Aleksandar Gajšek i Žarko Trebješanin povodom stogodišnjice rođenja Vladete Jerotića: Mudrost starca i radoznalost dečaka

 Radoznalost kao životni pokretač, težnja ka samospoznaji i duhovnom rastu, dosledna spremnost da se sasluša neistomišljenik, da se uvaže razlike i priznaju sopstvene greške – neke su od vrednosti kojima nas je učio Vladeta Jerotić. Vidao je duševne rane, pružao podršku i utehu ljudima, a on sam je živeo u skladu s mudrošću koju je propovedao.

„Vladeta Jerotić se zaista pojavio prosto, takoreći, niotkuda, neočekivano, u vreme koje nije sklono duhovnim vrednostima, u vreme krize i tame. Pojavio se kao otelovljenje arhetipa mudrog starca, ili starog mudraca, koji se javlja upravo onda kada ljudi postanu očajni, kada ni svojim iskustvom, ni razumom ne uspevaju da izađu iz beznadežne situacije“, kaže u razgovoru za Sputnjik psiholog Žarko Trebješanin, upriličenom povodom 100. godišnjice Jerotićevog rođenja.

Prema njegovim rečima, Jerotić je kao psihijatar i psihoterapeut „mudrom i lekovitom rečju uspeo da pobudi kod ljudi radoznalost i prijemčivost za pitanja duha“.

„On je pokazao da se može i o nekim ozbiljnim, složenim pitanjima, kao što su Bog, smrt, besmrtnost, sloboda, govoriti smisleno, ozbiljno, ali i tako da to ljudima bude razumljivo, prihvatljivo i blisko“, ocenio je Trebješanin.

Radoznalost dečaka i mudrost starca

Vladeta Jerotić je knjige počeo da objavljuje relativno kasno, od svoje pedesete godine, da bi potom objavio više od 70 naslova. Imali smo prilike da ga slušamo i u kultnoj emisiji „Agape“ novinara Aleksandra Gajšeka, koji je u razgovoru za Sputnjik govorio o toj dugogodišnjoj saradnji, ali i o prijateljstvu koje se iz te saradnje razvilo.

„Nikada nisam osećao da on s nekim razgovara s visine, kojoj jeste pripadao. On je jednostavnim rečima pokušavao da objasni ono što ga neko pita. A nikada nije imao već zadate odgovore. To nije Gugl, veštačka inteligencija, da ti samo prospe znanje, već je uvek prolazilo kroz njegov unutrašnji aparat, kroz neko unutrašnje duhovno i duševno stanje i onda izlazilo na svetlost dana. I ljudi zbilja prepoznaju u tome životne istine kojima se zatim rukovode“, priča Gajšek.

On ističe da su svi njegovi razgovori s Jerotićem bili zajednička duhovna avantura.

„Video sam da ima zaista otvoren um, da u trenutku kada čuje pitanje dobije inspiraciju i krene. Koliko puta mi je rekao: Eto, vidite, prvi put sada razmišljam i pričam o tome. To govori da nije bio ukalupljen čovek, čovek matrica i sistema, već upravo ono što piše u jevanđelju: Duh diše gde hoće. On, zapravo, nije bio dečko koji obećava. Bio je gimnazijalac, ali je u školi padao na popravne ispite iz fizike, astronomije. U svojim dnevnicima je ispovedao da je bio nesiguran u sebe, ali i da je imao veliku veru u Boga, u to da će mu on pomoći da nađe put, da reši neke probleme. Čak se i u njegovim snovima pojavljuju ti religiozni motivi“, naglašava Gajšek.

Duhovno i religiozno prosvetljenje

Žarko Trebješanin napominje da mnogi ljudi, kada se spomene ime Vladete Jerotića, odmah pomisle na religiju, hrišćanstvo i pravoslavlje, ali naglašava da je njegova uloga u društvu bila daleko iznad religiozne.

„On je živeo religiju, bio je religiozan istinski, iznutra. Još od detinjstva je imao osećanje koje se kasnije uobličavalo, ali to je bilo nešto potpuno prirodno kod njega. Ono što bih naglasio jeste da on nikada nije podržavao rat i nije bio spreman da opravdava zločine, kojih je bilo sa svih strana. Mislim da se pomalo zaboravlja, neki ljudi to neće da vide i onda ga prosto svrstavaju u kategoriju desničara, nacionalista. On je u to vreme propovedao razumevanje, nenasilje, toleranciju“, naglašava Trebješanin.

Gajšek ističe da je Vladeta Jerotić bio čovek apsolutne širine, i da nije propuštao priliku da na tribinama, na predavanjima, gostovanjima, u intervjuima ističe da i druge kulture i vere nose velike kvalitete.

