Biljana Stepanović: Vlast se ponaša kao okupaciona, učinjeno sve da se zatuče obrazovanje. Lakše se vlada neobrazovanom masom, nego građanima koji imaju znanje i sposobnost da misle

Srbija izgleda kao da je pod okupacijom, pošto se vlast više i ne ponaša kao izabrana, već kao okupaciona. Haos izbija na sve strane, ona se ne osvrće. Novi Sad je doživeo dramatičnu eskalaciju tog haosa. Toliku, da se sad svi pitaju šta je sledeće i zagledaju šta im stoji iznad glave, pa beže na čistinu.

Povrh toga je klika na vlasti baš zapela da sruši stari železnički most. Beograđani ga doživljavaju kao istorijski spomenik, ali služi i za saobraćaj, pošto preko njega idu i automobili i tramvaji koji povezuju dve polovine Beograda. Jeste, stari je, dotrajao, može da vam otpadne točak u onim rupama. Ipak, kad niste sagradili drugi, rušenje ovog predstavlja ludost, kako je to sažeo pokojni arhitekta Dragoljub Bakić.

Prerušeni radikali krivicu nikako, nikada i ni pod kojim uslovima neće priznati. Krivi mogu biti samo drugi, najbolje oni bivši

Bahata ludost na sve strane, prevazilaze sami sebe. Poslednje što im pada na pamet da priznaju, jeste odgovornost. Od toga do krivice samo je korak, a prerušeni radikali krivicu nikako, nikada i ni pod kojim uslovima neće priznati. Krivi mogu biti samo drugi, najbolje oni bivši. Ako ne haju za ovolike mrtve ljude koje za sobom ostavljaju, onda se sigurno neće osvrtati ni za onima koji protestuju. Kojim god povodom.

Očajni građani traže odgovornost – ko je skrivio smrt 14 ljudi koji su samo stajali i čekali voz? Seljaci protestuju i traže da im se ispune obećanja kako bi mogli da prežive, niko ih i ne gleda. Prosvetni radnici protestuju i takođe traže samo da mogu da prežive, da im plate dođu do proseka. Seljaci iz Nedeljica, aktivisti, građani, stručnjaci, bune se protiv mogućnosti da im ova vlast, koja ne može osigurati ni da ostanete živi kad krenete na voz, sad iskopava litijum i zatruje zemlju i vodu. Ona kaže neće časna reč, ali eto, niko joj ne veruje.

Jedna šačica zanesenjaka po ovoj hladnoći sedi i ne da da se sruši stari železnički most, nema razumevanja što ono kloparanje tramvaja baš mnogo smeta novoj eliti natrpanoj u one solitere bez kanalizacije. Zašto bi se i osvrtala na te što se zamlaćuju po ulicama, stalno se nešto bune i protestuju, kad je za ovih 12 godina uspela da razvali celu državu i pretvori je u krhotine?

Pre svega, učinjeno je sve da se zatuče obrazovanje, pošto se lakše vlada neobrazovanom masom, nego građanima koji imaju znanje i sposobnost da misle. Očekivano, ono što presvučeni radikali sada rade, direktno je suprotno onome što su govorili dok se nisu sasvim raskomotili.

Ako stvarno naučite decu da misle, ona će brzo i lako shvatiti da radikalska vlast radi dugoročno protiv njihovih interesa

Sam predsednik ove naše države, kod koga su tragovi obrazovanja i posledičnog oplemenjivanja ličnosti sasvim slabo i izuzetno retko vidljivi, svojevremeno je sa neke govornice obećavao da će „obrazovanje biti na prvom mestu“, pošto je znanje „temelj na kome krećemo da gradimo našu zajedničku kuću, našu zemlju“. I sve začinio krucijalnom konstatacijom da „decu pre svega treba da naučimo da razmišljaju“. To se nije dogodilo, nije ni bilo planirano, jer se direktno kosi sa njegovim interesom. Ako stvarno naučite decu da misle, ona će brzo i lako shvatiti da radikalska vlast radi dugoročno protiv njihovih interesa, a to je da žive u uređenoj evropskoj zemlji kao imućni i dostojanstveni građani pa će reći – čekajte, ne želimo ovo, radikali moraju da odu. A to ne može.

