Ekonomija postmoderne i slabljenje nacionalnih država

Ponavljam sam sebi da osim ove Avlije

ima i drugog i drugačijeg svijeta,

da ovo nije sve, i nije zauvijek.

I trudim se da to ne zaboravim

i da ostanem kod te misli.

Ivo Andrić, Prokleta avlija

Sve su Drine ovog sveta krive.

I mi ih nikada ne možemo ispraviti.

Ali, mi nikada ne smemo

prestati da ih ispravljamo.

Ivo Andrić

Teorijski koreni aktuelne globalne krize, najveće posle one iz tridesetih godina HH stoleća, nalaze se u (neo)liberalizmu, ideologiji koja odražava duh postmoderne. Kao što je liberalizam bio ideologija epohe moderne, tako je neoliberalizam ideologija postmoderne.

Klasični liberalizam insistira na individualnim slobodama, vladavini prava i privatnoj svojini. Savremena verzija liberalizma – neoliberalizam zasniva se na vrednostima klasičnog liberalnog kapitalizma, glorifikuje preduzetništvo privatnog sektora i zalaže se za radikalno ograničavanje uloge države u privredi i njenu ulogu svodi na obezbeđenje zakona i poretka uključujući zaštitu privatne svojine, te ignoriše bilo kakvu nacionalnu osobenost, socijalnu odgovornost, moral i etičke principe. Pored mnogih zajedničkih odlika, razlika između klasičnog liberalizma i neoliberalizma ogleda se u tome što je liberalizam bio ideologija nacionalne buržoazije koja je insistirala na principima individualnih sloboda i vladavini prava na nivou nacionalne države, i bila donekle ukorenjena u sopstvenom narodu, te nije mogla da bude potpuno indiferentna na socijalnu zaštitu sopstvenog naroda.

S druge strane, neoliberalizam je ideologija transnacionalne buržoazije, koja nije ukorenjena u socijalnim strukturama nacionalnih društava i formira posebno nadnacionalno društvo – svetsku oligarhiju, koja insistira samo na ekonomskoj efikasnosti i indiferentna je na pravednost, dostojanstvo, socijalnu odgovornost, zaštitu životne sredine i slično. Istovremeno se ekonomska nauka transformiše od nauke koja odražava nacionalne ekonomske interese u nauku koja odražava interese novih dominantnih subjekata globalizacije – transnacionalnih kompanija.

Neoliberalizam polazi od pretpostavki da postoji slobodna (savršena) konkurencija, da svi ekonomski subjekti raspolažu punim informacijama, da su isključivo usredsređeni na maksimiziranje sopstvene korisnosti i da uvek donose apsolutno racionalne odluke.

Pretpostavka o postojanju slobodne (savršene) konkurencije nije realna jer su u stvarnosti dominantne privredne strukture uglavnom oligopolske. Stvarnosti ne odgovara ni pretpostavka da svi ekonomski subjekti raspolažu punim informacijama, pošto oni svoje odluke, po pravilu, donose na bazi nepotpunih i asimetričnih informacija. Veoma je pojednostavljena i daleka od stvarnosti i pretpostavka po kojoj se čovek apstrahira od spoljašnjeg socijalnog sveta i redukuje samo na homo economicus, koji je isključivo usredsređen na maksimiziranje sopstvene korisnosti i da uvek donosi apsolutno racionalne odluke. Ipak, čovek nije samo racionalno biće koji se rukovodi isključivo egoističnim ekonomskim interesima, nego u njegovom ponašanju veliku ulogu igraju i drugi motivi i vrednosti kao: vera, ljubav, osećajnost, milosrđe, odgovornost i slično.

Neoliberali su konstruisali apstraktnu (elegantnu) matematiziranu teoriju tržišne ravnoteže koja ima malo zajedničkog sa realnom ekonomijom i procesima koji se u njoj odvijaju, uvažavajući ideju Adama Smita da je nevidljiva ruka tržišta najbolji način da se kontrolišu, čak i osnovni ljudski instinkti – proždrljivost, pohlepa, želja za moći i bogatstvom – i kanališu za opšte dobro. Veruje se u apsolutnu efikasnost nevidljive ruke tržišta, tj. samoregulišućeg laissez-faire tržišta, pošto tobože nevidljiva ruka sve postavlja na svoje mesto i dovodi do toga da svaki pojedinac, vodeći računa o svojim interesima, istovremeno doprinosi blagostanju svih. Često se navodi tvrdnja Adama Smita kako hleb dobijamo, ne blagodareći dobroti pekara, nego zahvaljujući njegovoj želji za zaradom, a naša sitost samo je uzgredan proizvod pekarove pohlepe. Tako se porok pohlepe prevodi u rang vrline koji vodi ekonomskom prosperitetu.

Štaviše, neoliberalizam pretenduje da predmet istraživanja proširi sa ekonomskih pojava i na ostale društvene pojave pošto su i one determinisane samoregulišućim tržištem i racionalnošću individualnih odluka. Ekonomsko rezonovanje se prenosi i na one društvene pojave koje su predmet sociološkog, pravnog ili političkog istraživanja, a tržišni odnosi se pojavljuju i postaju sve značajniji i u oblastima kao što su: brak (bračni ugovori), politika (političko tržište), obrazovanje (proizvođači i potrošači znanja) i slično.

Postmoderna

Pre moderne imali smo predmoderno, tj. tradicionalno društvo u kojem je religija formirala tadašnji pogled na svet, a istina je apsolutna i ona se formirala i objašnjavala religioznim učenjima. Religija i tradicija predstavljaju regulatore društvenog života. Epoha moderne počinje sa nastankom kapitalizma i usponom buržoazije, razvoja industrije i tržišne privrede, konstituisanjem građanskog društva i unapređenjem demokratije.

