Zbog čega smo osuđeni na ekonomsko nazadovanje?

Pod uticajem svetske oligarhije i krupnog kapitala, čiji je glavni eksponent MMF, srpske vlasti su, posle petooktobarskog prevrata (2000), prihvatile neoliberalni program ekonomskih promena (takozvani Vašingtonski dogovor) koji je vodio brzom urušavanju, ionako slabašne, srpske privrede. Ovim programom Srbiju, kao, uostalom, i druge postsocijalističke zemlje, trebaloje lišiti vlasništva nad resursima kojima raspolaže i dovesti je u takvu dužničku zavisnost (dužničko ropstvo) da bude bespogovorni poslušnik moćnih i bogatih, a ovaj prostor je tretiran, pre svega, kao izvor jeftine i obespravljene radne snage, te tržište za proizvode i bankarske usluge zapadnih zemalja.

Sve ove godine Srbija je bez sopstvene dugoročne strategije ekonomskog razvoja, koja bi bila stručno verifikovana i politički usvojena u Skupštini. Ulogu strategije imaju memorandumi o budžetu i ekonomskoj politici koji se pišu u saradnji (tačnije, po diktatu) sa MMF-om, a usvajanje i sprovođenje neoliberalne ekonomske politike je nametnut kao uslov za dodelu kredita Srbiji i njen pristup međunarodnom tržištu kapitala.

Međutim, iskustva drugih zemalja koje su uspešno reformisale svoje privrede pokazuju da je neophodno razraditi i sprovoditi sopstveni program ekonomskih reformi koji će biti rezultat domaće pameti i da nosioci reformi moraju imati široku podršku sopstvenog naroda koji će biti ubeđen da se reforme sprovede u njegovom, a ne interesu svetske oligarhije i krupnog kapitala, te malobrojne kompradorske kaste u zemlji.

*    *    *

Na ovom skupu[2] treba da govorimo o strategiji razvoja malih zemalja, a ja želim da potenciram činjenicu da je malim zemljama nametnuta ekonomska politika koja i ne pretpostavlja postojanje dugoročne sopstvene strategije razvoja, a bez sopstvene dugoročne strategije razvoja osuđeni smo na ekonomsko nazadovanje, kako sam naslovio ovaj rad. Ilustrovaću to na primeru Srbije, mada je situacija slična i u drugim malim zemljama.

Godinama Srbija ekonomski stagnira, a u odnosu na druge zemlje ekonomski nazaduje – sve više zaostaje za razvijenim, a slabije razvijene zemlje smanjuju zaostatak za Srbijom. Primera radi, u poslednje tri godine (kada nas premijer, odnosno predsednik države svakodnevno na bezbrojnim konferencijama za štampu i nastupima u sredstvima javnog informisanja ubeđuje kako beležimo spektakularne  ekonomske rezultate) rast BDP je na nivou statističke greške. Iz baze podataka koju objavljuje MMF (World Economic Outlook  – WEO)[3] možemo da vidimo da je za poslednje tri godine (2014-2016) kumulativni rast BDP u Srbiji bio 1,66%  ili oko 0,5% godišnje. U istom periodu, veći rast beleže sve zemlje iz okruženja.[4]

Posle srpske oktobarske revolucije 2000. godine Srbija je pristupila ekonomskoj tranziciji, što je kašnjenje od jedne decenije u odnosu na druge postsocijalističke države. Takvo kašnjenje bilo je ogroman nedostatak, ali je to – u isto vreme – bila i velika šansa da se izbegnu greške, zablude i lutanja kroz koje su prolazile druge privrede. Nažalost, tu šansu nismo znali da iskoristimo i ekonomske reforme smo vršili na isti način kao i većina neuspešnih privreda u tranziciji početkom 90-ih godina prošlog veka.

Srpska oktobarska revolucija iznenadila je i same lidere DOS-a (Demokratska opozicije Srbije) koji nisu imali jasan plan kako zemlju izvesti na put ekonomskog prosperiteta. [5] Upravo je to bila situacija koja je omogućila međunarodnoj zajednici da nam ponudi svoje „dobre usluge” (kroz već gotove programe reformi i inostrane savetnike). Jasno je bilo da se nova vlast u Srbiji neće opredeliti za program ekonomske modernizacije zemlje koji bi se sprovodio u interesu većine njenih građana, nego za jedan univerzalan, već gotov neoliberalni program ekonomskih reformi[6] – bazirane na Vašingtonskom dogovoru razrađenom od MMF-a, Svetske banke, Ministarstva finansija SAD i USAID-a  – a koji se sprovodi u interesu svetske oligarhije i krupnog kapitala, te jednog uskog kompradorskog sloja [7] koji se formira u zemlji.