Ako ih, pak, niste naučili da misle, lako će im radikali prodati bilo koju priču. Nemaju zapitanost, nemaju kritičku distancu, nemaju otklon od neistine i nisu u stanju da kažu – e sad je dosta, ne želimo ovakvu vlast i ovakav život. Nego se 75.000 njih prijavi da učestvuje u nekom skarednom rijalitiju, jer to vide kao put do uspeha.

Nije ni čudno. U Srbiji se u protekloj deceniji sistematski uspostavljao poredak koji je potpuna negacija obrazovanja i mišljenja. Profesori su uniženi do krajnosti, na njih nasrću i deca i roditelji, a sistem to, najblaže rečeno, toleriše. Vređaju ih, ponižavaju, izmiču stolice na času i ostaju nekažnjeni, a oni nemaju mehanizam da se sami zaštite. Moraju po ulicama da se bore ne samo za svoje ljudsko dostojanstvo, nego i za elementarno pravo da prežive.

U Srbiji se u protekloj deceniji sistematski uspostavljao poredak koji je potpuna negacija obrazovanja i mišljenja

Moraju da trpe bahatu vlast koja im govori kako za njih novca nema, a novac se na sve strane rasipa i krade besomučno. Imamo za stadione, nemamo za nastavnike, toliko deluje apsurdno da buši mozak. A u stvari, sasvim je logično. Na stadionima će da se zapate kolonije huligana (tepamo im „navijači“ kao da ne znamo razliku) koji ako zatreba, mogu da postanu i stranačka paravojska. Dotle će im se dati da se bave izvesnim, hm, poslovima zbog kojih se u uređenim zemljama ide u zatvor.

Nastavnici nam, dakle, nisu potrebni. A nisu nam potrebni ni đaci. Pokazali su nam radikali da u ovoj zemlji svako može da bude sve. Samo ako se učlani u radikalsku partiju. To se sad zove naprednjak. Nema školu? Nikakav problem. Kupiće diplomu, sve do doktorata, što da ne. Ima dubioznu biografiju? Ništa što stranka neće da ispegla. Najgori je prostak koji nema elementarne pojmove o ponašanju? Pa šta? Posle Aleksandra Šapića na mestu gradonačelnika glavnog grada države Srbije, ili Vulina na raznim mestima, ništa nije neprihvatljivo.

„Kako mi sad đacima da govorimo da je znanje najveći kapital, kad oni oko sebe vide da stvar stoji upravo suprotno – važna je samo partijska knjižica? Ne možete detetu reći uči, nemoj prepisivati, to se ne radi, kad ono vidi kako plagijatori napreduju“, zapitao se Aleksandar Kavčić, naš čovek koji je iz belog sveta došao kući da našoj deci, od svog novca, podeli besplatne udžbenike. Muči se u toj misiji godinama, škole neće njegove besplatne udžbenike, već hoće da roditelji druge papreno plate.

U pitanju je 120.000 profesora osnovnih i srednjih škola, oko 850.000 đaka. Sa roditeljima, dedama i babama, za tu temu bi trebalo da bude zainteresovano oko dva miliona ljudi. I ništa. Svi ćute. I plaćaju. Decenija uložena u sistematsko ispiranje mozga dala je rezultate.

U ovoj našoj „novoj realnosti“ nema mesta za dve ključne stvari u obrazovanju, a to su čestitost i odgovornost

U ovoj našoj „novoj realnosti“ nema mesta za dve ključne stvari u obrazovanju, a to su čestitost i odgovornost. A ako toga nema, struka će pasti. Bez obuke uma, dalji razvoj naše države je nemoguć, kaže Ivanka Popović, bivša rektorka Beogradskog univerziteta.

I to je sve tako išlo dok đavo nije došao po svoje. Ove naprednjačke projekte, građevinske poduhvate, nameštene poslove, krađe i muljanja, neće da potpisuju pravi inženjeri sa licencama. Pa su recimo u Novom Sadu potpisivali kadrovi bez licence, neopterećeni znanjem, moralom, ni zapitanošću hoće li nekome neka nadstrešnica pasti na glavu.

Hoće li svi oni koji bespogovorno služe ovoj vlasti i dalje igrati na kartu da će ona vladati večno, ili će da posumnjaju da, možda, jednog dana za svoja nedela mogu i da odgovaraju? U tome je ključ ove drame koju živimo.

(N1)