Покушаћу да покажем да економска политика која се код нас води од 2000. године не може да нас спреми за равноправно чланство, те да је као таква противна својим прокламованим циљевима. Ако је тако, намеће се питање како је могуће да тако једну општу заблуду нико не жели да види, нити је јавно жигоше.

Иако нас светски кибицери хвале, партија се не одвија у нашу корист. Чак је и потпредседник владе Ђелић констатовао да приступање ЕУ значи преко потребне финансијске фондове који ће нам помоћи да одржимо макроекономску стабилност и стабилност динара.

Поред вођења политичке управе над Косовом и Метохијом (од јуна 1999. године), УНМИК администрација је током претходних 5 година спроводила и приватизацију предузећа на овој територији.

Ултралибералним кратковидим теоретичарима и практичарима недостаје здрав разум правих капиталиста. У ствари, капитализам је више начин производње, а ултралиберализам начин расподеле. Екстремни либерализам непријатељ је и самог капитализма.

Нажалост, наши „експерти“ се нису бавили реалним привредним животом и питањем побољшања услова који би погодовали и домаћим и страним инвестицијама. Формула њиховог деловања је спољна либерализација.

Многи људи мисле да смо сви извукли поуке од катастрофалног низа догађаја који су довели до Велике депресије. Али сваким даном све више и више изгледа као да ће лоша монетарна политика ослабити светску економију.

У моди је гемишт конфузних идеја у чијем је центру смањивање пореза свих врста, поготово пореза на плате. Магични рецепт је савршен. Снижавање пореза на плате обара цену радне снаге, а тиме и трошкове производње.

Овакав раст БДП Србије у наведеном периоду више је него скроман ако се има у виду чињеница да је Србија кренула са изузетно ниске статистичке основе, јер се њен БДП у току 90-им годинама више него преполовио.

Можемо да се питамо још и ко је крив за лошу „селекцију“ и генетику у сточарству? Да ли је и за то крив сељак, или пак лоша, слаба, никаква политика министарства пољопривреде?