Pristalice moderne žele da odbace sve zablude predmoderne i budu osnova za budući progresivan razvoj. Moderna odbacuje Boga i religiozni pogled na svet, te nastoji da u ime slobode raskine sa religijom i tradicijom. Zalaže se za jačanje autoriteta države i slabljenje crkve i insistira na sekularizaciji politike – odvajanjem crkve od države, razdvajanjem religioznog i političkog života.

U epohi moderne mesto Boga (koji se do tada u hijerarhijskoj strukturi nalazio iznad čoveka – subjekta i prirode – objekta) zauzima čovek kao razumno biće, te dolazi do jačanja subjekta (čoveka) u odnosu na objekt (prirodu) i dubokog verovanja da čovek svojim razumom može da potčini sile prirode svojim potre-bama. Veruje se kako je čovek u stanju da ovlada samim sobom, sam odlučuje o svojoj sudbini i biva kovač sopstvene sreće.

Istorija se posmatra kao jedan linearni razvoj i veruje se u stalni progres čovečanstva, prioritet sadašnjosti nad prošlošću, te budućnosti nad sadašnjošću. Moderna smatra da stalno napredovanje čovečanstva vodi ka sve većoj slobodi, demokratiji, društvenoj jednakosti i usklađenosti individualnih i zajedničkih interesa.

Krajem Prvog svetskog rata nemački filozof Rudolf Panvic (Rudolf Pannwitz, 1881–1969) prvi je upotrebio termin postmoderna vezujući ga za eru novih ljudi koji treba da zaustave pad evropske kulture. Neposredno pred Drugi svetski rat termin se upotrebljava u diskusijama koje se vode u SAD o krizi avangardne literature i za ovaj pojam vezuju nadu za izlazak iz  tadašnje aktuelne krize. Posle Drugog svetskog rata postmoderna se odnosila na novi stil u arhitekturi kao reakcija na tadašnju bezličnu racionalnost i funkcionalnost, uvažavajući čovekovu želju ne samo za udobnošću nego i za estetikom. U svim ovim slučajevima, ali i nekim drugim koji se u to vreme pojavljuju, ovim terminom su se obeležavale određene pojave i događaji u pojedinim oblastima, ali se smatra da tek početkom osamdesetih godina HH veka nastupa epoha postmoderne koja predstavlja novi celovit pogled na svet. Za razliku od epohe moderne koja je trajala vekovima, posmoderna traje tek nekoliko decenija i još se nije učvrstila kao nova epoha, te je zbog toga mnogo fluidnija.

Epoha postmoderne vezuje se za prelazak od industrijskog ka novom postindustrijskom ili informacionom društvu. Postmoderna ide korak dalje u odnosu na modernu i posle slabljenja autoriteta crkve sada to isto radi sa nacionalnom državom. Dok se moderna u cilju slabljenja autoriteta crkve zalagala za jačanje države i odvajanje religioznog i političkog života, u postmoderni (kada je uticaj crkve marginalizovan) postoji trend slabljenja i autoriteta nacionalnih država i sve veći uticaj nadnacionalnih struktura i nevladinih organizacija (obe kontrolisane od strane krupnog transnacionalnog kapitala).

Pored toga, podmodernisti smatraju da moderna nije proces oslobađanja čoveka dovela do kraja i da je kopirala čoveka po obrascu Boga (koga su odbacili), te oslobađajući čoveka od Boga potčinila ga je razumu, koji nije ništa drugo nego nova forma porobljavanja čoveka – novi diktator i tiranin. Razum postaje Bog moderne koji uspostavlja istu takvu hijerarhijsku strukturu – koji određuje šta je dobro, a šta loše, šta se može, a šta ne može.

Postmoderna se zalaže za potpuno oslobađanje čoveka od svakog tradicionalnog (religioznog, nacionalnog, istorijskog) poretka stvari (sada čak i biološkog, tj. Bogom date prirode) kako bi mogao da bez bilo kakvih (moralnih, erotskih i drugih) ograničenja ostvaruje svoje nagone, želje i pobude.

Osnovni princip postmoderne jeste da univerzalne (opšte) vrednosti ne postoje, tj. polazi se od pretpostavke istovremenog postojanja različitih tačaka gledišta. Upravo taj princip je od suštinskog značaja za razumevanje postmodernizma, a direktno iz toga proističu i njegove karakteristike (kao što su: relativnost, nedostatak posvećenosti, fragmentiranost...) koje, sa svoje strane, određuju specifičnost postmodernog pogleda na svet.

Postmoderna odbacuje tradiciju i institucije, a moral tretira kao socijalnu uslovljenost i kao takav on je relativan. Granice između realnog (stvarnog) i fiktivnog (virtuelnog) sveta je poljuljana i sve više relativizovana. Ne postoji jedinstvena istina, nego samo različite intepretacije istine, a kakva će istina biti zavisi isključivo od perspektive iz koje se sama stvar posmatra. Relativnost postaje apsolutna, a interes jedina istina.

Sve ono što predstavlja temeljne vrednosti (religija, porodica, moral, istina, pravda) na osnovu kojih mogu da se ocenjuju stvari i pojave u društvu relativizuje se kako se ne bi ugrozio nečiji interes. Ništa se ne može vrednovati i svaka ocena mora da bude neutralna kako bismo mogli da svoje interese ostvarujemo bez straha od vrednovanja drugih. Svi moramo da budemo politički korektni i ne možemo vrednovati stvari i pojave oko nas kako ne bismo ugrozili nečiji interes i kako se niko ne bi našao povređenim našom ocenom njihovih postupaka.

