EU otvoreno zainteresovana za srpski litijum - zašto ekološke studije naručuje Rio Tinto, a ne država Srbija

Tek što je projekat Jadar stopiran u Srbiji – počeo je rat u Ukrajini, zbog kog su sve države Evrope rešile da ubrzaju svoj proces „zelene“ tranzicije. Sankcije prema Rusiji koje su usledile, ali i sve hladniji odnos sa Kinom, čija je pozicija na tržištu obnovljivih izvora energije dominantna, naterali su političare iz Brisela da počnu još aktivnije da traže potencijalne izvore „kritičnih“ sirovina neophodnih za solarne panele i baterije za električna vozila. Srbija je tako, ni kriva ni dužna, postala još poželjnija destinacija za rudarske investicije. Postavlja se pitanje da li će u trci za srpski litijum glas naroda ovoga puta biti zanemaren.

Nepoverenje građana prema obećanjima o obustavljanju Projekta Jadar dobilo je potvrdu posle izjave Maroša Šefčoviča, evropskog komesara za zeleni plan, koji je nedavno potvrdio je u pripremi zvanično trgovinsko partnerstvo o snabdevanju EU kritičnim sirovinama iz Srbije (odnosno litijumom), dok su „pregovori oko pravnih prepreka u finalnoj fazi“.

Od opasnih nusproizvoda koji se dobijaju izvlačenjem litijuma iz rude u Jadru, preko 90 odsto rudarskog otpada Rio Tinto planira da deponuje na jalovište

Kompanija Rio Sava preko koje Rio tinto radi u Srbiji takođe je u kampanji na internet stranama koja ne prestaje već dve godine. Jasno je da nijedno preduzeće neće trošiti novac na reklame, ukoliko nema jasnog interesa. Uz to, i sama kompanija je najavila novu studiju o proceni uticaja na životnu sredinu.

U međuvremenu Srbiji nedostaju i dva bitna dokumenta kada je u pitanju rudarstvo. Jedan je Nacrt Prostornog plana koji već duže čeka na usvajanje i Strategija o upravljanju mineralnim i drugim geološkim resursima koja bi trebalo da bude gotova u naredne dve godine. I pored odsustva jasne strategije i bitnih dokumenata, očigledno je da ovo nije sprečilo vlasti da pregovaraju sa zainteresovanim stranama o „kritičkim“ sirovinama.

Ove strategije se posmatraju kao krovni dokumenti za koje se svi ostali i vezuju, kao što su akcioni planovi i slično. Problem je sa nacionalnim, krovnim strategijama u zemlji je, što i kada ih imamo, one se poštuju koliko i Ustav države. Uostalom većina planova ekonomske politike, strategija i dokumenta se i vešto prikriva od očiju javnosti. Primeri su brojini u slučajevima kada se malo vremena ostavlja za dostavljanje primedbi stručnoj i široj javnosti za dostavljanje primedbi.

Sreten Đorđević, advokat koji zastupa zainteresovane strane u projektu Jadar od kojih je i jedna Marš na Drinu, objašnjava za Novu Ekonomiju da pravno gledano bez krovnih dokumenata u zemlji ne možete ni da pregovarate i zaključujete ugovore, jer nemate osnova.

„Strategija upravljanja mineralnim resursima je prethodno pitanje za realizaciju svih poduhvata u oblasti rudarstva. Nijedna odluka nije ni mogla da se donese jer nije postojao hijerarhijski viši dokument, a to je Strategija, jer ona upravo definiše pitanja opravdanosti realizacije projekata, njihove lokacije i drugo“, objašnjava Đorđević. Zaista, iako izrađena 2012. godine, ova Strategija koja se i detaljno bavi litijumom, nikada nije usvojena.

Ministarstvo rudarstva i energetike je raspisalo tender za Strategiju, a ugovor je u februaru ove godine dodeljen Rudarsko geološkom fakultetu koji ima dve godine da je izradi. Dokument se odnosi na period od 2025. godine do 2040. sa projekcijom do 2050. godine. Praktično kao država nismo imali ovu strategiju više od decenije, ali sudeći po razvoju sektora rudarstva, koji je i jedan od najvećih srpskih izvoznika, nije nam nedostajala.

Drugi dokument je Prostorni plan, ali i njegov nacrt je već godinama na čekanju, sa brojnim primedbama koje su podnete. Prema planu, ovaj dokument je trebalo da se odnosi na period od 2021. do 2035. godine.

„Radi se o Nacrtu prostornog plana Republike Srbije za period do 2035. godine koji još uvek nije usvojen, u proceduri je unazad par godina, ali iz tog nacrta proizilazi jedna sumorna perspektiva jer se otvaraju mogućnosti za osnivanje ogromnog broja rudnika koje država ne bi mogla da podnese, to bi bio ogroman pritisak na zdravstvo, na okolinu, rizik od iseljavanja … Više od 40 rudnika je planirano po tom nacrtu,“ objašnjava advokat Đorđević.

S druge strane i Evropska unija i Sjedinjene Američke Države su svoje planove što se tiče ovih materijala precizirale i usvojile.

Otkud nepoverenje

Kako objašnjava Dragana Đorđević, Naučni savetnik sa Instituta za hemiju, tehnologiju i metalurgiju, interesovanje iz EU za srpski litijum je sasvim otvoreno.

„Ko ne bi kad je sve džabe? U Evropi ne postoji nijedan rudnik litujuma, planira se ekstrakcija litijuma iz podzemnih geotermalnih voda u Nemačkoj bez posledica po životnu sredinu i razmatra se iz već postojećeg rudnika na granici Nemačke i Češke. Francuska ima velike zalihe litijuma u Bordou, litijuma ima i u Skandinaviji, Španiji, u Austriji su najkoncentrovanije rude litijuma na potezu Beč-Grac-Strazbur, Italiji pa i u Mađarskoj ili Švajcarskoj, ali za sada se rudnici tamo ne otvaraju.

