностраној комуникацији – они не могу сопствене речи ни сами да одбране, а замислите тек на шта би то личило у неком дуелу.

Од класичне екстремне аутократије много је опаснији систем у ком већ јесмо – хибридна комбинација бруталне пропаганде, потпуне контроле медија и примене свих метода уцењивања и застрашивања.

Уз све то имамо примену насиља када друге методе не функционишу – било да се преко ноћи поруши противуставно део града или да се употреби полиција или црнокапуљашки одреди батинаша по угледу на Мусолинијеве фашисте. Најекстремнији пример је свакако понашање ове власти након убиства 16 грађана – не само да нису показали никакву одговорност, него им је захтев грађана за правдом био повод за нове поделе, примену насиља и напад на све који нису подржали језив став режима да они који су реконструисали и отворили железничку станицу нису одговорни за то што је она убила 16 људи.

Може ли се ипак клупко побуне против овог режима вратити на старо, или се народ коначно пробудио и побунио?

У политици никада нема повратка на старо, јер све је увек питање напретка или регресије. То се не односи само на облик деловања, већ и на појединце. Свако ново искуство утискује нове елементе и у колективна деловања, као и у сваког од нас појединачно.

Полазим и од себе, данас бих у много чему другачије управљао државом, јер се мењају не само околности и задаци пред нама, него и ми под утицајем искуства – доброг и лошег. Тако је и са протестима. У том смислу не би ни требало да прижељкујемо да се вратимо на старо, већ да процес еволуира у правцу најбољег могућег политичког епилога.

(Данас)