Veruje se kako ništa (osim novca i materijalnih stvari) nema vrednost i da je sve toliko relativno da više ništa nije ni važno. Sve je izraženija nespremnost da se čovek ozbiljno posveti bilo čemu, tačnije gubljenje lojalnosti prema svemu: porodici, prijateljima, veri, radnom kolektivu, narodu, državi...

Istovremeno, sve je izraženija i fragmentiranost („iscepkanost“) gde se stabilniji i čvršći sve više potiskuju privremenim i labavim odnosima (kako u emo-cionalnim, seksualnim, profesionalnim i kulturnim oblastima, tako i u međunarodnim odnosima, te sferi politike i ekonomije).

Postmoderna je proglasila kraj (smrt) takozvanim metanaracijama (velikim pričama) koje objašnjavaju poreklo univerzuma, života i smisla. Postmodernisti smatraju da sve velike priče modernog doba, koje pretpostavljaju mogućnost opšteg tumačenja realnosti, predstavljaju terorisanje pojedinaca u službi opštosti i ugrožavanje osnovnih ideja savremene civilizacije koja počiva na individualnim slobodama. Odbacuje se celovito shvatanje, a globalna pitanja, kao na primer, pitanje o smislu života, smatra se anahronim.

Kao što smo već rekli, postmoderna se veže za period prelaska iz industrijskog u novo postindustrijsko ili informaciono društvo kada umesto proizvodnje robe i usluga u prvi plan izbija proizvodnja informacija. Sve više nam je dostupna neverovatna količina informacija s kojima se, po pravilu, upoznajemo samo površno, a nove informacije brzo zamenjuju stare. Raspolažemo sve većom količinom informacija ali zbog toga ne znamo više, a još manje razumemo. Znanje postaje sve manje potrebno i cenjeno, a razumevanje veoma retko. Nikada nismo znali manje o sebi i svetu koji nas okružuje i nikad teže pronalazili istinski smisao života.

Ekonomija postmoderne

U literaturi se često za model društvenoekonomskog ustrojstva postmoderne koristi termin postekonomija ili ekonomija postmoderne, koja ima nove karakteristike po kojima se razlikuje od ekonomije koja joj je prethodila.

Stvoren je (pre svega, u najrazvijenijim zemljama Zapada, za koje i vežemo ekonomiju postmoderne) model špekulativnog ili kazino kapitalizma u kojem dolazi do sve veće dominacije virtuelne nad realnom ekonomijom. Danas faktički postoje dve paralelne ekonomije, jedna – realna koja stvara proizvode i usluge i druga – virtuelna koja stvara novac berzanskim špekulacijama. Podsetimo da je još DŽ. M. Kejnz (u knjizi: Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca) upozoravao da špekulacije ne podrazumevaju nužno veliku štetu ako su sporedan i beznačajan deo privredne aktivnosti (ako ostanu mehurići na postojanom potoku preduzetništva), ali su veoma štetne kada su predominantne (kada poduzetništvo postaje mehurić u vrtlogu špekulacija).

Za ekonomiju postmoderne karakteristično je da se špekulativnost pretvorila iz periferne u osnovnu karakteristiku tržišta, te virtuelna ekonomija postaje dominantna i ona je sada višestruko veća od realne ekonomije. Osnovna masa novca ne ulaže se više u realnu nego u virtuelnu ekonomiju. Tamo su najveće plate, profiti i dividende. Najtalentovaniji svršeni studenti najprestižnijih univerziteta sve ređe se opredeljuju  za naučnu karijeru, nego odlaze u biznis, prvenstveno u finansijsku sferu, i to u oblasti špekulativnih delatnosti, gde su primanja zaposlenih neuporedivo veća. Najnovija istraživanja pokazuju da polovina svršenih studenata sa najprestižnijih univerziteta (Harvarda, na primer) počinje svoju karijeru u sferi finansijskih usluga. Došlo se do apsurdne situacije kada su najsvetliji umovi najmanje produktivni jer rade poslove koji su ekonomski i socijalno beskorisni, pa čak i štetni.

Koristeći složene finansijske operacije danas se pomoću takozvanih finansijskih inovacija (pre svega, finansijskih derivata) ulažu ogromna novčana sredstva u špekulacije koje ne dovode do nekih promena u realnom svetu (zaključujući različite fjučerse i opcije, trguje se raznim berzanskim robama koje u tim količinama u realnosti često i ne postoje – trguje se uglavnom ne zbog potrebe za realnom robom nego zbog očekivanja u promenu cena robe i zarade na promeni tih cena), ali zato donose profit koji je, po pravilu, mnogo veći od onog koji se ostvaruje ulaganjem u realnu ekonomiju.

Međutim, virtuelna ekonomija ne može da postoji bez realne ekonomije, jer ona od nje živi, odnosno na njoj upravo i parazitira. Ulaganje u finansijske špekulacije može da obezbedi ogroman profit, ali ono ne stvara novu vrednost, nego predstavlja isisavanje vrednosti (i to sve većih) iz realnog sektora. Istovremeno, zbog toga dolazi i do ogromnih preraspodela iz celog sveta u korist najrazvijenijih privreda Zapada, pre svega SAD, gde postoje ekonomije posmoderne sa dominaci-jom virtuelne ekonomije.

U vrema postmoderne sve je očiglednija tendencija ka emancipaciji ekonomije od suvereniteta nacionalnih država. Nacionalne države se sve više razvlašćuju i politički, ekonomski, socijalni, moralni prostor savremenog sveta više ne određuju nacionalne države i njeni tradicionalni instituti. Pokušava se stvoriti globalni svet i univerzalni instituti kojim se rukovodi iz jednog centra i koji funkcioniše na principima totalitarizma, a ne liberalizma.