Međutim, nove vlasti su euforično nudile viziju savremene demokratske Srbije u kojoj će u kratkom periodu (za godinu, dve) doći do dugoročno održivog ekonomskog prosperiteta i osetnog rasta standarda stanovništva. U tom cilju organizovani su karavani („Srbija na dobrom putu“, „Ponosna Srbija“) – sastavljeni od vladinih ekonomskih činovnika i medijski eksponiranih akademskih ekonomista – koji su krstarili gradovima Srbije, a „nezavisna“ sredstva informisanja svemu tome davala su ogromnu medijsku potporu. Neverovatno ali istinito, oni su tu euforiju zasnivali na ekonomskoj teoriji (neoklasična ekonomska misao), strategiji (neoliberalna šok terapija) i politici (Vašingtonski dogovor) koja se, u poslednjoj deceniji HH veka pokazala izuzetno neuspešnom u svim državama gde je primenjivana. Uprkos tome, ta politika je uporno naturana (od strane MMF-a) i propagirana (od strane inostranih savetnika i domaćih medijski eksponiranih akademskih ekonomista) mnogim evropskim postsocijalističkim i zemljama Latinske Amerike. Postojalo je preterano verovanje u automatizam tržišnog samoregulisanja (Smitovu nevidljivu ruku tržišta) ali i ubeđenost u potrebu hitnog povlačenja države iz ekonomske sfere.[8]

Ekonomska politika zasnovana na principima Vašingtonskog dogovora vođena je u interesu svetske oligarhije i krupnog kapitala koji imaju ogromnu finansijsku moć, te i mogućnost da u malim i siromašnim zemljama oblikuje politički, akademski i medijski prostor i usmeravaju ekonomsku politiku prema svojim interesima. Umesto da se posvete izgradnji adekvatne institucionalne infrastrukture za tržišnu privredu, uspostavljanju vladavina prava i stvaranju optimalnih uslova za konkurenciju i dugoročno održiv dinamičan privredni rast, naši reformatori su akcenat stavili na stabilizaciju, liberalizaciju i privatizaciju – koji čine osnovne elemente Vašingtonskog dogovora.

Stabilizaciju su, uglavnom, sveli na stabilan kurs dinara, tačnije politiku precenjenog kursa dinara koja poskupljuje domaću robu na inostranom tržištu i destimuliše izvoz, a podstiče uvoz pošto strana roba postaje jeftinija. [9] U takvoj situaciji skoro da bilo kakav izvoz postaje nerentabilan, a uvoz ekonomski veoma atraktivan, što dovodi do rasta spoljnotrgovinskog deficita i gušenja domaće proizvodnje. Radikalnom liberalizacijom koja je sprovedena odmah na početku DOS-ove vlasti doprinela je dodatnom gušenju domaće proizvodnje pošto je prosečna uvozna carinska stopa svedena na jednocifrenu (u kratkom roku smanjene su na trećinu), a ukinuta su i gotovo sva vancarinska ograničenja.

Stabilizacija i liberalizacija, kako su sprovođene u Srbiji, doveli su do gušenjem domaće proizvodnje i obaranja vrednost preduzeća koja, u uslovima masovne privatizacije, prelaze u ruke novih vlasnika po izuzetno niskim cenama, pa su, dobrim delom, u pravu i oni koji govore o rasprodaji državne imovine. Pored toga, naši reformatori su se opredelio za model privatizacije prodajom u kome se ostvareni prihodi, uglavnom, ne koriste za privredni razvoj nego za tekuću budžetsku potrošnju. Ovakav tip privređivanja nazvao sam (2003) bećarskom ekonomijom, [10]  koja se zasniva na (ras)prodaji, zaduživanju i potrošnji, što će neminovno proizvoditi deficite (spoljnotrgovinske, budžetske ...) i državu voditi u dužničko ropstvo, a njene građane u siromaštvo i beznađe.

Problem naših reformatora sastojao se i u tome što oni nisu shvatali da se razvoj ne može podstaći većom potrošnjom, pogotovo ne potrošnjom roba iz uvoza, kao što je to slučaj u Srbiji. Iskustvo zemalja koje su uspešno modernizovale svoje privrede pokazuje da su oni radili suprotno – podsticali su štednju.  Jedan od važnijih elemenata uspešnog razvoja Japana (posle Drugog svetskog rata), te  zemalja Jugoistočne Azije i Kine (poslednjih decenija) jeste strategije razvoja koja se oslanjala na marljivost građana, malu ličnu i zajedničku potrošnju i visoku stopu štednje. Pored toga, rast se podsticao i potcenjivanjem vrednosti domaćeg novca, zaštitom domaćih proizvođača, dobrim obrazovnim sistemom i postizanje konsenzusa kroz prepoznavanje kolektivnog interesa.

