Академик Павле Петровић: Србија клизи ка олигархијском капитализму, систем штити уску економску елиту

Према класификацији Светске банке Србија се налази у категорији земаља са вишим средњим дохотком. И то чак и близу границе земаља са виским дохотком. Наравно, сам прелазак те границе не би нас учинио високо развијеном земљом, као што то нису Бугарска или Румунија које су у последњих четири, пет година прескочиле тај праг. Али би свакако значило да се налазимо на добром путу ка просперитетној држави.

Међутим, Како у свом раду „Велика концентрација политичке моћи спречава економски просперитет Србије“ објашњава академик Павле Петровић, иако након спорог привредног раста и заостајања за земљама Централне и Источне Европе (ЦИЕ) током 2010-их, Србија од 2018. убрзава свој раст, тај раст, међутим, није дугорочно одржив и не може да уведе Србију у економски просперитетне земље са високим дохотком.

Укратко, разлог је то што комбинација државног и олигархијског капитализма доминира у Србији, те да она клизи ка потоњем.

Истраживања политичких и економских институција показују да је Србија склизнула у изборну аутократију, и да наставља тим путем, као и да је то довело до искривљивања правила економске игре у корист моћне елите. Управо то сугерише да Србија клизи ка олигархијском капитализму, систему који само уској елити штити својинска (и друга) права и не омогућава привредни просперитет друштва, наводи Петровић, професор на Економском факултету у Београду у некадашњи председник Фискалног савета у раду објављеном у Зборнику: 25 година транзиције у Србији, Научног друштва економиста Србије (НДЕС).

Тај убрзани привредни раст од 2019. године, је према Петровићевој оцени, базираном на сировој снази, односно квантитативном увећању капитала и запослености. Тако је убрзање раста у пеироду од 2019. до 2024. године дошло од само три сектора – грађевинарства, рударства и ИТ-а.

Насупрот сировој снази, стоји раст заснован на памети, односно техничком прогресу, који у Србији изостаје, јер је приватно предузетништво спутано.

Већ је утврђено да су у Србији веће инвестиције страних него домаћих предузећа. У периоду 2021-2023. бруто инвестиције страних предузећа износиле су 21,8 одсто БДП-а, а домаћих предузећа 18,8 одсто.
Највећи део инвестиција долазио је од државе – 41,9 одсто. Улагања домаћинстава су износила 16,7 одсто БДП-а. Ако узмемо у обзир да су стране инвестиције често подржане субвенцијама, онда фактички више од 60 одсто инвестиција је вођено државом.

Ако задржимо исти модел раста, уз очекивано смањење страних инвестиција, али и несташицу радне снаге, чека нас успоравање раста БДП-а за око један процентни поен годишње, на ниво раста ЦИЕ држава, што би заправо значило да престајемо да их сустижемо.

„Једини начин да Србија обезбеди дугорочно високу и стабилну стопу раста је да се допринос техничког прогреса са садашњег веома ниског нивоа и у томе приближи земљама ЦИЕ. Али ова велика, структурна промена захтева напуштање државног модела раста и стварање услова да се домаће приватно предузетништво размахне“, указује Петровић.

Наравно, прво питање је зашто приватно предузетништво нема већи замах и зашто домаће приватне компаније не инвестирају.

У потрази за одговором на ово питање, Петровић истиче да се ради о квалитету економских институција, при чему се оне схватају као „правила игре“ и представљају законе и прописе, али још и важније, њихову примену.

Позивајући се на истраживања нобеловца Дарена Аџемоглуа, Петровић је и на резултатима за Србију показао да се економски просперитет јавља тамо где су економска правила игре добра и где се поштују.

Тако земље са високим степеном владавине права, која се узима као показатељ економских правила игре, су уједно и оне које имају највећи доходак по становнику, на пример развијена Европа, док оне са ниским нивоом владавине права, Западни Балкан, укључујући Србију, затим Молдавија, Јерменија итд, имају низак доходак.

Ако смо утврдили да ефикасне институције, односно правила игре, доприносе привредном расту, и то посебно кроз подстицање техничког прогреса, поставља се питање шта их одређује.

„Политичка моћ и њена расподела одређује економске институције – правила игре по којима економски субјекти ’играју’. Политички моћне групе су у позицији да ова правила ’искриве’ у своју корист, и тако присвоје већи део дохотка (’колача’), иако то може довести до мањег укупног дохотка (’колача’) од оног који је дата привреда у стању да створи.“

На основу свог истраживања, Петровић истиче да боље економске институције, а тиме и већи доходак, се јављају када је политичка моћ шире распоређена, јер се тада успостављу правила игре која одговарају највећем делу друштва, што подстиче широко распрострањену економску активност.