Na ekonomskom planu to se ogleda u dominaciji  transnacionalnih kompanija nad nacionalnim ekonomijama, razvoju globalnog tržišta koji se u osnovi ne kontrolišu nacionalnim državama, nego nadnacionalnim strukturama, te demontaži države blagostanja. Aktuelna globalna ekonomska kriza jasno je pokazala dominaciju krupnog kapitala nad nacionalnim državama.

Takozvane antikrizne mere koje su preduzimane svodile su se, pre svega, na državne intervencije kojima su ogromna budžetska sredstva izdvajana za spasavanje od bankrotstva krupnih finansijskih i proizvodnih kompanija. Tako se sredstvima svih poreskih obveznika finansiraju gubici privatnih kompanija koji su nastali i doveli do globalne krize upravo neodgovornim špekulacijama koje su kompanijama ranije donosile ogroman profit, a koji je prvenstveno išao na isplatu ogromnih dividendi vlasnicima kapitala i bonusa menadžerima kompanija. Na taj način vrši se privatizacija dohodaka svih građana i socijalizacija gubitaka krupnih privatnih kompanija posredstvom preraspodele budžetskih sredstava.

To se pravda tvrdnjom da su krupne privatne kompanije suviše velike da bi država mogla da dozvoli njihovo bankrotstvo, te da za njihovo spasavanje država mora da izdvaja ogromna sredstva kako bi privreda efikasno funkcionisala. Budžetski, ali i administrativni resursi države postepeno se sve više stavljaju u službu krupnog kapitala. Organizaciju ekonomija na nacionalnom (državnom) nivou sve više zamenjuje organizacija po korporativnoj osnovi. Nekoliko krupnih korporacija danas vlada svetom, a svaka pojedinačno moćnija je od većine nacionalnih država i u stanju je da mnoge zemlje lako potčini svojim interesima. 

Države se sve više organizuje i funkcioniše po principu korporacije i u njima se socijalne funkcije postepeno demontiraju. Distanciranje države od socijalnih obaveza i njihovo prebacivanje u celini na pojedinačne građane vodi ka zaoštravanju socijalnih protivrečnosti i velikoj socijalnoj polarizaciji u kojoj imamo tanak sloj superbogataša i masu osiromašenih građana. 

U nastavku rada osvrnućemo se na dva novija egzaktna istraživanja o preraspodeli dohotka i koncentraciji bogatstva i videti da je sposobnost nacionalnih država da rešavaju ove probleme veoma ograničena. Radi se o knjizi Kapital u HHI veku koju je napisao francuski ekonomista Toma Piketi (rođen 1971), te studija mladih istraživača iz Švajcerskog federalnog tehnološkog instituta u Cirihu sa DŽejms Glatfelderom na čelu. Ova istraživanja, s jedne strane, egzaktno pokazuju da ogromna nejednakost i koncentracija bogatstva nema mnogo toga zajedničkog sa preduzetništvom, a sa druge strane da su nacionalne države nemoćne da ovaj problem efikasnije rešavaju.

Kapital u HHI veku

Knjiga Kapital u HHI veku, profesora Pariske škole ekonomije, Toma Piketija prvo je objavljena (2013) na francuskom, a posle toga (2014) i na engleskom jeziku i odmah je postala pravi bestseler. Početkom ove (2015) godine objavljena je i na srpskom jeziku u izdanju  novosadske Akademske knjige. Kapital u HHI veku je jedna od najznačajnijih knjiga iz ekonomije koja se pojavila u poslednjih nekoliko decenija i ona je dobila sve pohvale od najpoznatijih savremenih ekonomista među kojima su i nobelovci DŽ. Stiglic, R. Solou i P. Krugman.

U ovoj knjizi, na više od 600 stranica, Piketi se bavi pitanjem nejednakosti u raspodeli, te akumulacijom i koncentracijom bogatstva u poslednjih nekoliko vekova. Ova pitanja su do sada bila van fokusa ozbiljnijih razmatranja, a rasprave o njima su bile zasnovane na brojnim teorijskim spekulacijama i predrasudama, a na premalo činjenica.  Razmatrajući ova pitanja Piketi  koristi statističke podatke koje je duže od jedne decenije prikupljao i obrađivao sa svojim saradnicima Emanuelom Saezom (Oksford) i Entoni Atkinsonom (Berkli) kako bi mogao da prati koncentraciju bogatstva na primeru velikog broja (20-ak) zemalja u dugom vremenskom periodu (tri veka unazad) i utvrdi određene zakonitosti.

Na bazi obrađene bogate baze podataka Piketi egzaktno dokazuje da je prosečna stopa prinosa na kapital 3 do 4 puta veća od prosečne stope privrednog rasta i prihoda od rada (plate zaposlenih). Pošto u ukupnim prihodima bogatih dominiraju prihodi od kapitala, a veoma mali procenat otpada na prihode od rada (dok je situacija kod siromašnijih slojeva stanovništva suprotna), autor zaključuje da dubinske sile kapitalizma vode ogromnom rastu nejednakosti i koncentraciji bogatstva na vrhu socijalne piramide i mi se tako vraćamo ne samo nazad u XIX vek, nego idemo još dalje unazad kapatrimonijalnomkapitalizmu – gde dominira nasledno bogatstvo u kome ključne pozicije u ekonomskoj, socijalnoj i političkoj strukturi društva zauzimaju ne talentovani pojedinci nego bogate dinastije.