Tako su, nažalost (pod uticajem svetske oligarhije i krupnog kapitala, čiji je glavni eksponent MMF), nove srpske vlasti posle petooktobarskog prevrata (2000), prihvatile neoliberalni program ekonomskih promena (takozvani Vašingtonski dogovor) koji je vodio brzom urušavanju, ionako slabašne, srpske privrede. Vašingtonski dogovor je jedan lepo upakovani paket koji se javno promoviše kao blagorodan za zemlje kojima se predlaže (tačnije rečeno, natura), a on u svojoj suštini predstavlja kodifikovani program ekonomskog neokolonijalizma.[11]Ovim programom Srbiju (kao, uostalom, i druge postsocijalističke zemlje) trebalo je lišiti vlasništva nad resursima kojima raspolaže i dovesti je u takvu dužničku zavisnost (dužničko ropstvo) da bude bespogovorni poslušnik moćnih i bogatih, a ovaj prostor je tretiran, pre svega, kao izvor jeftine i obespravljene radne snage, te tržište za proizvode i bankarske usluge zapadnih zemalja.

Savremeni (neo)kolonijalizam je mnogo opasniji i perfidniji nego klasični kolonijalizam. Da bi ekonomije malih i slabih zemalja bile potčinjene bogatim i moćnim (svetskoj oligarhiji i krupnom kapitalu) i prisiljene da rade za njihov interes, sada više nije neophodno da se izvrši klasična okupacija – vojničko zauzimanje njihove teritorije. Dovoljno je pripremiti i na ključna mesta u malim i slabim državama „instalirati“ kompradorsku kvazi elitu (političku, finansijsku, akademsku i medijsku) koja će raditi u interesu bogatih i moćnih.

Za razliku od klasičnog kolonijalizma, koji je nasilno nametan uz otpor stanovništva i lokalnih elita, politička i finansijska kvazi elita priziva i moli da bude kolonizovana, akademski i medijski delatnici to podržavaju, a građani na novi kolonijalizam mirno pristaju.

Austrougarska je morala da upotrebi oružanu silu da bi okupirala Bosnu i Hercegovinu (1878) jer je lokalno stanovništvo tome pružalo i oružani otpor. Da bi okupirala Bosnu i Hercegovinu (sa oko milion stanovnika) Austrougarska je angažovala jake snage od 280.000 vojnika. Ovako brojnoj i veoma uvežbanoj vojsci bilo su potrebna tri meseca da bi („posle velikih napora i nekoliko sramnih poraza“, kako je napisao tadašnji istoričar, akademik Stanoje Stanojević) slomila otpor lokalnog stanovništva. Gubici austrougarske vojske iznosili su nekoliko hiljada vojnika i stotina oficira. Kada je napokon otpor bio savladan, Austrougarska je morala da drži značajne vojne snage kako bi se predupredili novi ustanci stanovništva.[12]

Danas će bogati i moćni samo na ključna mesta u državi (pod izgovorom „dobrih usluga“ naših zapadnih partnera – „prijatelja“) razmestiti svoje „savetnike“ (iz MMF-a, Svetske banke, NATO-a, obaveštajnih službi…) direktno u zdanja državnih ministarstava i drugih važnih državnih institucija (kao što je centralna banka) i pobrinuti da se na ključnim mestima u državi nađe što više kompradora – stručnjaka za varvarska pitanja.

Štaviše, sada vlasti u slabim državama mole da njihove zemlje budu okupirane i ekonomski potčinjene, pa čak za to i plaćaju. Tako se u Srbiji strani investitori pozivaju da dođu i nude im se takve pogodnosti da se sa pravom može postaviti pitanje: ko u koga investira – strani investitori u Srbiju ili Srbija u strane investitore. Vlada Srbije investitoru iz budžeta odmah isplaćuje  i po deset hiljada evra za svakog zaposlenog radnika, a lokalne vlasti najčešće besplatno ustupaju kompletno opremljene (sa infrastrukturom – saobraćajni, energetski, vodovodni i kanalizacioni priključci) lokacije. Obično strani investitori dobijaju poreske i druge povlastice. U isto vreme, naši radnici rade kod tih inostranih investitora za mesečnu platu od 150 do 200 evra, bez elementarnih sindikalnih prava.

Ranije su kolonizatori, kao i svaki okupator (što lepo ilustruje slučaj moga, teslićkog, rodnog kraja iz vremena austrougarske okupacije, o čemu  pišem u novoj knjizi koja je u štampi) eksploatisali bogatstva kolonije, ali su i gradili infrastrukturu, fabrike i gradove i iza sebe (kada bi bili oterani) izgrađeno ostavljali, a novi kolonizatori uglavnom samo uzimaju i iza sebe (kada odlaze u unosnija područja) ostavljaju pustoš.

