(Reagovanje na izlaganja prof. Stankovića u članku “Ostrašćeni istoriografski revizionizam”, Politika, 04.07.2008)
Ono što posebno iznenađuje u izlaganju dr Stankovića, to je jezik isključivosti i preterivanja, sa kulminacijom u svrstavanju revizionista u domen “socijalne psihopatologije”.

Euleks se ponaša kao vlast u zemlji. Na vrhu njegove liste prioriteta je sporazum sa Srbijom o policiji, sudstvu i carini. To je bezočno kršenje (fomalnog) suvereniteta Kosove. Mi pružamo podršku protestima koalicije organizacija Kosova protiv sporazuma Euleksa sa Srbijom.

Strah režima od bunta nije strah od NVO sektora i „spoljnog neprijatelja“, već od vlastitog naroda. „Proljeće“ kojeg se boje, nije „obojeno“ proljeće, već „pobuna gladnih“. Pokušaj da se nezadovoljstvo osiromašenog naroda etiketira kao „djelovanje stranog faktora“ ne samo da je bestidno, već je akt očajnika.

Nikome u Francuskoj ne pada na pamet da rehabilituje višijevce, pristalice maršala Petena, u Norveškoj se ocene o Kvislingu i Knutu Hamsunu ne menjaju, kaže profesor dr Đorđe Stanković.

Osuditi kosovskog Srbina koji uzima ličnu kartu kvazidržave da je izdajnik bilo bi vrhunsko licemerje. Pre toga trebalo bi osuditi bar dve trećine Srba „iz Srbije“ koji su po nekoliko puta menjali partije zbog mnogo beznačajnijih interesa nego što je goli život. 

Srbi koji ne znaju na koju stranu da se okrenu, ni kome da veruju. Srbi koje je ostavila država, a u novu albansku državu ne smeju i ne umeju da se „integrišu“. Dezorijentisani Srbi, sluđeni oprečnim informacijama, konfuzni kao i vesti koje im dolaze sa različitih strana – ponovo sasvim sami. 

Tokom 2012. okolnosti su se naglo promenile. Majstorsko nadigravanje sa federalnim partnerima i međunarodnom zajednicom je stvorilo opšte uverenje da je Srpska definitivno odbranjena i izvana i iznutra. U prvi plan su izbila socijalno-ekonomska pitanja. Globalna kriza se prelila u region i zapljusnula RS.

Jedna "kvazisudska institucija" nastala u prekoračenju nadležnosti Saveza bezbednosti UN, ovih dana pokazuje svoje pravo lice saučesnika u zločinima koji, od početka devedesetih, neprestano traju nad našim narodom.

Najneprijatniji aspekt kosovskog slučaja je to da je najavljivana humanitarna intervencija poslužila uglavnom za povećavanje obima zločina. U tom pogledu, Kosovski rat ima mnogo zajedničkog sa invazijom Iraka u 2003. godini.

Srpsko Kosovo se odvojilo od Srbije još mnogo pre nego što su Albanci proglasili nezavisnost svog, takođe nestvarnog, albanskog Kosova. Ne postoje ni srpsko ni albansko Kosovo. Postoji suživot dva naroda koji se poznaju i ne poznaju u isto vreme, liče jedni na druge iako nemaju nikakvih sličnosti.