Piketi ističe da ukoliko se imućni bogate tri puta brže od ostalih, u njihovim rukama dolazi do koncentracije kapitala, koja na kraju može da dostigne 90% ili 100% nacionalnog kapitala, a to znači da srednjoj klasi ništa ne ostaje i ona nestaje. Kao izuzetak u istoriji kapitalizma predstavljaju tri srećne decenije posle Drugog svetskog rata kada je izgledalo da se problem nejednakosti rešava. Smanjenje nejednakosti u tom periodu bio je rezultat izuzetnih okolnosti izazvanih velikom ekonomskom krizom 30-ih godina HH veka i Drugim svetskim ratom, kada je došlo do bukvalnog fizičkog uništavanja aktiva i značajnog porasta poreza.

Od 80-ih godina prošlog veka, kada nastupa vreme dominacije neoliberalizma, poreske stope za najrasprostranjenije dohotke građana u SAD su značajno snižene (sa 70 odsto na 40 odsto), a skala progresivnog oporezivanja znatno je ublažena. Najbogatijim slojevima zakonski je dozvoljeno da svoje dohotke iskažu kao profit na uloženi kapital (kapitalna dobit, dividenda), a ne kao običan dohodak (zaradu), i tako plaćaju porez (umesto 40%) od samo 15 odsto. Znatno je snižen porez na nasledstvo i povećan porez na promet, što opet pogoduje bogatim, a pogađa najsiromašnije. Sve to doprinosi da ponovo dolazi do zaoštravanja problema nejednakosti i sve veće koncentracije bogatstva.

Posle obrađene bogate baze podataka Piketi naglašava da istorijsko iskustvo pokazuje kako ogromna nejednakost bogatstva nema mnogo toga zajedničkog s preduzetničkim duhom i nije ni od kakve koristi za rast. Zbog toga je za moto knjige  Kapital u HHI veku uzeo deo iz Deklaracije o pravima čoveka i građanina iz 1789. godine – Društvene razlike mogu biti zasnovane samo na zajedničkoj koristi.

Piketi smatra da velika preraspodela dohodaka i koncentracija bogatstva ima negativne ekonomske, socijalne i političke posledice i da u takvim okolnostima kapitalizam jednostavno ne može da funkcioniše. Nasuprot neoliberalnoj dogmi o potrebi snižavanje poreza i odustajanje od progresivnog oporezivanja, Piketi se zalaže za povećanje poreza i progresivno oporezivanje – ali ne samo tekućih dohodaka nego i akumuliranog bogatstva, ističući da čak i kada bi se nejednakost primanja mogla dovesti u red, istorija nam govori o još jednoj malignoj sili koja doprinosi da razlika u finansijskoj imovini dostigne ekstremni nivo. Pošto vlasnici kapitala svoje prinose dobijaju brže nego što ekonomija raste, što kapitalistima daje sve veći deo plena na račun srednje i niže klase. On predlaže da se uvede porez od 1% za domaćinstva koja imaju imovinu vrednosti od 1 do 5 miliona dolara, 2% na imovinu između 5 i 10 miliona dolara i poreska stopa bi progresivno rasla, te bi na imovinu preko milijardu dolara ona mogla da bude i 10%.

Baveći se na jedan sistematičan i metodičan način pitanjem nejednakosti u raspodeli, te akumulacijom i koncentracijom bogatstva, Piketi je ovom knjigom  argumentovano razrušio mit o tome kako su ogromna bogatstva zasluženo stečena. On ukazuje na zabrinjavajuće sile divergencije koje vode sve većih nejednakosti u raspodeli, te velikoj akumulaciji i koncentraciji bogatstva. Privredni rast je nizak, a prinos na kapital visok i bogatstvo akumulirano u prošlosti povećava se brže od tempa rasta proizvodnje i zarada. Preduzetnik neminovno teži da se pretvori u rentijera i da sve više dominira nad onima što raspolažu samo svojim radom. Jednom kad je stvoren, kapital se sam reprodukuje mnogo brže nego što raste proizvodnja. Tako prošlost proždire budućnost – ističe  Piketi. 

Pored ove osnovne vrednosti knjige Kapital u HHI veku, želeo bih da ukažem na još dve značajne odlike  ovog kapitalnog Piketijevog dela.     

Washington Post o ovoj knjizi piše kao o svetloj intelektualnoj pojavi koja predstavlja trijumf ekonomske istorije nad teorijskim matematičkim modeliranjem, koje dominira ekonomijom poslednjih godina. Problem savremene ekonomske nauke leži u upornim nastojanjima da ona od društvene postane egzaktna nauka, to jest da bude postavljena na istim principima kao i matematika. Od ekonomije se želi stvoriti univerzalna nauka bez bilo kakvih geografskih i istorijskih specifičnosti, kao što je to slučaj sa matematikom. Tvrdi se da kako su matematičke  zakonitosti jednako primenljive u svakoj zemlji –  na bilo kom delu Zemljine kugle i u svim vremenima (nezavisno od institucionalnog i istorijskog konteksta) i da one ne poznaju kategorije pravednosti i morala –  isto to trebalo bi da važi i za ekonomiju.

Otuda dolazi i do preterane upotrebe matematike, to jest težnje ka matematičkoj formalizaciji ekonomske nauke. Primena matematike u ekonomiji je neophodna i poželjna do određene mere, ali je matematizacija savremene ekonomske nauke prešla sve razumne granice. Danas kada otvorimo najpopularnije ekonomske naučne časopise (na primer, American Economic Review) stičemo utisak da je to časopis iz matematičkih, a ne ekonomskih nauka. Članci su prepuni grčkih slova, matematičkih formula i teorema jer su autori više zaokupljeni matematičkom egzaktnošću nego ekonomskom suštinom. Kako je to početkom ovog veka napisao profesor Branko Horvat, ekonomija je postala najmatematiziranija nauka posle fizike.