Sve ove godine Srbija je bez sopstvene dugoročne strategije ekonomskog razvoja, koja bi bila stručno verifikovana i politički usvojena u Skupštini. Ulogu strategije imaju memorandumi o budžetu i ekonomskoj politici koji se pišu u saradnji (tačnije, po diktatu) sa MMF-om, a usvajanje i sprovođenje neoliberalne ekonomske politike MMF je nametnuo kao uslov Srbiji za pristup međunarodnom tržištu kapitala  i dodelu kredita.

Ipak, osnovni problem nije u MMF-u, koji je eksponent svetske oligarhije i krupnog kapitala i natura rešenja koja su u njihovom interesu. Jedan od naših najboljih ekonomista, kolega Nebojša Katić, lepo je napisao[13] kako je MMF diskretni i civilizovani uterivač dugova čiji je prevashodni zadatak da od država, koje su pod njegovim starateljstvom, obezbedi vraćanje inostranih dugova. To se lakše postiže ukoliko se nametne neoliberalna ekonomska politika, gde je rasprodaja državne imovine važna mera. MMF ne interesuje na kom nivou plata, ili penzija, odnosno na kom nivou bede će Srbija vraćati dugove. Pošto je to lakše učiniti na niskom nivou plata i penzija, logično je da MMF insistira na njihovom smanjenju.

*    *    *

Ekonomija Srbije nalazi se danas u ruševinama: suočeni smo sa deindustrijalizovanom privredom, izuzetno niskim nivoom privredne aktivnosti, alarmantnim brojem nezaposlenih (naročito mladih) pogoršanom i niskom međunarodnom konkurentnošću i nizom strukturnih neravnoteža, među kojima se naročito ističu visok nivo javnog i ukupnog spoljnog duga. U isto vreme, želimo Srbiju po meri većine njenih građana, ekonomski prosperitetnu, povezanu sa ključnim akterima međunarodnih ekonomskih odnosa i integrisanu u međunarodnu podelu rada, sa čvrstim ekonomskim (ali i svim drugim) vezama srpskog naroda iz matice i onih koji žive van nje, te stalnim rastom životnog standarda i kvaliteta života.

Kako preći put od privrede  koja se sada nalazi u ruševinama do prosperitetne privrede kojoj težimo? To nije lako i jednostavno ali je ostvarivo i pretpostavlja da smo svesni dubine naših problema i njihovih uzroka, da znamo kako svet danas funkcioniše i u kom pravcu se menja, te da smo spremni, kao narod, da branimo vlastite interese i kao aktivni i odgovorni građani doprinosimo opštem dobru.[15]

Osnovna pretpostavka za zaustavljanje daljeg urušavanja i nazadovanje privrede, ali i države, te za istinsku modernizaciju jeste postojanje političke volje vladajuće nomenklature u Srbiji. Pored toga, iskustva i drugih zemalja koje su uspešno reformisale svoje privrede pokazuju da je neophodno razraditi i sprovoditi sopstveni program ekonomskih reformi koji će biti rezultat domaće pameti, te da nosioci reformi moraju imati široku podršku sopstvenog naroda. Nikakve istinske reforme ne mogu uspeti ukoliko za njih ne može da se pridobije veliki deo sopstvenih građana koji će biti ubeđeni da se reforme sprovede u njihovom interesu.

Program ekonomske modernizacije trebalo bi da čini sastavni deo sveobuhvatnog i konzistentnog nacionalnog programa (pošto uzroci naših problema ne leže samo – čak ni prevashodno – u sferi ekonomije), koji mora prvo da zaustavi ozbiljno urušavanje privrede i društva, a zatim zemlju usmeri ka obnovi i prosperitetu. Zbog toga, dobro razrađen i sprovođen program ekonomske modernizacije neće moći da obezbedi željene rezultate ukoliko ne bude praćen konzistentnim i koordiniranim reformama i u drugim sferama društvenog života.

Uz pretpostavku da se u Srbiji stvore uslovi za izradu i realizaciju programa ekonomske modernizacije, ono što se mora odmah učiniti jeste reafirmacija efikasne države i njenih institucija u reformisanju privrede, te odustajanje od pogubne neoliberalne ekonomske politike, odnosno napuštanje nametnutog atipičnog modela privređivanja, čiji su rezultati više nego poražavajući.