„Kao dečak je čitao 'Kvo vadis' Henrika Sjenkjeviča. Tada je imao 17 godina. I tada je doživeo iskustvo koje je on opisao rečima: 'Počelo je da veje po meni'. Nije znao šta ga je snašlo, pa je odjurio u crkvu. Živeo je u Kondinoj ulici i otišao je u Sabornu crkvu. I tu se dogodio nekakav preobražaj, metanoja. Prema njegovom svedočenju, a kasnije i prema mom iskustvu, on je bio apsolutno čovek formalne vere, nije propuštao nijednu liturgiju, čak i u poznim godinama, postio je, ali nikada to nije isticao u prvi plan. Nije to pokazivao kao fanatičnu veru, niti kao crtu prirode, za njega to jeste bilo neophodno, ali je to zadržavao za sebe“, napominje Gajšek.

Žeđ za otkrivanjem nevidljivih svetova

U dnevniku koji je vodio od 1938. do 1945. godine Jerotić je pisao o svojoj mladosti, o roditeljima, o buntu. Na osnovu tog dnevnika, kako je naveo Žarko Trebješanin, može se napraviti skica za Jerotićev psihološki portret u tri poteza, odnosno na osnovu tri suštinske crte njegove ličnosti: radoznalosti i otvorenosti za novo, religioznosti i sklonosti misticizmu i introvertnosti.

„Prvu osobinu nisam naveo slučajno kao prvu - reč je o intelektualnoj, duhovnoj radoznalosti. Mislim da mu je to zbilja bila kardinalna crta. Imao je strahovit poriv za saznavanjem, autentičan. To se videlo još tokom njegovog detinjstva. Interesovao se za književnost, za psihologiju, za filozofiju, kao i za životinjski svet. Zanimao se i za muziku, za likovnu umetnost. Ono što je meni posebno impresivno, a on je to zadržao od detinjstva do svojih devedesetih godina: kada se sretnemo negde i pričamo, uvek se zanimao za to šta ima novo u psihologiji. I onda mu ja ispričam nešto što mislim da bi mu bilo zanimljivo. A on sluša vrlo pažljivo, zainteresuje se i onda želi to da čita. To se događalo u doba kada čak i mnogi značajni naučnici i filozofi ostavljaju po strani svoju profesiju i bave se nečim drugim. On je bio neprestani istraživač, uvek radoznao, poput deteta. O tome je pisao i u dnevniku. Uvek ga je zanimalo sve ono što je vidljivo, a još više ono što je nevidljivo", kaže Trebješanin.

Život je tajna i u tome je njegova divota

Gajšek ističe da Jerotić nikada nije imao problem s pitanjima na koja ne može da pronađe odgovor, da im se, naprotiv, radovao, ističući da je život tajna i da u tome i jeste divota.

„Ako sve dokažemo, onda isparava smisao, više nema potrebne da živimo, ne moramo ništa više da radimo. Smatrao je da upravo zato stalno treba otkrivati, postavljati pitanja. On je uživao u postavljanju pitanja i smatrao da upravo za pitanja treba živeti, a da će odgovor kad tad stići, ako je uopšte i nužan“, napominje Gajšek.

U vremenu kojim vladaju površnost i isključivost, u kojem je potreba za informisanošću istisnula potrebu za znanjem i razumevanjem i u kojem se razgovara tako što svako sluša samo sebe, Vladeta Jerotić je ukazivao na važnost znanja i obrazovanja, dijaloga i uvažavanja razlika.

„Jerotić je govorio o vaspitanju dece, starije i predškolske. To bi moglo da se ugradi u priču o pravom znanju. Kod dece je potrebno negovati kritičku misao, umesto da im se glave pune informacijama, do njih mogu da dođu s lakoćom. Ne treba da imamo nekakve male robote kojima samo ubacujemo nekakve programe u glavu. Oni moraju zaista da steknu i neke najopštije, načelne stavove, da usvoje neke vrednosti. A o tome je pričao Jerotić. Danas se Jerotićeve misli mogu čitati na internetu, mada ne znam da li je to najbolji način da se prenosi njegovo delo, jer tu uvek ima senzacionalizma, pojednostavljivanja“, ocenjuje Trebješanin.

Na pitanje kako je Vladeta Jerotić posmatrao sve promene koje se događaju u savremenom društvu i da li je strahovao od propasti budućih generacija, od apokaliptičnih vizija budućnosti kojima smo zasuti sa svih strana, Gajšek ističe da kod Jerotića nije bilo ni straha, ni apokaliptičnih misli.

„Nikada nije govorio da smo dotakli dno ili nekakve slične rečenice. Iz njega je večito isijavala nekakva vedrina, uvek je bio nasmejan, ali to je dolazilo iznutra. Nije poput lajf koučova koji sami sebe leče autosugestijom ubeđivao sebe da je život lep. Kod njega je to bilo mnogo dublje i rekao bih da bismo od njega mogli da naučimo tri stvari. Prva je autentična skromnost. Druga stvar je neosuđivanje. I treća stvar, ono što kaže Ivan Đaja - da ništa ne može biti na sreću ljudsku ako nije okrenuto ka dobru“, zaključuje Gajšek.

Valentina Bulatović

(Sputnjik)