Piketi sa pravom ističe da je neumerena upotreba matematičkih modela često samo izgovor za zauizimanje terena i maskiranje praznine sadržaja. Umesto da se matematika prilagođava za rešavanje ekonomskih problema, mnogo je jednostavnijeekonomske pretpostavke veštački formulisati tako da omogućavaju matematičko rešenje. Polazeći od veštački formulisanih (neoliberalnih) pretpostavki koje u realnosti ne postoje (svođenje čoveka na homo economicus koji je, u uslovima potpune konkurencije koja vlada na tržištu, isključivo usredsređen na maksimiziranje profita, te uvek donosi apsolutno racionalne odluke i pri tome raspolaže punim informacijama), umnogome se pojednostavljuje matematičko modeliranje i omogućava lakše dokazivanje unapred postavljene hipoteze. S druge strane, tako dobijeni naučni dokazi koriste se za definisanje željene ekonomske politike.

Treća vrednost ove knjige, na koju želim da skrenem pažnju, ogleda se u činjenici da Piketi ekonomiju tretira kao poddisciplinu društvenih nauka i u svojim istraživanjima veoma uspešno povezuje ekonomiju sa drugim društvenim naukama – istorijom, etikom, sociologijom, antropologijom, politikologijom... Upravo na primeru Piketija se najbolje potvrđuje tačnost sumnje DŽona Stjuarta Mila da neko može biti veliki ekonomist ako je samo ekonomista.

Piketiju se ne dopada ni izraz „ekonomska nauka“ koji mu se čini užasno arogantan jer sugeriše da je ekonomija dostigla viši naučni status u odnosu na druge društvene nauke. Piketi preferira raniji izraz „politička ekonomija“ jer se tako naglašava specifičnost koja razdvaja ekonomiju od drugih društvenih nauka – njena politička, normativna i moralna svrha.

Sada imamo i takozvanu Nobelovu nagradu za ekonomiju.  Međutim, to nije Nobelova nagrada (Nobel Prize), već nagrada koju dodeljuje Centralna banka Švedske u spomen na Alfreda Nobela (Bank of Sweden Prize in Economic Sciences in Memory of Alfred Nobel), ali se veštim medijskim manipulacijama ove dve nagrade agresivno izjednačavaju kako bi se istakla superiornost ekonomije nad drugim društvenim naukama. Ovu nagradu iz ekonomije laureati primaju od švedskog kralja 10. decembra u Stokholmu na istoj ceremoniji na kojoj i dobitnici Nobelove nagrade za fiziku, hemiju, fiziologiju ili medicinu i književnost. Iznos novčane nagrade za ekonomiju jednak je kao i kod drugih nagrada. Potomak Alfreda Nobela, Peter Nobel, izjavio je u intervjuu za dnevnik Dagens Nyheter (10.12.2004) kako „je Kraljevska banka Švedske ovom nagradom stavila kukavičije jaje u gnezdo naučnih disciplina. Dve trećine nagrada su dodeljene američkim ekonomistima iz Čikaške škole čiji matematički modeli služe da se špekuliše na finansijskom tržištu, a što je suprotno namerama Alfreda Nobela – poboljšanju ljudske egzistencije.“

Aktuelna globalna kriza nije samo ekonomska nego, pre svega, duboka kriza morala i duhovnosti, te se u novom konceptu ekonomije moraju uvažavati, pored ličnih i opšti interesi. Neophodno je insistira na moralnom pristupu kako bi se ekonomija vratila svojim etičkim osnovama, jer ona u svojoj suštini predstavlja pre moralnu nego egzaktnu nauku.

Pored mnogo pohvala knjiga je, u isto vreme, izazvala i oštre kritike koje (po pravilu, umesto osporavanja navedenih činjenica i izvedenih zaključaka) uglavnom idu na ideološku diskvalifikaciju samog autora. Nobelovac Krugman je u New York Times objavio kolumnu pod simboličnim nazivom Panika zbog Piketija u kojoj piše o užasu koji je zahvatio neoliberale zbog činjenice da je Piketi argumentovano razrušio mit o tome kako su ogromna bogatstva zasluženo stečena. Istorijski gledano bilo je nekoliko linija odbrane da se ozbiljno raspravlja o problemu ogromnog bogaćenja veoma uskog sloja društva. Prvo se negiralo da dolazi do sve veće koncentracije dohodaka i bogatstva, pa kada ovi pokušaji nisu krunisani uspehom tvrdi se kako je to opravdano – povećani dohoci na vrhu socijalne piramide su zaslužena nagrada za pružene usluge i zbog toga ih ne treba nazivati oligarsima nego stvaraoci radnih mesta. Sa druge strane, ako je neko siromašan, to je zato što nije dovoljno dobar ili se nije dovoljno trudio. Napokon je Piketi knjigom Kapital u HHI veku argumentovano razrušio i mit o tome da su velika bogatstva zasluženo stečena.

Osporavanje do sada vladajuće osnovne neoliberalne dogme o bogatstvu kvalifikuju se kao napad na bogate i poredi sa napadima na Jevreje. Tvrdi se da je isto to, mada drugim rečima, govorio i Hitler u Nemačkoj, te se fokusiranje na problem 1% najbogatijih upoređuje sa ratom koju je nacistička Nemačka vodila protiv svojih 1% Jevreja. Neoliberali u svetu ali i u Srbiji proglasili su ovu knjigu opasnom jer će se stavovi Piketija širiti u krugu obrazovanih ljudi i dovešće do promene političkog i ekonomskog pejzaža na fonu koga će se voditi sve buduće političke bitke.