Moglo bi se reći da reforme treba otpočeti reafirmacijom države. Bez efikasne države, nije moguć ni dugoročno održivi ekonomski rast ni socijalni razvoj. I u visoko razvijenim privredama slobodno tržište i vlada se međusobno dopunjuju, a uloga države mora biti još naglašenija u tranzitornim i ekonomski nedovoljno razvijenim zemljama (kakva je Srbija), gde država treba da se javlja i u ulozi pokretača privrednog razvoja (podsticanje preduzetništva povoljnim kreditiranjem, poreskim olakšicama i slično, podsticanjem javnih radova koji imaju značajne multiplikativne efekte, pospešivanjem spoljnotrgovinske razmene korišćenjem poreskih, kreditnih, carinskih i drugih mera itd.)

Dosadašnji atipičan model privređivanja, koji se zasniva na (ras)prodaji imovine, zaduživanju i potrošnji (uglavnom, robe iz uvoza) i u kome se ne isplati proizvoditi, izvoziti i štedeti, hitno mora da bude zamenjen tipičnim modelom privređivanja koji sve to afirmiše. Slikovito rečeno, potrebno je da bećarsku ekonomiju (prodaj, pozajmi i potroši) zamenimo domaćinskom ekonomijom (proizvedi, akumuliraj i investiraj). Za razliku od atipičnog, tipični model privređivanja ima drugačije postavljene ciljeve i u skladu s tim drugačiju ekonomsku politiku, te mere i instrumente za njeno ostvarenje. Državna administracija mora biti organizovana (i što je još važnije, mora raditi) u skladu s definisanim ciljevima, politikom, merama i instrumentima

Glavni (osnovni) cilj ekonomske politike mora da bude poboljšanje blagostanja, odnosno kvaliteta života većine njenih građana, a dugoročno održivi dinamičan privredni rast uz punu zaposlenost i ravnomerna i pravedna raspodela nacionalnog dohotka su potciljevi i pretpostavka ostvarivanja glavnog cilja. Uporedo sa pitanjem ekonomske efikasnosti mora se istrajavati i na pitanju pravednosti, pošto bez pravednosti nije moguće na dugi rok obezbediti ni ekonomsku efikasnost.

U skladu s pravilno postavljenim ciljevima potrebno je, zatim, definisati ekonomsku politiku, te mere i instrumente za njeno ostvarenje. Pri tom je potrebno polaziti od vlastitog iskustva pogrešne politike, te potvrđenih uspešnih iskustava drugih zemalja. Naše iskustvo iz poslednje decenije pokazuje da smo sledeći dobre usluge međunarodne zajednice vodili ekonomsku politiku koja je bila u interesu svetske oligarhije i krupnog kapitala, a ne sopstvenih građana. Sa druge strane, iskustvo zemalja koje su uspešno modernizovale svoje privrede pokazuje da su reforme koncipirane i sprovođene od strane autentične nacionalne elite, uz prvenstveno oslanjanje na domaće izvore finansiranja i u interesu svojih građana.

Sve uspešne zemlje modernizaciju svojih privreda zasnovale su na industrijalizacije i preduzimale su aktivne mere da ona bude izvozno orjentisana. To se realizovalo uz pomoć korišćenja protekcionističkih barijera i postepene, veoma dozirane liberalizacije spoljnoekonomske i devizne sfere. Uporedo sa carinskim i drugim merama zaštite domaćih proizvođača (ograničavanje uvoza pomoću kvota, uvoznih dozvola) država je raznim instrumentima podsticala izvoz (poreskim olakšicama, kreditnim subvencijama) gde se kao izuzetno efikasan pokazao veštački održavan nizak (potcenjen) devizni kurs domaće valute. Pored toga, uspešne države aktivno rade na kanalisanju individualne preduzetničke energije u kolektivno preduzetništvo, svesne da u savremenom svetu preduzetništvo sve više postaje kolektivni poduhvat, gde država ima i te kako važnu ulogu.

Srbija je mala zemlja, na koju otpada samo jedan hiljaditi deo ukupnog svetskog proizvoda i, kao takva, ne može bitnije da utiče na postojeći (nepravedan) svetski ekonomski poredak, ali to ne znači da i u tako zadatom ambijentu ne može da optimizira svoju poziciju. Srbija, kao i druge zemlje, ima na raspolaganju različite instrumente koji joj omogućavaju da na unutrašnjem tržištu koriguje pravila globalne konkurencije u sopstvenom nacionalnom interesu – zaštitom unutrašnjeg tržišta i domaćih proizvođača; aktivnom politikom stimulisanja razvoja, izvoza i stvaranjem uslova za povećanje konkurentnosti domaće privrede i ekonomskog rasta; zadržavanjem nacionalne kontrole nad prirodnim resursima i ključnim granama ekonomije itd.