Prema Strategiji iz 2012. godine koja nikada nije usvojena, kada se govori o mineralnim resursima litijuma i tadašnjim rezultatima geoloških istraživanja i preliminarnim podacima o resursima i rezervama, Jadarski basen sadrži oko 227 miliona tona rude jadarita, u izdvojenim jadaritskim zonama. Prema Izveštaju o metalurškim ispitivanjima, koje je sprovela kompanija Aker Solušns, mineralni resurs jadarita bi mogao da se transformiše u 1,6 miliona tona ekvivalenta litijum-karbonata i 8,1 miliona tona borne kiseline, stoji u nikad usvojenoj Strategiji.

Kako objašnjava profesorka Đorđević, toksični element bor je od 2019. godine prema našoj novoj zakonskoj regulativi izbačen iz spiska štetnih supstanci, a to znači da je dozvoljen u bilo kojoj količini pa i u jako visokim iako je za zemljište ta količina prema ranijim standardima bila ograničena na 50 miligrama po kilogramu, dok su prema novim nacionalnim standardima za vode dozvoljene količine bora utrostručene.

Ona dodaje da od opasnih nusproizvoda koji se dobijaju izvlačenjem litijuma iz rude u Jadru, preko 90 odsto rudarskog otpada Rio Tinto planira da deponuje na jalovište.

„Nije potrebno da o tome mnogo razmišljamo – jalovište iz rimskog doba imate kod Sopota u Srbiji gde i posle dve hiljade godina ništa ne raste. Da ne govorimo o tome da podzemne vode u tom delu pripadaju Drinskom basenu, a reke su bujičnog karaktera i plave svake dve ili tri godine, pa možete da zamislite koja bi šteta bila zagaditi Drinski aluvion podzemne vode i bujičnim rekama raznositi toksične supstance koje će se rastvarati iz jalovišta preko plodne zemlje. Da ne govorimo o tome da pijaća voda koja je svuda deficitarna u svetu u tom regionu može da snabde 85 miliona ljudi.“

Šta se može uraditi

Rio Sava Eksplorejšn, ćerka firma kompanije Rio Tinto, podnela je Upravnom sudu devet tužbi protiv Republike Srbije zbog obustave projekta Jadar prošle godine.

Strane kompanije ekstrahuju profit a nama ostavljaju takozvane „društvene troškove“ zagađenja i uništavanja životne sredine

„Strani investitori ne samo da ne vole da im menjate pravila igre, nego svoje interese brane pred međunarodnim sudovima i ostvaruju velike naknade za izgubljenu dobit. Uostalom zašto bi prihvatili da dele dobit sa nama, kada smo bili ili glupi ili korumpirani ili i jedno i drugo kod sklapanja ugovora o prepuštanju prirodnog kapitala da ga eksploatišu stranci. Nama su ruke vezane kada se radi o ovom problemu. Pre svega postoje međunarodni sporazumi i ugovori o zaštiti stranih investicija. Takve ugovore pod pretnjom sile, sankcija i ucena male zemlje moraju da poštuju, Za velike i moćne, zakoni i ugovori, to vidimo već u vezi sa trgovinskim ratom na relaciji Kina – SAD , često ne važe,“ kaže profesor Božo Drašković, koji je između ostalog predavao i ekonomiju ekologije.

On objašnjava da postoje načini na koje bi država mogla da reaguje u ovakvim situacijama i proba da zaštiti sopstvene interese, ali da najviše što možemo je to da ne nastavljamo da donosimo „glupe i po ovu zemlju i njene građane katastrofalno loše zakone“ vezane za korišćenje prirodnih dobara, odnosno prirodnog kapitala.

„Možemo da dosledno primenjujemo standarde vezane za zaštitu životne sredine, bez rezervi štitimo prava radnika, kontrolišemo poslovanje stranih kompanija na našem tržištu i posebno kontrolišemo njihove troškove i transferne cene. Možemo da podižemo određene poreske stope. Strane kompanije ekstrahuju profit a nama ostavljaju takozvane „društvene troškove“ zagađenja i uništavanja životne sredine,“ navodi ovaj profesor.

Ono što dodatno i jeste problem, naglašava Drašković je i da ljudi koji promovišu interese kompanija za eksploataciju litijuma, kao i drugih prirodnih dobara nas „obmanjuju pričama o takozvanim najsavremenijim, novim, potpuno bezbednim, sigurnim tehnologijama“, a da nam istovremeno javno ne saopštavaju koje su to tehnologije i na čemu se zasnivaju.

I na kraju najavljena procena uticaja na životnu sredinu, a koju je kompanija najavila da će objaviti u junu – finansirana je od Rio Tinto. Profesor Drašković dovodi u pitanje pouzdanost i objektivnost takvih podataka.

„U ovakvim slučajevima država bi morala da naruči nezavisnu posebnu studiju, pa tek da se sučele nalazi i rezultati dve odvojene studije. Država Srbija, odnosno ljudi koji je vode nemaju koliko je meni poznato nameru da se naruči i izradi nezavisna studija. Reći će neko, pa studiju o proceni uticaja će ocenjivati Ministarstvo. Hajde da pitamo Ministarstvo koliko je studija o proceni uticaja bilo lepo napisano, odobreni projekti, a potom nastale ekološke štete. Ko je odgovarao? Niko“, kaže Drašković.

Autor: Aleksandra Nenadović

(Nova Ekonomija)