Sada kada se pokazalo da izvor velikih bogatstava nije preduzetništvo nego nasledstvo, u nemogućnosti da Piketija argumentovano opovrgnu oponenti idu na njegovu ideološku diskvalifikaciju nazivajući ga levičarem i (neo)marksistom. Oponentima se ne sviđa i sam naziv knjige (asocira na Kapital Karla Marksa), a za autora tvrde da je Marksov učenik – njegova savremena reinkarnacija, te da ima negativan odnos prema tržištu i antipatiju prema bogatim i da je novi ideolog globalnog intervencionizma.

Krugman piše da to ne treba da čudi jer, u nedostatku argumenata, neoliberali optužuju za pristrastnost crvenoj ideologije sve one koji dovode u pitanje bilo koji aspekt dogme o slobodnom tržištu. Činjenica da oponenti Piketija ne mogu naći razumne argumente ne znači da će oni u političkom smislu odustati, pošto novac još uvek o mnogo čemu odlučuje i uz pomoć velikog bogatstva može se ostvariti veliki uticaj, ne samo na zvaničnu politiku nego i na javno mnjenje. Međutim, ideje takođe imaju uticaj na to kako mi govorimo o društvu i šta na kraju krajeva preduzimamo, a polemike oko knjige Kapital u HHI veku pokazuje da kod Piketijevih oponenata ponestaje ideja.

Globalna korporativna kontrola

Grupa mladih istraživača (DŽejms Glatfelder, Stefani Vitali i Stefano Batiston) iz Švajcerskog federalnog tehnološkog instituta u Cirihu pred sobom su postavili zadatak da istraže međusobne veze kompanija kako bi empirijski utvrdili da li u svetskoj privredi postoji malobrojno ali moćno super jezgro u čijim rukama je koncentrisana ogromna vlast ili svetska privreda predstavlja jednu amorfnu masu koja upravlja nevidljiva ruka tržišta. Ovim istraživanjem pokušali su da izađe iz ideološke sfere i empirijski utvrde mrežu globalne korporativne kontrole i sastave kartu strukture ekonomske moći. Rezultate istraživanja objavili su (oktobar 2011. godine) u časopisu Plos One pod naslovom The Network of Global Corporate Control.

U jednom od mnogobrojnih intervjua Glatfelder ističe da mu je bilo neverovatno da se istražuju složeni sistemi u kosmosu ili u organizaciji molekula, a da u isto vreme ne znamo kako funkcioniše naše društvo, pogotovo privreda. Naglašavajući da mi nikada nećemo razumeti naše sadašnje probleme, dok ne izučimo model kontrole koji postoji u društvu, on je sa svojim saradnicima pokušao da se pozabavi ovim problemom. Neoliberalna dogma kaže da privrednim procesima upravlja nevidljiva ruka tržišta i da su ovi procesi rezultat ekonomskih zakonitosti. Glatfelder naglašava da se njihova analiza zasniva na realnosti koja je toliko složena da se moraju napustiti dogme – bilo da se radi o dogmi teorije zavere ili dogmi slobodnog tržišta.

Da bi uradili model globalnog korporativnog sistema oni su obradili ogromnu masu podataka o odnosu vlasništva između najvećih transnacionalnih kompanija (TNK). Iz baze podataka Orbis za 2007. godinu (koja sadrži 37 miliona kompanija i investitora) oni su izdvojili 43.060 TNK (koje posluju u više zemalja) i napravili shemu njihovih akcionara, te akcionara akcionara itd. Tako su došli do oko 600.000 čvorova (vlasnika – ljudi, kompanija, fondacija...) i preko milion veza (linkova) – vlasničkih odnosa. Međutim, videli su da kontrola i vlast među 600.000 vlasnika nije ni približno ravnomerno raspoređena.

Zbog toga su uradili mrežu globalne korporativne kontrole u vidu kugle (lopte) sa mnoštvom međusobno povezanih tačaka. U nekim tačkama na toj kugli spaja se mnogo više linkova nego u drugim i te tačke imaju mnogo veći uticaj na funkcionisanje celog sistema. Analizirani su podaci o vlasništvu za 43.060 TNK i dobila mreža  sa preko 600.000 čvorova i preko 1.000.000 linkova.

Dok je dve trećine (64%) TNK distribuirano u granicama malih izolovanih klastera s malim brojem čvorova, ostala jedna trećina (36%) je locirano u jedinstvenu džinovsku povezanu mrežu od 460.000 čvorova. Da bi u celosti kontrolisao kompaniju, akcionaru nije neophodno da je 100% vlasnik njenog kapitala i za to mu je potrebno 51% vrednosti kapitala. Pored toga, akcionar može kontrolisati jednu kompaniju koja ima kontrolu nad drugom kompanijom itd. Prateći sve ove kontrolne odnose utvrđeno je da 737 vodećih akcionara kontroliše 80% vrednosti TNK, a još uže jezgro od samo 147 akcionara kontroliše 40% vrednosti TNK. Među njima nisu samo realni ljudi koliko kompanije koje vladaju drugim kompanijama.

Analizom odnosa između 43.060 TNK došlo se do jedne moćnog super jezgra od 20-ak TNK, pre svega banke uglavnom iz SAD, među kojima postoje jake uzajamne veze i u njihovim rukama je koncentrisana ogromna vlast nad svetskom privredom.

Autori ovog istraživanja ističu da problem velike koncentracije vlasti nad svetskom ekonomijom sa sobom nosi sistemski rizik za globalnu okonomiju. Zbog visokog stepena međuzavisnosti ovog moćnog super jezgra koji dominira u svetskoj ekonomiji veoma je ranjiv sistem u celini – kada jedna kompanija iz ovog jezgra ima veće probleme oni se brzo šire i na druge kompanije u jezgru i zbog njihove dominacije ugrožena je stabilnost svetske ekonomije. Rešenje bi bilo da se uvedu antimonopolska pravila koja bi sankcionisala veliku koncentraciju i stvaranje moćnog super jezgra u čijim je rukama koncentrisana ogromna vlast nad svetskom privredom.