Pored toga, svaka zemlja raspolaže određenim komparativnim prednostima, a one bi za Srbiju mogle da budu: prirodni uslovi za razvoj poljoprivredne proizvodnje i na bazi nje prerađivačke industrije, koja bi mogla da obezbeđuju značajne tržišne viškove za izvoz; geografski položaj pogodan za razvoj infrastrukturnog sektora (saobraćaj, telekomunikacije, energetika), visokostručni kadar u nekim domenima koji još obezbeđuju neki delovi prilično urušenog obrazovnog sistema. Međutim, ne treba zaboraviti da se u savremenom svetu komparativne prednosti, pre svega, stvaraju i stiču dobrim obrazovanjem, modernim tehnologijama i inovacionim industrijama, efikasno organizovanom državom i slično, a na tome se sada u Srbiji skoro ništa ne radi.

Srbija bi mogla ekonomski razvoj i modernizaciju da temelji, pre svega, na industriji, poljoprivredi, energetici, saobraćaju, informatici i telekomunikacijama. Iskustva drugih zemalja pokazuje da je u svim uspešnim pričama industrija odigrala ulogu lokomotive razvoja (bez obzira da li za to u zemlji postoje povoljne pretpostavke ili ne), te da su prioritet dobili oni sektori gde postoje komparativne prednosti. Svetska ekonomska kriza jasno je pokazala da su krizom najmanje pogođene zemlje sa jakom industrijom, a one koje su se deindustrijalizovale suočile su se sa ogromnim problemima.

Naša zemlja je mala i sa oskudnim finansijskim sredstvima i zbog toga teško može da ide na strategiju opšte industrijalizacije i više joj odgovara strategija niša gde bi se opredelila za nekoliko grana industrije koje bi forsirala. Pre svega, to bi bila prerađivačka industrija bazirana na poljoprivredni, kako zbog komparativnih prednosti koje imamo u poljoprivredi ali i zbog potrebnih relativno manjih ulaganja u prerađivačku nego u druge grane industrije. Neophodna je i obnova klasičnih industrija, pre svega, onih koje uspešnije rešavaju pitanja zaposlenosti. Razvijene zemlje ne napuštaju ni jednu klasičnu industriju nego samo prljave i zastarele tehnologije. Pored toga, Srbija mora da koristi prednosti zakašnjenja i reindustrijaizaciju zasniva na savremenim tehnologijama koje su efikasnije, a uz to štede energiju i čuvaju životnu sredinu. I na kraju, ali možda i najvažnije, industrija mora biti izvozno orjentisana jer samo tako možemo kao zemlja izbeći dužničko ropstvo.

Poljoprivreda je jedna od naših najvećih komparativnih prednosti  čiji razvoj je manje intenzivan kapitalom, a više radnom snagom. Pored toga, poljoprivredna proizvodnja je malo uvozno zavisna i njeno oživljavanje pozitivno bi uticalo na proširenje unutrašnjeg tržišta  poljoprivrednih proizvoda, razvoj prerađivačke industrije, industrije poljoprivredne mehanizacije, hemijske i drugih. Srbija bi mogla da bude i veliki izvoznik poljoprivrednih proizvoda i njenih prerađevina što dobija na težini imajući u vidu da cene hrane u svetu beleže veliki rast. Stručnjaci procenjuje da će cene hrane do 2050. godine biti realno udvostručene zbog značajno povećane tražnje, pre svega, brzorazvijajućih mnogoljudnih zemalja, kao što su Kine i Indije, ali i smanjenja poljoprivrednog zemljišta do koga dolazi zbog globalnog zagrevanja, širenja gradova i korišćenja osnovnih poljoprivrednih kultura za proizvodnju biogoriva.

Iskustva uspešnih zemalja pokazuje da je upravo za poljoprivredu naročito važno da država aktivno radi kako bi kanalisala individualnu preduzetničku energiju u kolektivno preduzetništvo. Tako je u Holandiji države pomogla proizvođače mleka da se organizuju u zadruge, da investiraju u prerađivačku infrastrukturu mlečnih proizvoda i da organizovano nastupe na inostranim tržištima. Na kraju, podsetimo se da je poljoprivreda i strateški važna zbog prehrambene sigurnosti zemlje koja biva naročito ugroženo u vreme kriza, međunarodnih blokada i ratnih događanja. Međutim, prednosti koje može da ima od poljoprivrede Srbija će izgubiti ukoliko dozvoli da zemljište pređe u ruke moćnih stranaca. Isto to važi i za naše bogate vodne resurse, a naročito vodu za piće za koju se tvrdi da je nafta XXI veka.