Велика концентрација политичке моћи даје супротан резултат.

Изборна аутократија

Политичке институције, односно политичка правила игре, снажно су се урушиле у Србији током последњих десет година, што је довело до високе концентрације политичке моћи.

Петровић указује и на анализе В-Дем института (Универзитета у Гетебургу) које показују да је Србија изборна аутократија, и то једина на Западном Балкану.
Она је то постала још 2014. године, и налази у друштву Мађарске, Русије и Турске. Као основни показатељи који су сврстали Србију у изборну аутократију наводе се изборне нерегуларности (заштрашивање опозиције, изборне преваре и нерегуларности у бирачким списковима), контрола медија (подривање слободе медија, цензура и коришћење дезинформација), политичка поларизација и слабљење институција (ерозија законодавне и судске контроле над извршном влашћу).

Изнети индикатори показују да уска елита у Србији има огромну политичку моћ. Концентрисана политичка моћ доводи до неефикасних економских институција (’искривљених правила игре’) на два начина, директно, тако што се не примењују закони или се пак реинтерпретирају, и индиректно тако што се закон мења у корист политичке елите.

Петровић истиче и да је код нас добар пример случај Генералштаба, односно укидања статуса културног добра зграде Генералштаба у Београду које би омогућило њено рушење и изградњу комерцијаног објекта.

Прво се покушало да се статус културног добра укине непоштовањем закона, а када то није успело, прешло се на промену закона (леx специалис). Што је посебно бизарно одмах након усвајања дошло је и до реинтерпретације („тумачења“) управо донетог закона. Тако је Србија у кратком периоду и ’у малом’ покрила сва три изнета начина искривљивања правила игре у корист уске елите: непоштовање закона, доношење новог закона и најзад реинтерпретација закона.

Тренд урушавања политичких институција пратило је и урушавање економских институција..
Тако је степен владавине права, као најопштији показатељ колико се економска правила игре поштују, веома низак у Србији, и снажно опада од 2014. – са 54. места у свету Србија пада на 96. у 2025.

Три извора неефикасности

Први механизам је експропријација, односно „пљачка“, који каже да моћна политичко економска елита не може кредибилно да се обавеже да ће поштовати постојеће законе, правила игре и да неће присвојити туђе плодове инвестирања било да се ради о дохотку или имовини.
Предузетници који се након инвестирања с тим суоче, смањиће обим производње и инвестирања, а у екстремном случају престати са радом.
Они други, који тек размишљају да инвестирају, одустаће или ће смањити инвестиције. Слаба заштита имовинских права и тешко извршавање уговора, слабо спровођење прописа и висока корупција указује да претходни механизам важи за Србију.

Овај механизам може да објасни веома ниске инвестиције домаћег приватног сектора, али и генерално умртвљеност домаћих предузетника. Посебно, изложени механизам нуди објашњење за минималне инвестиције у нове производе, нове пословне моделе, и уопште у истраживање и развој домаћег ИТ сектора. Наиме то су ризичне инвестиције са веома неизвесним исходом, али и великим добитком ако се покажу успешним. Несигурност да ће се тај, веома неизвесан добитак и присвојити „убија“ жељу предузетника да иновирају, односно да предузимају ове ризичне пројекте. Резултат је одсуство иновирања домаћег ИТ сектора, што је у снажном контрасту са експлозијом предузетништва (стартапова) у овом сектору у свету.

Следећи извор неефикасности потиче од потенцијалних економских губитника, а то су привилеговане фирме повезане са моћном политичком елитом, као и велики број мањих предузећа који функционишу у оквиру клијентелистичке партијске мреже. Ограничен приступ тржишту, низак ниво конкуренције, слабо пословно окружење и висока корупција, сугерише да претходно важи за Србију.

Овако искривљена правила игре у корист моћне политичко-економске елите спречавају привредни раст базиран креативној деструкцији, где путем фер тржишне утакмице и загартованих својинских права, побеђују најефикаснији доносећи нова знања, технологије и пословне моделе. Главни економски губитници креативне деструкције биле би, међутим, привилеговане фирме, што ће моћна политичко-економска елита спречавати, а тиме и економски просперитет Србије.

Илустрација овог случаја је сектор грађевинарства у Србији где се издвојило десетак привилегованих фирми које припадају владајућој елити и које практично добијају све послове везане, директно или индиректно, за државу и то непосредним договором или пак на нетранспарентним тендерима.

Трећи, базични и најважнији извор неефикасности система са великом концентрацијом политичке моћи је механизам политичког губитника, тј. опасност од губитка власти елите која би могла настати увођењем ефикасних економских институција, односно фер правила игре.

(Данас)