Ovo istraživanje mladih švajcerskih naučnika je od velikog značaja jer ono sada empirijski potvrđuje intuitivne spoznaje, mnogih koji su se bavili i pisali o ovom problemu, da postoji super jezgro, koje čine mali broj moćnih TNK (pre svega banaka iz SAD), koje ima kontrolu nad svetskom ekonomijom.

Međutim, to je veoma važan ali tek prvi korak i sada bi trebalo pokušati u istraživanjima napraviti dodatni napor i u analizu, pored međusobnih vlasničkih, uključili i kreditne odnose između TNK. U savremenom svetu sve veći značaj imaju neakcionarne forme kontrole nad kompanijama, među kojima su najvažnije kreditne i često kreditori imaju veću kontrolu nad kompanijama nego akcionari. Iz analize mladih švajcerskih istraživača videli smo da moćno super jezgra od 20-ak TNK čine, pre svega, banke iz SAD, a one su uzajamno čvrsto povezane sa Američkom centralnom bankom (FED ili Sistem federalnih rezervi) – imaju zajedničke akcionare, one same su  akcionari FED-a i od FED-a dobijaju ogromne sume (jeftinih ili čak beskamatnih) kredita kojima kupuju akcije drugih kompanija po celom svetu.

***

Rešenja koja autori ova dva istraživanja predlažu za probleme koje su analizirali (oporezivanje i antimonopolska pravila) mogu da se realizuju na nivou nacionalnih država. Međutim, ona ne mogu biti efikasna i ne mogu postići željene ciljeve pošto će povećanje oporezivanja ili oštrija antimonopolska pravila na nivou jedne države neminovno dovesti do seljenja kapitala u druge zemlje. Pored toga, kao što pokazuju i istraživanja o kojima smo pisali, nekoliko krupnih korporacija danas vlada svetom, a svaka je pojedinačno moćnija od većine nacionalnih država i u stanju je da mnoge zemlje lako potčini svojim interesima.

One nastoje da oslabe nacionalne sisteme bezbednosti i institucije državne vlasti i nacionalnog suvereniteta (zamenjujući ih međunarodnim pravom i institucijama), te uništi nacionalne ekonomske strukture (potčinjavajući ih interesima transnacionalnog kapitala). To se ostvaruje na različite načine: uvlačenjem zemlje u veliku dužničku zavisnost, podsticanjem haotičnog stanja u društvu, podrivanjem autoriteta države i njenih temeljnih institucija, korumpiranjem i demoralisanjem nacionalne elite i stvaranjem kompradorske kaste, formiranjem velikog broja nevladinih organizacija (od kojih se najveći broj, dobrim delom, obučava, finansira i podržava iz inostranstva i ima anacionalnu usmerenost), relativizacijom ustaljenog sistema vrednosti i osporavanjem ključnih nacionalnih institucija (crkve, akademije nauka i sl.) kao i pozitivnog nasleđa nacionalne istorije, oblikovanjem javnog mnenja kroz sredstva masovnog informisanja koja se (direktno ili indirektno) stavljaju pod kontrolu faktora van zemlje.

Međutim, sa takvim stanjem se ne možemo miriti, te su dragocena ova empirijska istraživanja koja smo analizirali kao i sva  promišljanja koja otkrivaju i javno razgolićuju suštinu kako funkcioniše savremeno (postmoderno) društvo u celini. Tek kada toga bude svesna kritična masa ljudi može se očekivati i akcija koja će dovesti do željenih promena ka boljem i pravednijem društvu.

Kako to reče Dragiša Vasić (1885-1945): da bi budućnost bila razumna, potrebno je da sadašnjost bude razumljiva, ili prvi predsednik Republike Kine, Sun Jat Sen (1866-1925): lako je delati, teško je razumeti.

LITERATURA

Toma Piketi, Kapital u HHI veku, Novi Sad, 2015.

Jovan B. Dušanić, Ekonomija postmoderne, Beograd, 2014.

DŽ. M. Kejnz, Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca, Beograd, 2013.

Jovan B. Dušanić, Kritika neoliberalizma i tranzi-cije, Zagreb, 2013.

Branko Horvat: Kakvu državu imamo i kakvu državu trebamo, Zagreb, 2002.

http://journals.plos.org/plosone/article?id=10.1371/journal.pone.0025995

http://www.ted.com/talks/james_b_glattfelder_who_controls_the_world

http://www.kommersant.ru/doc/2167706        

http://www.nytimes.com/2014/04/25/opinion/krugman-the-piketty-

panic.html?partner = rssnyt&emc= rss&_r=2

http://www.washingtonpost.com/opinions/capital-in-the-twenty-first-

century-by-thomas-piketty/2014/03 /28/ea75727a-a87a-11e3-8599-ce7295b6851c_story.html

http://online.wsj.com/news/articles/SB1000142405270230454950479316913982034286

http://www.politico.com/story/2014/03/the-rich-strike-back-104753. html

http://www.ng.ru/krugman/2014-04-07/5_capital.html/

http://www.project-syndicate.org/commentary/the-rent-seeking-problem-

in-contemporary-finance-by-robert-j--shiller

http://www.project-syndicate.org/commentary/us-secret-corporate-

takeover-by-joseph-e--stiglitz-2015-05

Napomena: Tekst napisan za dvodevni naučni skup na temu Nacionalne ekonomije u uslovima savremene globalizacije u organizaciji Univerziteta u Istočnom Sarajevu, koji je održan u Andrićgradu 22. i 23.05.2015. godine.