Energetika je oblast koja je u Srbiji ranije bila razvijenija i u kojoj je sačuvan visokostručni kadar. Nažalost, niskim cenama energenata (ranije u Jugoslaviji i sada u Srbiji) ublažavali su se socijalni problemi i energetika nije bila sposobna za samofinansiranje razvoja, tako da već decenijama nije izgrađena ni jedna nova elektrana. Ukoliko bi došlo do oživljavanja industrije brzo bi se suočili i sa nestašicama električne energije. Srbija ima značajne neiskorišćene mogućnosti za izgradnju hidro i termoelektrana, a sa izgradnjom gasovoda moguće je graditi i elektrane na gas. Nove elektrane bi bile u stanju da obezbede energiju ne samo za domaće potrebe, nego i značajan deo za izvoz, a što dobija dodatno na značaju zbog činjenice da cena energenata kao i hrane u svetu beleži najveći rast.

Koristeći prednosti zakašnjenja Srbija se u strategiji ekonomskog razvoja mora opredeliti i za najsavremenije delatnosti koje imaju veliki potencijal rasta i modernizatorski utiču na sve oblasti privrede i sfere života ali mogu obezbediti i ekspanziju na inostrana tržišta. Za razvoj informatike i telekomunikacija Srbija može koristiti visokostručni kadar koji još obezbeđuju neki delovi prilično urušenog obrazovnog sistema (Matematička gimnazija, Elektrotehnički fakultet). U tom cilju neophodno je omogućiti da naše visokoškolske institucije budu u stanju da podižu nivo stručnog obrazovanja i povećavaju broj studenata koji se osposobljava za poslove neophodne za dinamičan razvoj informatike i telekomunikacija.

Sprovodeći politiku ekonomskog razvoja i modernizacije potrebno je da Srbija maksimalno razvija što čvršću ekonomsku saradnju i povezivanje sa susednim državama u kojima živi srpski narod. Kao jedan od retkih pozitivnih primera može da služi Telekom Srbija koji pored Srbije pokriva (u celini) Republiku Srpsku i (delimično) Crnu Goru. Intenzivnija ekonomski saradnja mogli bi da bude i u mnogim drugim oblastima:  koriš-tenje hidroenergentskih potencijala na rekama Drini, Tari, Limu i Ćehotini izgradnjom zajedničkih hidrocentrala;  gradnja saobraćajnih koridora na ovim područjima koji bi bolje  saobraćajno povezao srpski narod ali i povoljno uticao na intenzivniju privrednu saradnju; proizvodna kooperacija među privrednim subjektima iz više zemalja; zajednički nastup na trećim tržištima itd.

*    *    *

Kada nam je privreda razorena, država prezadužena, a građani osiromašeni, postavlja se logično pitanje: iz kojih izvora može da se finansira nova politika ekonomskog razvoja i modernizacije ?

Oni isti (iz zemlje i inostranstva) koji su „najzaslužniji“ za dosadašnju katastrofalnu ekonomsku politiku sada nam nude novu neoliberalnu mantru po kojoj nas jedino mogu spasiti strane investicije. Vrši se glorifikacija stranih investicija i ubeđuju nas da sve mora da se čini (i na sve da se pristaje) kako bi svake godine privukli po nekoliko milijardi evra stranog kapitala.

Međutim, veoma obimna i ozbiljna empirijsko istraživanje koja su vršena u svetu (nobelovac Majkl Spens,[19] R. Radžan[20] na Univerzitetu u Čikagu i drugi) ali i na prostoru evropskih privreda u tranziciji (na primer, Jože Menciger)[21], su pokazala da visoke stope rasta beleže samo one zemlje u razvoju koje nisu imale značajnije strane investicije, odnosno da ove investicije ne podstiču privredni rast, nego da među njima postoji čak negativna veza (veće strane investicije – manji rast i obratno).

Srbija se u budućem ekonomskom razvoju i modernizaciju mora, pre svega, osloniti na domaće izvore finansiranja bez obzira što je njena privreda u ruševinama, a narod na ivici bede. Da je to moguće ostvariti pokazuje iskustvo uspešnih istočnoazijski zemalja, počevši sa Japanom od 50-ih godina, nešto kasnije Južnom Korejom (60-ih godina) i drugim manjim istočnoazijskim zemljama, te Kinom (krajem 70-ih godina HH veka).

Zajedničko za ove zemlje jeste da su one otpočele sa dinamičnim privrednim rastom u uslovima koji nisu to obećavali. Japan je iz rata izašao kao poražena država, u Koreji je 50-ih godina izbio građanski  rat i potom usledio raspad zemlje, a Kina je posle Velikog skoka napred imala i Kulturnu revoluciju 60-ih i 70-ih godina HH veka. Bile su to nerazvijene zemlje koje su oskudevale u kapitalu, sa veoma siromašnim stanovništvom čiji standard se poredio sa afričkim (kada je J. Koreja 60-ih godina XX veka krenula putem modernizacije imala je dohodak po glavi stanovnika dvostruko manji nego Gana).[22]Pored svega toga, ove zemlje su se u modernizaciji svojih privreda oslanjala na marljivost građana, malu ličnu i zajedničku potrošnju i visoku stopu štednje

Treba da znamo kako se građani ovih država ne rađaju sa takvim urođenim sklonostima. Primera radi, učešće štednje u BDP Japana u  vremenu 1885-1939. go-dine iznosilo je oko 3%, a od sredine 1950-ih godina kreće se između 30 i 35%. Građani su pokazali visoku spremnost da podnesu žrtve za obnovu zemlje jer su imali poverenje u svoju vlast pošto je poziv na žrtvovanje bio praćen i obavezom države da obezbedi pravedno učešće svih u plodovima obnove. Pravednost u raspodeli bila je čak veća nego u Švedskoj. Postojala je kolektivna svest o odgovornosti za društvo i državu, odnosno odgovorno ponašanje svih socijalnih partnera –  radnika, poslodavaca i države.

Upravo ovakvi primeri moraju biti putokaz kako se Srbija može uspešno modernizovati i dokaz da se i ova teška vremena mora osloniti na sopstvene snage – veću domaću štednju i investicije. Danas u Srbiji vladajuće elite imaju mali interes da podstiču štednju, pošto se to ne može izvesti bez jačanja nacionalnog duha, bez krupne državne vizije, bez snaženja nacionalnog samopouzdanja. Dakle, bez nekog oblika nacionalizma.[23]  

Potreban je radikalan zaokret i u vođenju monetarne politike. Sada Narodna banka Srbije precenjenim kursom dinara želi postići stabilnost cena, a o razvoju i ne razmišlja. Iz iskustva drugih zemalja znamo kako se adekvatnom monetarnom politikom može podsticati privredni rast i novo zapošljavanje bez dodatnog ino-zaduživanja države i privrede kod banaka. Spomenimo samo primer Nemačke početkom 30-ih godina prošlog veka kada je država, pod kancelarem Kurtom fon Šlajherom, kreditirala velike investicione projekte izdavanjem sopstvenih menica kojima su isplaćivani domaći izvođači radova i dobavljači. Ne ulazeći u tehničke detalje, recimo da se ove menice na kraju rediskontuju od strane centralne banke i na taj način vrši primarna emisija novca.

Odmah posle njega će i nemački ministar finansija i guverner centralne banke dr Hjalmar Šaht emitovati državne hartije od vrednosti (Arbeitbeschaffungwechsein) kojima se podsticala proizvodnja i koje su služile i kao sredstvo plaćanja. Iz pokrenutog ciklusa i povećane proizvodnje, te pravične i podsticajne fiskalne politike država je obezbeđivala potrebna sredstva za otkup emitovanih državnih papira. U oba ova slučaja svi su se morali strogo pridržavati propisanih pravila kako bi se isključile zloupotrebe. Sinhrono sa povećanjem obima proizvodnje povećavala se i količina novca u opticaju, te je eliminisana opasnost od inflatornih potresa.

Da bi se ekonomski razvoj i modernizacija, oslanjanjem prvenstveno na domaće izvore finansiranja, mogli uspešno da realizuju neophodno je postojanje državne razvojne banke (značajna početna sredstva mogla bi se obezbediti ukidanjem velikog broja fondova i agencija kojima država sada odobrava značajna sredstva koja se, po pravili, neracionalno rasipaju) i nekoliko poslovnih banaka sa većinskim državnim učešćem kako bi se razbio  postojeći oligopol stranih banaka koje su nezainteresovane za finansiranje razvoja i modernizaciju Srbije.

I na kraju, zaključimo da iskustvo velikog broja zemalja pokazuje da osnovni problemi sa modernizacijom i reformisanjem privrede proizlaze ne iz nedostatka ekonomskih znanja, nego prvenstveno iz nedovoljne odlučnosti (pa i želje i interesa) politike da se neophodne reforme izvrše u interesu sopstvenog naroda. Zbog toga je neophodno postojanje visoke patriotske svesti i nacionalnog jedinstva kako bi se dobila kompetentna, efikasna i odgovorna vlast, koja će obezbediti da se ekonomske reforme realizuju u interesu ogromne većine sopstvenog naroda, a ne u interesu svetske oligarhije i krupnog kapitala i kompradorske kaste koja se formira u zemlji.